-Pi­še: Če­do­mir An­tić

Srp­ski me­di­ji pre­ni­je­li su ri­je­či pred­sjed­ni­ce Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Ona tvr­di ka­ko joj je žao sva­kog ži­vo­ta i srp­skog i hr­vat­skog, te ka­ko bi se kao maj­ka i Hr­va­ti­ca po­klo­ni­la svim žr­tva­ma. Ne ve­se­li se, ka­že, ni­či­joj tu­zi i ve­ru­je u za­jed­nič­ki ži­vot svih hr­vat­skih gra­đa­na. Ka­ko je to sa­mo li­je­po i evrop­ski zvu­ča­lo... Još ka­da do­da­ju da hr­vat­ska dr­ža­va iz ne­kih raz­lo­ga ni­je fi­nan­si­ra­la do­la­zak hr­vat­skih šo­vi­ni­sta u Knin, već je do­šlo sa­mo ono kre­zu­bo i mah­ni­to što je ima­lo za auto­bu­sku kar­tu ili ben­zin do Kni­na. Pa je još fa­ši­sta Tomp­son pje­vao – o me­sa­ri­ma ko­ji­ma je spe­ci­jal­nost lju­de­ti­na i div­nim fra­tri­ma (ko­jih se Va­ti­kan ni­ka­da ni­je od­re­kao), a di­či­li su se na­dim­kom Sa­ta­na – u jed­nom dru­gom ne­ka­da srp­skom gra­du... Ko­nač­no do­mo­lju­bi­vu pred­sjed­ni­cu, maj­ku i Hr­va­ti­cu ne­što je za­bo­lje­lo u kr­sti­ma (opro­sti­te „kri­ži­ma’’, ali ja to zbog sr­bi­jan­skih ma­lo­um­ni­ka ko­je po­no­vo tre­ba pre­va­ri­ti)... I sko­ro da smo se po­mi­ri­li. Pred­sjed­ni­ca Hr­vat­ske je me­đu­tim, dok je ,,kri­ža’’ ni­su one­mo­gu­ći­la da po­ka­že da je ve­ći mu­ška­rac od Fra­nje Tuđ­ma­na i bo­lja vjer­ni­ca od ka­li­fa Ibra­hi­ma, re­kla i: „Na­dam se da će­mo jed­nog da­na bi­ti u sta­nju za­jed­no obi­lje­ži­ti „Olu­ju“ kao ak­ci­ju ko­ja je pre­ki­nu­la ve­li­ko­srp­sku agre­si­ju, ve­li­ko­srp­sku po­li­ti­ku u ko­joj su žr­tve bi­li i mno­gi Sr­bi i ko­je su upra­vo nji­ho­vo lo­kal­no vođ­stvo i vla­sti iz Be­o­gra­da is­tje­ra­li iz do­mo­va.“
Da­kle, ako že­li­mo da se pred­sjed­ni­ca po­klo­ni svo­jim gra­đa­ni­ma ko­ji su ve­li­kom ve­ći­nom ubi­je­ni ne­na­o­ru­ža­ni, u ak­ci­ji ko­ju je me­đu­na­rod­ni sud ogla­sio kao et­nič­ko či­šće­nje i ko­ji su ima­li ga­ran­ci­je bez­bjed­no­sti nje­nog pret­hod­ni­ka, mi tre­ba da se po­klo­ni­mo i nji­ho­vim dže­la­ti­ma?! Da pri­hva­ti­mo da su oni u stva­ri žr­tve ve­li­ko­srp­skog pro­jek­ta ko­ji su do­bri Hr­va­ti spr­je­ča­va­li... Vr­hun­ski zlo­čin je uvi­jek zlo­čin pro­tiv ra­zu­ma.
Sve se to do­ga­đa dok Hr­vat­ska, uz de­kla­ra­tiv­nu osu­du EU, za­vo­di sank­ci­je na iz­voz vo­ća su­sje­di­ma, na­kon go­di­ne u ko­joj je 67.000 Sr­ba li­še­no pra­va uče­šća na iz­bo­ri­ma, ka­da su in­ci­den­ti pre­ma Sr­bi­ma u Hr­vat­skoj bi­li sva­ko­dnev­ni i tri­put broj­ni­ji ne­go na­pa­di nad Sr­bi­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Sr­bi­ma ni­su vra­će­ni auto­nom­ni ko­ta­ri, ni­ti je spro­ve­den „Er­dut­ski spo­ra­zum“, uki­nu­ta su im sta­na­ra­ska pra­va, je­dan me­đu­na­rod­ni sud „pri­znao“ je RS Kra­ji­nu, pr­vi put u isto­ri­ji, i to da bi ospo­rio pra­va srp­skih pen­zi­o­ne­ra u od­no­su na hr­vat­ski PIO fond!
