-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

Pri­je sve­ga - mr­zim gro­blja! Ne­mam poj­ma ka­ko za­vr­ših ov­dje. Ni ka­ko sam sti­gao... Sa­mo ova je­be­na, ne­sno­šlji­va gla­vo­bo­lja (do­hva­ti se do slje­poč­ni­ce). Če­lo mi pu­ca. Ko­li­ko si po­pio cr­ni si­ne?... i šta si sve pio. Go.na su me si­gur­no ko­mi­ra­nog do­ve­zla i osta­vi­la da pre­crk­nem od stra­ha. Mo­žda me i na­đe Bi­je­la Vin­ka... (htje­de da se osmi­jeh­ne, ali je­za ne da­de, za­li­je­pi mu usne)... Da sju­tra ima­ju šta da pri­ča­ju po gra­du... Kao on­da ka­da su me pi­ja­nog uba­ci­li u To­mov stan... pro­bu­dio sam se po­red trud­ne že­ne... ne znam ko je iz­gle­dao lu­đe, ja - is­po­vra­ćan, ili ona - za­be­zek­nu­ta. He­he... pri­zna­jem, ta im je bi­la do­bra. (na­ški­lji, po­ku­ša da kroz mr­kli­nu ra­za­zna gdje se na­la­zi) Bah, ku­da sad? Ko­li­ko li je sa­ti? Po­noć, mo­žda? Ma ka­kvi. Si­gur­no vi­še. Gdje sam uop­šte? Je li ovo ju­žna stra­na... ne, ne... na ju­žnoj su no­vi­je grob­ni­ce. Is­tok, mo­žda? (kre­nu ru­kom put sa­koa) Eh... gdje mi je mo­bil­ni?... E, pa od­lič­no pri­ja­te­lji! (lup­nu se po dže­pu) Osta­vi­li ste me i bez te­le­fo­na i bez ci­ga­ra! Za­pam­ti­ću vam ovo! (vik­nu, huk so­ve uma­če)
Sa­mo po­la­ko... da se or­jen­ti­šem... Ako smo stri­ka ono­mad­ne sa­hra­ni­li sa de­sne stra­ne od zvo­ni­ka, on­da bi tre­ba­lo da je ka­pi­ja ne­gdje do­lje... A gdje je do­lje, maj­ku mu (po­če­ša se po za­li­sku). Idem ovu­da... Uh, gla­vo­bo­lja. Dro­bi. Opet, šta li si pio cr­ni si­ne i oli se na­u­či­ti da sta­neš? (po­čeo je da se pri­sje­ća pi­jan­ke... dje­lo­va­la je go­di­na­ma da­le­ko). A znao sam, čim smo pri­ča­li o Bi­je­loj Vin­ki... znao sam da će ne­što da ura­de (pa­žlji­vo smje­šta ko­rak na ko­rak po uskoj sta­zi). Pr­vo je ma­mlaz po­me­nuo da se u Nik­ši­ću ne­što čud­no zbi­va... ne­ki ne­stan­ci... po­seb­no oko gro­blja. Čak i pa­ro­vi za­o­bi­la­ze park i Tre­bje­su... mr­mlja se da se uve­če po­ja­vlju­je bli­je­da avet (ko­lje­na mu klec­nu­še, uma­lo ne po­sr­nu, br­zo se pri­sa­bra)... ne­ka pri­ka­za... bi­je­la pri­ka­za mla­de že­ne... Ve­le da se vra­ti­la na­kon tri­sta go­di­na... tra­ži dje­cu... ili mu­ža... A kad ih ne na­đe... (pro­gu­ta plju­vač­ku)... raz­bu­ca i pro­žde­re dru­ge. One ži­ve. Do­zi­va ko­ga stig­ne.
E, maj­ko mi­la! (za­teg­nu kra­va­tu). Ne vi­dim ni­šta. Sa­mo gro­bo­vi. I ot­kud mi ovo? (tek tad uka­pi­ra da no­si odi­je­lo). Je li mo­gu­će da su me u ovo obu­kli. I obri­ja­li me?! Ni­je valj­da Mi­ško ozbilj­no mi­slio da Vin­ka za­pra­vo tra­ži mla­do­že­nju? (u gla­vi mu je za­do­bo­va­lo osam bi­je­snih bub­nje­va). Ako vam je sad smi­je­šno... ne­će bi­ti sju­tra. To vam obe­ća­vam, ba­ra­be ni­jed­ne! (huk so­ve se vra­ti... ali i još ne­što pri­de)
- Do­đi. - ne­ko je zvao.
Naj­pri­je po­mi­sli da mu se uči­ni­lo. Ko­ža mu se na­je­ži za­jed­no sa ko­šu­ljom. Sta­de. Na­ću­li uši, po­di­že kap­ke.
