-Pi­še: El­mir Đo­ko­vić

Me­đu naj­ve­će stre­so­ve ko­je čo­vje­ka mo­gu ozbilj­no da iz­ba­ce iz ši­na sa­vre­me­na psi­ho­lo­gi­ja već de­ce­ni­ja­ma ubra­ja: smrt bli­žnjih, raz­vod bra­ka i gu­bi­tak po­sla. I za­i­sta je ta­ko, to su ra­ne ko­je se du­go li­je­če i osta­vlja­ju po­sle­di­ce na du­ši. Ali, mo­der­no do­ba ovim gu­bi­ci­ma do­da­je još je­dan, ne ta­ko ka­ta­stro­fa­lan i bo­lan ali ja­ko ne­zgo­dan mo­me­nat – gu­bi­tak mo­bil­nog te­le­fo­na.
Taj tre­nu­tak kad uka­pi­ra­te da ne­ma­te „pa­met­nja­ko­vi­ća“ u dže­pu ili tor­bi, ti žmar­ci ko­ji se sju­re niz kič­mu, hla­dan znoj ko­ji vas ob­li­je, pa­ni­ka ko­ju emi­tu­je­te ka spolj­nom svi­je­tu, gro­zni­ča­vi po­zi­vi i po­vra­tak na „mje­sto zlo­či­na“ su te­ška is­ku­še­nja. Pre­o­sta­je vam sa­mo da ža­li­te što ni­ste pre­pi­sa­li sve bro­je­ve, što opet ni­ste pre­ba­ci­li fo­to­gra­fi­je u kom­pju­ter i da do­bro raz­mi­sli­te ka­ko da po­dig­ne­te kre­dit za no­vi te­le­fon (Sve vam ovo pri­čam iz lič­nog, is­ku­stva).
Te­le­fon je pre­u­zeo ulo­gu naj­bo­ljeg čo­vje­ko­vog pri­ja­te­lja. Za raz­li­ku od psa ne mo­ra da se še­ta dva pu­ta dnev­no. On je po­stao ono što su ne­kad bi­li po­ro­dič­ni al­bu­mi, ko­ji su se ne­dje­ljom, uz osmi­jeh i sa sje­tom, pre­li­sta­va­li po­sli­je ne­djelj­nog ruč­ka. On ču­va vi­še taj­ni od va­šeg naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja.  On zah­ti­je­va pa­žnju ve­ću od kuć­nog lju­bim­ca jer ako ni­je pa­žen sva­šta mo­že da se de­si. Ta­ko se jed­nom mom po­zna­ni­ku ras­pao brak zbog iz­gu­blje­nog mo­bil­nog. Bo­lje re­če­no, zbog pro­na­la­za­ča tog te­le­fo­na ras­pao mu se brak jer ga je  is­pod kre­ve­ta na­šla nje­go­va že­na i kad je za­vi­ri­la u nje­ga ima­la je šta da vi­di. Dru­gi je opet imao ne­zgo­da­ci­ju da je te­le­fon, bez nje­go­vog zna­nja okre­nuo po­sled­nji broj, tj. su­pru­gu, dok je on bio na sa­stan­ku s lju­bav­ni­com, ta­ko da je go­spo­đa ima­la pre­nos uži­vo. A da ne pri­čam o to­me ko­li­ko je fud­ba­le­ra za­vr­ši­lo na na­slov­nim stra­na­ma ta­blo­i­da, jer su pje­va­či­ce sa ko­ji­ma su lju­bo­va­li, slu­čaj­no iz­gu­bi­le mo­bil­ne, ko­ji su, gle ču­da, pro­na­šli no­vi­na­ri. Te te­le­ko­mu­ni­ka­cij­ske spra­ve, ko­je su u na­še ži­vo­te sti­gle kra­jem pro­šlog vi­je­ka i iz­gle­da­le kao ci­gle po­god­ne za gra­đe­nje vi­ken­di­ce, u me­đu­vre­me­nu su po­sta­le sa­vr­še­no di­zaj­ni­ra­ni mo­de­li za ucje­ne i pri­ti­ske, stvar pre­sti­ža i igrač­ke za ubi­ja­nje do­sa­de. Mo­žeš da ka­sniš ko­li­ko god ho­ćeš jer ja imam sva­šta da oba­vim sa svo­jim te­le­fo­nom. Dav­no je pro­sla­vlje­ni dram­ski pi­sac Du­šan Ko­va­če­vić re­kao da mu ne pa­da na pa­met da no­si „to ču­do“ jer ako ho­će da ga pri­slu­šku­ju i pra­te mo­ra­će sa­mi da se po­tru­de. Da on to do­bro­volj­no ra­di – ne pa­da mu na pa­met.
A opet, te spra­ve olak­ša­va­ju ži­vot, slu­že kao sred­stva in­for­mi­sa­nja i mo­guć­nost br­zog re­a­go­va­nja, pre­či­ca ka dru­štve­nim mre­ža­ma i na­rav­no mo­guć­nost da se na­pra­vi još je­dan sel­fi. Na lje­to­va­nje mo­že da se ide bez knji­ge, ali bez te­le­fo­na ni­ka­ko – to bi bi­lo isto kao da se na nu­di­stič­koj pla­ži po­ja­vi­te u bok­se­ri­ca­ma. Pro­vje­ra­va­nje na ko­joj je li­ni­ji ba­te­ri­ja je po­sta­la ozbilj­ni­ja stvar ne­go što se ne­ka­da hra­nio „ta­ma­go­či“. Za­to pri­je spa­va­nja pro­vje­ri­te gdje je vaš omi­lje­ni kuć­ni lju­bi­mac, za sva­ki slu­čaj, jer ko zna ko mo­že da ga na­đe.