Pre­ma de­ve­tom, cr­nom, iz­vje­šta­ju Na­pred­nog klu­ba, o po­li­tič­kim pra­vi­ma srp­skog na­ro­da u re­gi­o­nu srp­ski na­rod je u naj­go­rem po­lo­ža­ju u Cr­noj Go­ri. Ospo­re­na su sva na­ci­o­nal­na i kul­tur­na pra­va, u ze­mlji vla­da auto­ri­tar­ni re­žim ko­ji je ne­mo­gu­će smi­je­ni­ti na iz­bo­ri­ma, ko­ji su uosta­lom obič­na far­sa. Sr­be asi­mi­lu­ju, pro­go­ne i se­gre­gi­ra­ju na sva­kom ko­ra­ku. Dje­cu ma­ter­ti­ra­ju u ško­la­ma ako ima­ju dru­ga­či­ji stav o NA­TO agre­si­ji na Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru iz 1999. ili mi­sle raz­li­či­to o pro­šlo­sti svog na­ro­da od sta­va ko­ji su vla­sti pri­hva­ti­le po­sle 2000. go­di­ne. Ko­nač­no tu je i sud­ski pro­gon srp­skih vo­đa, za­tva­ra­nje po­sla­ni­ka, gra­đa­na... Oče­ku­je­mo i kon­fi­ska­ci­ju cje­lo­kup­ne imo­vi­ne SPC na­sta­le pri­je 1918. go­di­ne.
U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni Sr­bi u Fe­de­ra­ci­ji BiH ne uži­va­ju ni osnov­na na­ci­o­nal­na pra­va. Bo­šnja­ci u Re­pu­bli­ci Srp­skoj ima­ju mno­go vi­še pra­va i auten­tič­no su po­li­tič­ki za­stu­plje­ni. To­kom pret­hod­ne go­di­ne u tri ve­li­ke kam­pa­nje Bo­šnja­ci i nji­ho­vi sa­ve­zni­ci u SAD i EU po­ku­ša­li su da uki­nu dio iden­ti­tet­skih za­ko­na, ne­le­gal­no ob­no­ve tu­žbu pro­tiv Sr­bi­je za na­vod­ni ge­no­cid i uki­nu dio usta­no­va RS. Ni­su u to­me uspje­li.
Na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji Sr­bi­ma je one­mo­gu­će­na pu­na rav­no­prav­nost sa Al­ban­ci­ma, pro­svjet­na i kul­tur­na pra­va su da­le­ko ni­ža ne­go pra­va Al­ba­na­ca u Pre­še­vu i Bu­ja­nov­cu (op­šti­na­ma u sre­di­šnjoj Sr­bi­ji), ni­je stvo­re­na Za­jed­ni­ca srp­skih op­šti­na, iako je Sr­bi­ja ostva­ri­la sve što je od nje zah­ti­je­va­no Bri­sel­skim spo­ra­zu­mom. Do­go­di­lo se vi­še od sto­ti­nu re­gi­stro­va­nih na­pa­da na Sr­be.
U Ma­ke­do­ni­ji Sr­bi i da­lje ne uži­va­ju slo­bo­du vje­ro­i­spo­vje­sti. Vla­da ko­ju je po­dr­ža­va­la srp­ska stran­ka DPSM obo­re­na je pod pri­ti­skom SAD i EU, ne­u­stav­no i ne­le­gi­tim­no. Pri­li­kom ru­še­nja vla­de ras­pi­ri­va­na je mr­žnja pre­ma srp­skom na­ro­du. Slo­vom „Ti­ran­ske plat­for­me“, krat­ko­roč­nog na­ci­o­nal­nog pro­gra­ma stvo­re­nog od stra­ne al­ban­ske vla­de i stra­na­ka Al­ba­na­ca iz Ma­ke­do­ni­je, raz­do­blje pri­je sve­ga srp­ske vla­sti (1912.–1956.) pro­gla­še­no je pe­ri­o­dom ge­no­ci­da nad Al­ban­ci­ma. Pro­tiv srp­skih po­sla­ni­ka i di­plo­ma­ta vo­đe­ne su do­u­šnič­ko–me­dij­ske kam­pa­nje u ko­ji­ma je uče­stvo­va­la ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja „Krik“ iz Be­o­gra­da. U Al­ba­ni­ji je ko­nač­no usvo­jen za­kon o pra­vi­ma na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, ali Sr­bi su i da­lje stvar­no obes­pra­vlje­ni. U Slo­ve­ni­ji Sr­bi su naj­ve­ća na­ci­o­nal­na ma­nji­na ko­ja još uvi­jek ni­je pri­zna­ta i ne­ma pri­pa­da­ju­ća pra­va ko­ja uži­va­ju vi­še­stru­ko ma­lo­broj­ni­ji Slo­ven­ci u Sr­bi­ji. U Ma­đar­skoj i Ru­mu­ni­ji sta­nje pra­va srp­skog na­ro­da je do­bro i po­sto­je od­re­đe­ne ten­den­ci­je po­bolj­ša­nja.
Naš pro­blem je du­blji od na­ci­o­na­li­zma i iden­ti­tet­ske iz­gu­blje­no­sti po­je­di­nih na­ših su­sje­da. Ni­je ne­pre­mo­sti­va pre­pre­ka ni ne­ras­po­lo­že­nje dvi­je ili tri za­pad­ne si­le. Srž na­šeg pro­ble­ma le­ži u či­nje­ni­ci da je no­vi­nar­ka Ra­dio Be­o­gra­da bi­la iz­ne­na­đe­na ka­ko to da su Sr­bi naj­o­be­spra­vlje­ni­ji u Cr­noj Go­ri... Ne znao ona za to. Zar ni­je bo­lje sve sva­li­ti na Al­ba­ni­ju gdje su Sr­bi iona­ko ma­lo­broj­ni ili na Hr­vat­sku, ma­kar to­kom ovih što bi Vu­čić re­kao „ne­la­kih“ da­na. Za­to je svom ču­đe­nju do­da­la i za­klju­čak „ali to je mi­šlje­nje Če­do­mi­ra An­ti­ća i Na­pred­nog klu­ba“.
(Autor je i­stori­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)