-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Moj pri­ja­telj, do­a­en ju­go­slo­ven­skog no­vi­nar­stva, Lju­bo­mir Đi­ka­no­vić, u jed­nom od svo­jih broj­nih ge­ni­jal­nih ko­men­ta­ra na po­li­tič­ka de­ša­va­nja pri­li­kom na­šeg su­sre­ta 2000. go­di­ne iz­ja­vi i ovo: „Mi­lo­še­vić je osta­vio Sr­bi­ju na le­di­ni, ali je otvo­rio oči Ru­si­ji i Ki­ni.“ Se­dam­na­est go­di­na ka­sni­je pen­zi­o­ni­sa­ni ge­ne­ral NA­TO-a i voj­ni di­plo­ma­ta Bja­đo di Gra­ci­ja bom­bar­do­va­nje Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je od stra­ne te ali­jan­se oci­je­ni je kao eks­pe­ri­men­tal­ni rat ko­ji je NA­TO- u po­slu­žio da, iz­me­đu osta­log, tre­ni­ra svo­ju avi­ja­ci­ju i upo­re­dio ga sa ba­ca­njem atom­ske bom­be na Na­ga­sa­ki. „Bom­bar­do­va­njem Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, Ru­si­ji je po­sla­ta po­ru­ka o to­me ko je po­bjed­nik u Hlad­nom ra­tu i ni­šta od to­ga ni­je kri­vi­ca Sr­bi­je ko­ja je ura­di­la sve što je mo­gla, jer su me­đu­na­rod­ne okol­no­sti bi­le ta­kve da je Ru­si­ja bi­la sla­ba. Bom­bar­do­va­nje Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je bi­lo je upo­zo­re­nje sla­boj Ru­si­ji.“ Ge­ne­ral Bi­ja­đo je de­ma­ski­rao i la­žne op­tu­žbe ko­je su Sr­be pro­gla­si­le kri­vim za slu­ča­je­ve Mar­ka­le i Ra­čak, a ko­je su bi­le iz­re­ži­ra­ne s ci­ljem da se oprav­da upo­tre­ba si­le nad srp­skim na­ro­dom. U ta­kvom po­kva­re­nom svi­je­tu gdje se sve za­sni­va na la­ži­ma naj­ve­ću ci­je­nu pla­ća­ju ne­du­žni na­ro­di ko­ji su u su­ko­bi­ma ve­li­kih si­la ozna­če­ni kao me­ta za iži­vlja­va­nje. Uz ogro­man no­vac i moć­nu me­dij­sku ma­ši­ne­ri­ju ko­ja igra ve­o­ma va­žnu ulo­gu u kre­i­ra­nju jav­nog mnje­nja, mi po­la­ko ali si­gur­no ula­zi­mo u svi­jet u ko­jem bu­kval­no ne­ma prav­de. Prav­da je uvi­jek na stra­ni onih ko­ji ima­ju moć i ko­ji go­lom si­lom ubi­ja­ju u na­ma i po­sled­nju na­du da se na po­šten na­čin mo­že do­ći do nje. Ne­mir­na sa­vjest ko­ja se s vre­me­na na vri­je­me po­ja­vi kod ne­kog od ne­po­sred­nih uče­sni­ka mon­stru­o­znih la­ži, kao što je slu­čaj sa ge­ne­ra­lom Bja­đom, sla­ba je utje­ha za sve ono što su za­pad­ne si­le pred­vo­đe­ne NA­TO pak­tom uči­ni­le Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. Sva­ka ne­vi­na žr­tva ko­ja je pro­iz­vod iži­vlja­va­nja ve­li­kih si­la nad ma­lim na­ro­di­ma ne­će se smi­ri­ti ni u gro­bu dok one ko­ji su či­ni­li zlo­či­ne ne stig­ne za­slu­že­na ka­zna. U tom i ta­kvom svi­je­tu vi­še ne­ma one sta­re Nje­go­še­ve Cr­ne Go­re. U ovoj Cr­noj Go­ri na ci­je­ni su sve one vri­jed­no­sti ko­jih se Nje­go­še­va Cr­na Go­ra gnu­ša­la i sa ko­ji­ma se kroz vje­ko­ve ob­ra­ču­na­va­la. Da­nas su Cr­nu Go­ru pre­pla­vi­li me­še­ta­ri sa svih stra­na ko­ji su je oku­pi­ra­li i ku­ju za­jed­no sa od­na­ro­đe­nim re­ži­mom pla­no­ve ka­ko da ugu­še iskru slo­bo­de u istin­skim si­no­vi­ma. Ka­ko im sve la­ko pro­la­zi, po­ne­kad se za­pi­tam što nam osta od na­ro­da? Uspje­li su da si­no­ve okre­nu pro­tiv oče­va, da vje­či­tim pri­ja­te­lji­ma okre­nu le­đa i slu­že oni­ma ko­ji su uči­ni­li sve da nam se trag utre. I ka­da nas ni­je­su mo­gli is­tri­je­bi­ti na boj­nom po­lju, iza­bra­li su no­vi si­gur­ni­ji me­tod. Ku­pi­li su na­šu slo­bo­du pre­ko do­ma­ćih iz­ro­da i pre­tvo­ri­li nas u va­za­le. Na tom pu­tu tre­ba uni­šti­ti sve ono što nas pod­sje­ća na to vri­je­me. U že­lji da se br­že- bo­lje uklo­pe u ta no­va pra­vi­la igre u ko­ji­ma tre­ba ne­gi­ra­ti sve ono što je Cr­nu Go­ru či­ni­lo vi­te­škom, a na­rod po­no­si­tim, ne­ke par­ti­je i nji­ho­vi li­de­ri iz opo­zi­ci­je se pre­ko no­ći od­ri­ču iz­vor­nih pro­gra­ma na ko­ji­ma su gra­di­li po­li­tič­ku ka­ri­je­ru ka­ko ne bi bi­li „pre­va­zi­đe­ni“, za­bo­ra­vlja­ju­ći pri­tom da će ovo lu­di­lo jed­no­ga da­na pro­ći i da će nji­ho­vo po­li­tič­ko dje­lo­va­nje bi­ti oci­je­nje­no kao iz­daj­nič­ko i sram­no. Re­ži­mli­je svje­sne či­nje­ni­ce da za ni­jed­nu ključ­nu od­lu­ku ni­je­su ima­li ve­ćin­sku po­dr­šku na­ro­da pri­mo­ra­ne su da do­no­se dik­ta­tor­ske za­ko­ne ko­ji­ma se za­bra­nju­je jav­no is­ka­zi­va­nje ne­za­do­volj­stva s tom i ta­kvom po­li­ti­kom. Ta­ko smi­je­šno u 21. vi­je­ku iz­gle­da­ju no­si­o­ci iz­vr­šne vla­sti ko­ji za­ba­ri­ki­ra­ni u blin­di­ra­ne ka­bi­ne­te i vo­zi­la, okru­že­ni če­ta­ma te­lo­hra­ni­te­lja kao us­pla­hi­ra­ne zvi­je­ri pla­še na­rod da će se sa svi­ma ko­ji se ne po­vi­nu­ju nji­ho­vim od­lu­ka­ma ob­ra­ču­na­va­ti da bi od­bra­ni­li Cr­nu Go­ru. Cr­nu Go­ru ko­ja vi­še ni­je na­ša, ko­ju smo pre­da­li i pro­da­li dru­gi­ma i ko­ju bes­pri­zor­no če­ru­pa­ju upra­vo oni kao da im je od ba­ba osta­la. Onih mu­drih da­le­ko­vi­dih Cr­no­go­ra­ca ka­kav je i moj pri­ja­telj Lju­bo­mir Đi­ka­no­vić je sve ma­nje, a onih ko­ji su sprem­ni da ču­ju mu­dar sa­vjet ta­ko­đe.