-Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić

Sve vi­dov­dan­ske bit­ke su Sr­bi iz­gu­bi­li u no­vi­je vri­je­me. