-Autor: Yan­nis Ki­tro­mi­li­des

Na re­fe­ren­du­mu od 23. ju­na 2016. od bri­tan­skih gla­sa­ča je za­tra­že­no da od­go­vo­re na var­lji­vo jed­no­stav­no pi­ta­nje „osta­ti” ili „iza­ći“ i oni su, s ma­lom ve­ći­nom, od­lu­či­li da „iza­đu“ iz Evrop­ske uni­je. Go­di­nu da­na ka­sni­je, me­đu­tim, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja je i da­lje čla­ni­ca EU. Iako će se, u prin­ci­pu, Breg­zit ko­nač­no do­go­di­ti 29. mar­ta 2019, pri­lič­no je ne­iz­vje­sno da li je taj rok re­a­lan – za­pra­vo, ni­je ne­iz­vje­sno sa­mo ka­da, već i ka­ko, pa čak i da li će se Breg­zit do­go­di­ti. Na kra­ju bi se mo­glo is­po­sta­vi­ti da Breg­zit uop­šte ne zna­či Breg­zit!
Na­kon što je od­lu­či­la da „na­pu­sti“ EU, Bri­ta­ni­ja, re­klo bi se, sa­da ra­di sve što je u nje­noj mo­ći da ome­te taj pro­ces. Po­što joj je bi­lo po­treb­no de­vet mje­se­ci da ak­ti­vi­ra član 50, pre­mi­jer­ka Te­re­sa Mej je ubr­zo po­sle to­ga na­ja­vi­la pre­vre­me­ne op­šte iz­bo­re či­ji je cilj, kao što je re­kla, stva­ra­nje „sna­žne i sta­bil­ne“ vla­de, ali je umje­sto to­ga do­bi­la par­la­ment u kom ni­jed­na par­ti­ja ne­ma ve­ći­nu. Kao da je Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja na mi­ste­ri­o­zan na­čin spri­je­če­na da na­pu­sti EU: stal­no is­kr­sa­va­ju pre­pre­ke i smet­nje ko­je je sa­ma po­sta­vi­la i ko­je su se uglav­nom mo­gle iz­bje­ći. Mno­gim spolj­nim po­sma­tra­či­ma sa­ga o Breg­zi­tu iz­gle­da pri­lič­no ko­mič­na. Čak „nad­re­al­na“.
U fil­mu Lu­i­sa Bu­nju­e­la ,,An­đeo uni­šte­nja’’ iz 1962. go­di­ne imuć­ni go­sti na ve­če­ri u ras­ko­šnoj pri­vat­noj ku­ći ot­kri­va­ju da iz ne­kog neo­bja­šnji­vog raz­lo­ga ne mo­gu da odu. Či­ni se da je Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja u slič­nom „nad­re­al­nom“ po­lo­ža­ju, či­ji se uzro­ci mo­gu pra­ti­ti una­trag do re­fe­ren­du­ma ko­ji je bio lo­še za­mi­šljen i rđa­vo iz­ve­den. Bio je lo­še za­mi­šljen za­to što 2015. go­di­ne ni­je bi­lo ši­ro­kog za­htje­va za re­fe­ren­dum o na­sta­vlja­nju član­stva u EU. Re­fe­ren­dum je smi­slio Dej­vid Ka­me­ron kao na­čin da ri­je­ši vje­či­te unu­tra­šnje te­ško­će ko­je Kon­zer­va­tiv­na par­ti­ja ima sa svo­jim evro­skep­tič­nim kri­lom. Taj plan je na kra­ju iza­zvao lič­nu ka­ta­stro­fu za Ka­me­ro­na i ka­ta­stro­fu za na­ci­o­nal­ni in­te­res Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, a vr­hu­nac je do­stig­nut sa­da­šnjim „nad­re­al­nim“ bri­tan­skim ćor­so­ka­kom.
Re­fe­ren­dum ni­je bio sa­mo ne­po­tre­ban već je i rđa­vo iz­ve­den. Imao je bar dva ve­li­ka ne­do­stat­ka. Pr­vi je za­mi­sao da na­ci­o­nal­na od­lu­ka o ne­čem ta­ko zna­čaj­nom mo­že da se do­ne­se pro­stom ve­ći­nom gla­so­va. Zna­čaj­ne ustav­ne pro­mje­ne iz­vje­sno zah­ti­je­va­ju ve­ći­nu ko­ja je mno­go ve­ća od je­dan! Dru­gi ne­do­sta­tak je oče­ki­va­nje da jed­no­stav­no pi­ta­nje „osta­nak“ ili „iz­la­zak“ na gla­sač­kom li­sti­ću mo­že da pru­ži do­volj­nu i ja­snu in­for­ma­ci­ju. Član 50 Li­sa­bon­skog spo­ra­zu­ma go­to­vo da ni­je ni po­me­nut to­kom re­fe­ren­dum­ske kam­pa­nje ni­ti je bi­lo ozbilj­ne de­ba­te o nje­go­vim mno­go­broj­nim za­kon­skim i po­li­tič­kim im­pli­ka­ci­ja­ma. „Spo­ra­zum­ni iz­la­zak“ po čla­nu 50 zna­či da, u prin­ci­pu, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja mo­že da „iza­đe“ iz EU na „mek“ ili „tvrd“ na­čin, pa čak i bez ika­kvog do­go­vo­ra. Sve su to mo­gu­ći na­či­ni „iz­la­ska“ iz EU, a po­sle­di­ce su im ve­o­ma raz­li­či­te. Ali ni­šta od to­ga se ni­je na­šlo na gla­sač­kom li­sti­ću 23. ju­na 2016. go­di­ne.
