-Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić

Po­sto­je raz­ne po­bje­de i po­ra­zi. Pi­ro­ve po­bje­de i svi­je­tli po­ra­zi. Po­raz je ne­što što se mo­že prav­da­ti i o nje­mu se mo­že ras­pra­vlja­ti na­du­go i na­ši­ro­ko, mo­gu se sa­gle­da­va­ti po­sle­di­ce i na­čin opo­rav­ka. Bor­ba je sa­ma po se­bi pre­dvor­je po­ra­za, jer je on mo­guć isto kao i po­bje­da. Po­bje­da, ma­kar i Pi­ro­va raz­log je za uži­va­nje u njoj. Ka­kva - ta­kva, ve­li­ka ili ma­la, ona je sla­dak plod ko­ji ni­ko od nas ne mo­že mi­ni­mi­zi­ra­ti. Je­di­no o če­mu ne­ma ras­pra­vlja­nja i što je ne­po­pra­vlji­vo je­ste krah. Krah u mo­ral­nom, etič­kom, ljud­skom i po­li­tič­kom smi­slu. Je­dan ta­kav po­nor i su­no­vrat do­ži­vio je pred­sjed­nik DPS-a i Ko­šar­ka­škog sa­ve­za Cr­ne Go­re. Po­sje­ta ame­rič­kog pot­pred­sjed­ni­ka Maj­ka Pen­sa je uni­šti­la sva­ki mit o Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću. Ur­ni­sa­la je sva­ki mi­nut pri­če o ve­li­kom vo­đi, po­ni­šti­la je sve ono što je ra­dio u po­li­ti­ci i po­sta­vi­la ga na pra­vo mje­sto, u za­pe­ćak isto­ri­je i u ne­ki re­sto­ran na pri­mor­ju da pi­juc­ka vi­no sa se­bi slič­nim Vu­kom Dra­ško­vi­ćem. Ko­li­ko je sa­mo pra­go­va po ino­stran­stvu obio i ko­li­ko je pu­ta iz­dao na­rod i dr­ža­vu, a ni­šta od to­ga ni­je do­bio. Ko­li­ko je sa­mo za­jed­no sa Vu­kom Dra­ško­vi­ćem mo­lio Klin­to­na da se bom­bar­du­ju Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra, i ni­šta! Ko­li­ko je pu­ta za­rio nož (taj isti na kom je kva­zi pi­sac Dra­ško­vić ste­kao sla­vu) u le­đa bra­ći, i ni­šta! Ko­li­ko je ne­po­čin­sta­va ura­dio Sr­bi­ma i šta im je sve us­kra­tio, i opet ni­šta! Ma­te­ri­jal­no se oko­ri­stio mi­mo lju­de. S bra­tom i se­strom je uni­štio kom­plet­nu Cr­nu Go­ru. Sve ja­ke dr­žav­ne re­sur­se su pri­va­ti­zo­va­li i po­sta­li mi­li­o­ne­ri za­hva­lju­ju­ći šver­cu pod po­kro­vi­te­lja­stvom dr­ža­ve. Do­spje­li su pra­vo iz Ras­to­ka na Forb­so­vu li­stu naj­bo­ga­ti­jih lju­di. Nji­ho­va dje­ca su kre­nu­la istim pu­tem, ako se vi­še ima šta oče­ru­pa­ti od ove ma­le dr­ža­ve. Me­đu­tim, ma­te­ri­jal­no je od da­nas do sju­tra, ma­kar se ra­di­lo o ba­sno­slov­nim su­ma­ma i Mi­lo zna da kad jed­na kap iz te ku­le od­le­ti - oti­ći će sva ku­la u pro­past. Po na­lo­gu Za­pa­da, po­či­nio je naj­ve­ći zlo­čin raz­dva­ja­ju­ći isti na­rod i pra­ve­ći pri­vat­nu dr­ža­vu, i opet ni­šta. Utkao je put ka ve­le­i­za­da­ji i