-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

U ju­nu 1961, mla­di (40) ame­rič­ki pred­sjed­nik Džon Ke­ne­di dva da­na je u Be­ču raz­go­va­rao sa pre­ve­ja­nim so­vjet­skim pre­mi­je­rom, 67-go­di­šnjim Ni­ki­tom Hru­ščo­vim. Bio je to nji­hov pr­vi su­sret i Ke­ne­di se ni­je do­bro pro­veo. Ka­ko je to ob­ja­snio nje­gov pra­ti­lac u tom nad­gor­nja­va­nju, dr­žav­ni se­kre­tar Din Rask, Ke­ne­di ni­je bio pri­pre­mljen za bru­tal­nost na­stu­pa ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra KPSS. Na dnev­nom re­du su bi­li ame­rič­ko-ru­ski od­no­si dva mje­se­ca po­sle ame­rič­kog fi­ja­ska na Ku­bi, si­tu­a­ci­ja u Ju­go­i­stoč­noj Azi­ji i, ra­zu­mi­je se, ka­ko spri­je­či­ti nu­kle­ar­ni rat iz­me­đu dva svjet­ska blo­ka.
Ovu isto­rij­sku epi­zo­du su ovih da­na po­mi­nja­li mno­gi me­di­ji, na­sto­je­ći da ob­ja­sne smi­sao glav­nog do­ga­đa­ja na upra­vo za­vr­še­nom go­di­šnjem sa­mi­tu G20 u Ham­bur­gu, ko­jim je pred­sje­da­va­la nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel. Ja­sno je, ri­ječ je u pr­vom su­sre­tu Do­nal­da Tram­pa i Vla­di­mi­ra Pu­ti­na.
Pr­vi su­sre­ti još od Ke­ne­di­ja da­ju in­to­na­ci­ju bu­du­ćim su­sre­ti­ma čel­ni­ka dvi­je si­le. Na­rav­no, svi­jet da­nas ni­je isti kao na po­čet­ku 1960-ih, so­vjet­sku im­pe­ri­ju je pre­ga­zi­la isto­ri­ja, hlad­ni rat je za­vr­šen, Ru­si­ja se upi­nje da po­vra­ti sta­tus su­per si­le sa sop­stve­nom zo­nom uti­ca­ja, dok je Ame­ri­ka, sa no­vim pred­sjed­ni­kom, u ne­koj vr­sti de­mi­si­o­ni­ra­nja iz svo­je tra­di­ci­o­nal­ne ulo­ge ”li­de­ra slo­bod­nog svi­je­ta”.
Tramp i Pu­tin su u pe­tak, umje­sto pro­to­ko­lom pla­ni­ra­nih 30 mi­nu­ta, raz­go­va­ra­li 2 sa­ta i 16 mi­nu­ta. Kad je o go­di­na­ma ri­ječ, ovo­ga pu­ta je se­ni­or bio ame­rič­ki pred­sjed­nik ko­ji ima 70 pre­ma 64 svog sa­go­vor­ni­ka. Kad je o is­ku­stvu ri­ječ, Ru­ska stra­na je, kao i u krat­koj Ke­ne­di­je­voj eri, bi­la u znat­noj pred­no­sti: Pu­tin vo­di Ru­si­ju već 17 go­di­na, dok je dru­gi ru­ski ak­ter u raz­go­vo­ri­ma, šef di­plo­ma­ti­je Ser­gej La­vrov na tom mje­stu još od 2006. Tramp, ko­ji je, pri­je ne­go što se kan­di­do­vao za pred­sed­ni­ka, bio pred­u­zi­mač i tr­go­vac u bi­zni­su ne­kret­ni­na, u po­li­ti­ci je tek šest me­se­ci, isto ko­li­ko i nje­gov dr­žav­ni se­kre­tar Reks Ti­ler­son, ko­ji je pre to­ga bio pred­sjed­nik ve­li­ke naft­ne kom­pa­ni­je,
Od mo­men­ta ka­da je ovaj isto­rij­ski su­sret za­vr­šen svi na­sto­je da do­ku­če ko je ”po­bi­je­dio”. Iako su raz­go­va­ra­li du­go, ma­lo je de­ta­lja. S ob­zi­rom da je sa­sta­nak bio sa­mo uče­tvo­ro: dva pred­sjed­ni­ka i dva mi­ni­stra spolj­na (plus dva pre­vo­di­o­ca), sva­ka stra­na je o raz­go­vo­ri­ma iz­ni­je­la sa­mo ono što joj ide ru­ku.