- Do­đi. (žen­ski glas iz utro­be ta­me)
Htje­de da vri­sne. Da po­bjeg­ne. Za­pra­vo klo­nu. Sa­mo se na­slo­ni uz tro­šnu plo­ču gro­ba. Mrak ga je ste­zao po gru­di­ma. Ne­što mu ni­je da­lo da di­še.
Maj­ko mi­la!! Sa­njam. Mo­ra da sa­njam.
- Do­đi.
Ru­ka­ma po­klo­pi li­ce. Pr­sti su se tre­sli i ste­za­li usne. Htio je, zbi­lja je htio da utek­ne... da se sa­kri­je... ali, bi­lo je ne­što u tom gla­su... ne­što što ga pri­mo­ra da osta­ne.
Na­pra­vi ko­rak, pa dru­gi... od­o­nud mu je sa­blast vu­kla ti­je­lo... išao je pra­vo... za­o­bi­šao gro­bo­ve... u po­čet­ku la­ga­no...pa sve br­že i br­že. Pre­ska­kao je spo­me­ni­ke. Pi­tao se šta mu je. Ali, ali mo­rao je da je na­đe.
Ugle­dao je po­da­le­ko. Ka­ko sto­ji i ave­tinj­ski bli­sta. Sta­ja­la je na či­sti­ni ras­kr­šća ma­log gro­bljan­skog mje­sta ko­je su Nik­ši­ća­ni zva­li Trg od su­za.
Isti­na je! Isti­na je... Bi­je­la dje­va! Ta­ko... ta­ko je div­na! Ja... Ja mo­ram... mo­ram da je... - ba­la mu uda­ri na usta.
A ona ga je gle­da­la. Po­sma­tra­la ka­ko tr­či put nje. Ka­ko ri­če i rop­ta. Bi­la je za­do­volj­na. Ta­ko za­vo­dlji­vo za­do­volj­na. Vrat joj se iz­vio od po­no­sa. Ne­što je ti­ho pje­va­la. Ma­me­ći ga ma­znim po­kre­ti­ma is­pod svi­le... A kad je bio sa­mo na me­tar od nje... oči joj ne mo­ga­še da iz­dr­že... skre­nu­la je po­gled da­le­ko iza se­be.
Is­pred nje is­ko­či kru­pan gru­bi­jan, sav u mi­ši­ći­ma, vr­lo spre­man... i mno­go ner­vo­zan. “Ko je ovaj?” (po­mi­sli). Bez i da ob­ja­sni, isu­če rm­pa­li­ja ne­što go­le­mo s bo­ka, i u na­le­tu do­če­ka nje­gov skok.
Šta bi ovo? (ču­dio se dok mu je sje­ki­ra ki­da­la ži­le i mr­vi­la vrat).
Čuo je pri­je ne­go što je na tru­lji­vu ze­mlju pao, čuo je­ste, jer i obez­gla­vljen je imao ne­što vre­me­na... “U re­du je Ma­ri­ja. U re­du je.” Gr­lio je upla­še­nu dje­vu onaj de­be­li i tje­šio.
“Ne mo­gu vi­še! Ovo je užas” (od­go­va­ra­la je pre­stra­vlje­na). Po­ja­vi­še se još tro­ji­ca. Svi na­o­ru­ža­ni sje­ki­ra­ma. Za­gr­li­še je. Ni­ko u nje­ga ni­je vi­še gle­dao.
“Bi­la si od­lič­na. Na­ma­mi­la si ga. Bra­vo dra­ga. Ubi­li smo još jed­nog su­vo­kr­va.”
Dok mu se pri­seb­nost u pra­ši­ni ljet­nje no­ći ga­si­la, sve­ga se nje­go­va od­sje­če­na gla­va sje­ti: “Ha! Pa ona je sa­mo glu­mi­ca... Sjaj­na je, pri­zna­jem. Mmm... i mi­ri­sna. Ta­ko sam htio da je pro­žde­rem. A ja... su­vo­krv?! Tja! (gu­bi­ca se osmi­jeh­nu) U Nik­ši­ću se zbi­lja ne­što čud­no de­ša­va. Sad mi se sve vra­ti­lo. Umro sam. Otud odi­je­lo. Pra­štaj­te dru­štvo. Is­pla­ka­li ste me nje­žno. Iz­gle­da da ni­sam ostao u gro­bu... a tre­bao sam. Uh, ka­ko bi mi pri­ja­la jed­na ci­ga­ra!”
Zga­snu mi­sao i na­stu­pi ni­šta­vi­lo, iako se ti­je­lo na dru­goj stra­ni još ne­ki mi­nut ba­ca­ka­lo... huk do­sad­ne so­ve se vra­ti, a ta­mo kod zvo­ni­ka, s de­sne stra­ne, stri­ko iz gro­ba usta­de... omi­ri­sa va­zduh... kre­nu put njih ri­ču­ći i gra­be­ći... da ih za­sko­či... da se na­je­de.
* Su­vo­krv - ri­kač, ili po­pu­lar­ni­je zom­bi.
(Autor je knji­žev­nik)