ka­pi­tu­la­ci­ji ula­skom u NA­TO pakt, i opet ni­šta. Na kra­ju je Pens do­šao kod Du­ška Mar­ko­vi­ća, do­šao je kod po­li­caj­ca, pre­mi­je­ra bez par­la­men­ta i opo­zi­ci­je u nje­mu. Kod čo­vje­ka ko­ji ne raz­mi­šlja već sa­mo iz­vr­ša­va na­red­be. Mi­lo je ostao sam, jer kad si sa Vu­kom on­da si sam, uvri­je­đen, uni­žen i po­ra­žen. Do­ži­vio je krah. Alarm u DPS-u se upa­lio. Upa­lio se, jer Du­ško Mar­ko­vić ubi­ra plo­do­ve Mi­lo­vih iz­da­ja. Jad, če­mer i bol ko­ji osje­ća­ju on i nje­go­ve pri­sta­li­ce ri­je­či­ma se ne mo­gu opi­sa­ti. Po­ku­šao je Dra­ško­vić da ga ora­spo­lo­ži. Kva­zi-pi­sac ko­ji je na ta­bu te­me u pra­vom vre­me­nu, kao sa­rad­nik slu­žbe, iz­dao ro­ma­ne ,,Su­di­ja’’ i ,,Nož’’, i do­sti­gao ti­raž naj­ve­ćih estrad­nih zvi­je­zda, tre­nut­no je je­di­na utje­ha po­ni­že­nog di­rek­to­ra. Nas osta­le je Majk Pens pod­sje­tio na na­še po­ra­ze i ne­su­gla­si­ce. Pod­sje­tio nas je da smo iz­gu­bi­li je­zik, dr­ža­vu i da smo pu­no­prav­ni član NA­TO pak­ta. Pod­sje­tio nas je na to da smo oku­pi­ra­ni. Ko je tre­ba­lo da se sa­sta­ne s njim, taj se sa­stao. Ko ni­je, nje­mu ni­je ni bi­lo sta­lo da vi­di Pen­sa i ču­je nje­go­va mi­šlje­nja. On je uz ,,do­vi­đe­nja’’ po­no­vio da ko ni­je za NA­TO mo­ra bi­ti ru­ski agent, i po­ru­čio da se Cr­na Go­ra do­bro ču­va Ru­sa, jer joj od njih pri­je­ti naj­ve­ća opa­snost. Naj­ve­ća opa­snost od onih ko­ji su nas vje­ko­vi­ma ču­va­li od osva­ja­ča?! Onih ko­ji su nam cr­kve i hra­mo­ve sa­gra­di­li i onih ko­ji su od nas na­rod na­pra­vi­li? Uzeo je onu ko­šni­cu pče­la što su mu po­klo­ni­li, po­zdra­vio se sa Du­škom i osta­vio ucvi­je­lje­nog Mi­la da ga tje­ši Vuk Dra­ško­vić. Me­ni je lič­no žao što ni­je­sam bio u pri­li­ci i što si­gur­no ne­ću ni bi­ti da se sre­te­nem s Pen­som. Po­što je Majk no­vi­nar, pi­tao bih ga sa­mo jed­no. Pi­tao bih dže­la­ta mog na­ro­da, ko­ji je do­šao da pro­mo­vi­še de­mo­kra­ti­ju, pra­vo i pav­du u oku­pi­ra­noj Cr­noj Go­ri ono što ga ni­ko ko je s njim pri­čao ni­je pi­tao: „Ko je ubio Du­ška Jo­va­no­vi­ća?“. Kad sve svjet­ske taj­ne zna, mo­rao bi da zna i onu ko­ja nas naj­vi­še in­te­re­su­je i od ko­je bi po­če­lo da se od­mo­ta­va klup­ko ne­raz­ja­šnje­nih ubi­sta­va u Cr­noj Go­ri. Ta­da bi se po­zdra­vi­li oku­pa­tor i oku­pi­ra­ni, po­že­lio bih mu sre­ćan put i po­vra­tak kad bu­de spre­man da ka­že isti­nu o smr­ti ured­ni­ka ,,Da­na’’. Si­gu­ran sam da bi tek ta­da Mi­lov krah bio pot­pun.