Ni­je da­kle bi­lo ni­ka­kve ve­li­ke po­god­be, Tramp je već na po­čet­ku po­me­nuo ono što ga žu­lja i zbog če­ga je ame­rič­ka po­li­tič­ka sce­na u kri­zi prak­tič­no od mo­men­ta Tram­po­ve ina­u­gu­ra­ci­je, da­kle na­vod­no ru­sko mi­je­ša­nje u iz­bor­ni pro­ces, o če­mu se u Va­šing­to­nu vo­di ne­ko­li­ko is­tra­ga. Pu­tin je, oče­ki­va­no, sve to opo­vr­gao. Osta­lo je ne­ja­sno da li je Tramp to pri­hva­tio (La­vrov ka­že da je­ste) ali u su­šti­ni sva­ko je da­kle ostao pri svo­me, uz sa­gla­snost da to ne bu­de pre­pre­ka da se ”kre­ne da­lje”.
Ka­ko će to da­lje iz­gle­da­ti, te­ško je za­mi­sli­vo, sve za­vi­si od to­ga šta će do­ni­je­ti za­po­če­te ame­rič­ke is­tra­ge. Sa po­li­tič­kog aspek­ta, či­ni se da je Pu­tin u pred­no­sti i da je Tramp ušao zam­ku u či­jem je po­sta­vlja­nju i sam uče­stvo­vao. Pu­tin za svo­je opo­vr­ga­va­nje ru­ske umi­je­ša­no­sti u ame­rič­ki iz­bor­ni pro­ces ima na­i­me ključ­ni ar­gu­ment: ono­me što slo­žno tvr­de ame­rič­ke oba­vje­štaj­ne slu­žbe – da su se nji­ho­ve ru­ske ko­le­ge u pred­sjed­nič­koj kam­pa­nji 2016 pri­me­nji­va­le ”ak­tiv­ne mje­re”: saj­ber na­pa­de, pod­me­ta­nje la­žnih vi­je­sti u dru­štve­ne mre­že i dru­ge teh­ni­ke – ne vje­ru­je ni sam Tramp.
On je to je vi­še pu­ta iz­nio, ka­ko ver­bal­no, ta­ko i u svo­jim fa­mo­znim tvi­to­vi­ma. Ko­li­ko u če­tvr­tak, re­kao je ”da ni­ko stvar­no ne zna” ko je bio iza po­te­za da se uti­če na izb­pr­ni re­zul­tat, da bi u istom da­hu Ru­si­ju op­tu­žio ”za po­ku­ša­je de­sta­bi­li­zo­va­nja iz­bo­ra na Za­pa­du”. Isti­ni za vo­lju, bli­zu pri­zna­nja da je ne­kog mi­je­ša­nja ipak bi­lo, bio je i Pu­tin, ka­da je pro­šlog mje­se­ca u Pe­tro­gra­du re­kao ka­ko je mo­gu­će da su tu ne­što pe­tlja­li ru­ski ”pa­tri­ot­ski ha­ke­ri”.
Tram­pu ne­sklo­ni ame­rič­ki me­di­ji (ko­ji su u ve­ći­ni), ocje­nju­ju i da je ru­ska stra­na opet ste­kla pred­nost za­to što je pri­hva­će­no nje­no in­si­sti­ra­nje na for­ma­tu raz­go­vo­ra sa mi­ni­mu­mom uče­sni­ka, što je one­mo­gu­ći­lo da Tram­pu asi­sti­ra­ju sa­vjet­ni­ci ko­ji po­zna­ju Ru­si­ju, po­put sa­vjet­ni­ka za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost H.R. Mak­ma­ste­ra i sa­vjet­ni­ce Fi­jo­ne Hil.
Naj­za­ni­mlji­vi­ja me­ta­fo­ra o su­sre­tu je me­đu­tim ona ko­ja ka­že da je su­sret u pe­tak u stva­ri bio meč iz­me­đu ”džu­di­ste sa cr­nim po­ja­sem” i ”rva­ča”. Pu­ti­no­ve vje­šti­ne u is­toč­njač­kom bo­ri­lač­kom spor­tu odav­no su po­zna­te, dok je Tramp lju­bi­telj pro­fe­si­o­nal­nog rva­nja, ko­je je vi­še cir­kus ne­go sport. Naj­zad, sa­svim uvjer­lji­vo zvu­či i ocje­na da je ru­ska stra­na u ovaj di­ja­log do­šla sprem­ni­ja, sa ja­snom stra­te­gi­jom i ci­lje­vi­ma, dok je ame­rič­ki pred­sjed­nik is­pra­ćen sa stra­ho­vi­ma da u svom im­pro­vi­zo­va­nju ne na­pra­vi ne­ki no­vi gaf.
Su­šti­nu ”isto­rij­skog su­sre­ta” mo­žda je naj­e­fekt­ni­je sa­žeo ko­lum­ni­sta ”Gar­di­ja­na” Ri­čard Volf: ”Pu­tin ima stra­te­ški in­te­res da svi­jet ob­li­ku­je po svo­jim po­tre­ba­ma, dok Tramp ima tak­tič­ku po­tre­bu da po svom će­fu pro­iz­vo­di na­slo­ve za glo­bal­ne me­di­je. Pr­vi igra šah, dru­gi se sa­mo igra”.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke”)