Či­ni se da je Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, po­sle ne­po­treb­nog re­fe­ren­du­ma či­ji je re­zul­tat sad iz­lo­žen su­prot­sta­vlje­nim tu­ma­če­nji­ma, do­spje­la u bu­nju­e­lov­sko ko­šmar­no sta­nje: že­li da ode, ali ni­je u sta­nju da od­lu­či ka­da, ka­ko, pa čak ni - da li. Re­klo bi se da ovih da­na ni­ko, uklju­ču­ju­ći i Bri­tan­ce, ne zna šta Bri­tan­ci že­le od Breg­zi­ta. U fil­mu ne­ma ob­ja­šnje­nja za­što go­sti ne mo­gu da na­pu­ste ku­ću svog do­ma­ći­na. U stva­ri, Bu­nju­el po­či­nje svo­je „nad­re­a­li­stič­ko“ re­mek dje­lo tvr­đe­njem da je naj­bo­lje ob­ja­šnje­nje to da, sa „sta­no­vi­šta či­stog uma“, ne­ma ob­ja­šnje­nja. Zar se to isto ne bi mo­glo re­ći o sa­da­šnjem „nad­re­al­nom“ sta­nju pre­go­vo­ra o Breg­zi­tu?
U fil­mu, za­ču­đe­ni i zbu­nje­ni go­sti ko­ji ne mo­gu da „iza­đu“ po­sta­ju pa­ko­sni i za­je­dlji­vi, okre­ću se je­dan pro­tiv dru­gog i ot­kri­va­ju ne­ke od naj­go­rih aspe­ka­ta ljud­ske pri­ro­de. Bri­tan­sko dru­štvo, na­da­mo se, ne­će sli­je­di­ti taj pri­mjer, to jest ne­će po­sta­ja­ti sve po­di­je­lje­ni­je i po­gub­no po­la­ri­zo­va­no zbog ne­po­treb­nog i manj­ka­vog re­fe­ren­du­ma. Po­sle ne­u­spje­ha Te­re­ Se Mej da do­bi­je ja­snu po­dr­šku gra­đa­na za svo­ju „tvr­du“ stra­te­gi­ju Breg­zi­ta na pri­je­vre­me­nim op­štim iz­bo­ri­ma, sve su gla­sni­ji ra­zni gla­so­vi – me­đu osta­li­ma i mi­ni­stra fi­nan­si­ja – ko­ji zah­ti­je­va­ju „me­ki“ Breg­zit. Ni „me­ki“ ni „tvr­di“ Breg­zit, me­đu­tim, ne bi ubla­ži­li oštre po­dje­le stvo­re­ne re­fe­ren­du­mom iz 2016. go­di­ne; „po­ste­pe­ni“ Breg­zit imao bi ve­ću šan­su da u to­me us­pi­je.
„Po­ste­pe­ni“ Breg­zit zna­čio bi da se od­lu­ka o iz­la­sku iz EU do­no­si u ne­ko­li­ko fa­za. U pr­voj fa­zi bi Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja iza­šla iz EU 29. mar­ta 2019, ali u krat­kom pre­la­znom pe­ri­o­du bi osta­la čla­ni­ca Evrop­ske eko­nom­ske zo­ne.
Ovo rje­še­nje u kom se udru­žu­ju ma­ne dru­ga dva ne bi se, na­rav­no, od­mah ba­vi­lo tr­no­vi­tim pi­ta­nji­ma „ne­kon­tro­li­sa­ne“ imi­gra­ci­je, do­pri­no­sa za bu­džet EU i ju­ris­dik­ci­je Evrop­skog su­da prav­de, ali bi na­krat­ko obez­bi­je­di­lo pro­stor za di­sa­nje i sma­nji­lo ne­iz­vje­snost to­kom na­stav­ka tr­go­vin­skih pre­go­vo­ra. „Po­ste­pe­na“ od­lu­ka o Breg­zi­tu ot­klo­ni­la bi opa­sno­sti od pre­go­vo­ra bez do­go­vo­ra i obez­bi­je­di­la vri­je­me za da­lje raz­mi­šlja­nje i pro­stor za kom­pro­mi­se u že­sto­ko po­di­je­lje­noj na­ci­ji. Dok bu­du žva­ka­li i va­ri­li cje­lo­vi­tu sli­ku Breg­zi­ta, gra­đa­ni bi i da­lje mo­gli de­mo­krat­ski da od­lu­ču­ju o ova­kvoj ili ona­kvoj pro­mje­ni kur­sa, to jest o to­me da li na­sta­vi­ti s „tvr­dim“ Breg­zi­tom i iza­ći iz EEZ, ili osta­ti u EEZ, ali iz­van EU, ili čak vra­ti­ti se u pu­no član­stvo EU.
Šta­vi­še, to­kom tog pre­la­znog pe­ri­o­da sa­ma EU bi mo­gla da uve­de re­for­me, po­seb­no u pi­ta­nji­ma slo­bod­nog kre­ta­nja lju­di, či­me bi bi­la ot­klo­nje­na jed­na od naj­ve­ćih za­mjer­ki za­go­vor­ni­ka „tvr­dog“ Breg­zi­ta. Kad bi se zva­nič­no us­po­sta­vi­la re­ver­zi­bil­nost ak­ti­vi­ra­nja čla­na 50, pri­vlač­nost po­ste­pe­nog raz­la­za bi se po­ve­ća­la i tre­ba­lo bi ga ozbilj­no raz­mo­tri­ti. Pri­je bri­tan­skih iz­bo­ra ta op­ci­ja je mo­gla da iz­gle­da kao ma­šta­nje pri­sta­li­ca „ostan­ka“. Me­đu­tim, po­sle re­zul­ta­ta op­štih iz­bo­ra iz­gle­di na „po­ste­pe­ni“ Breg­zit mo­žda su se sma­nji­li.

Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net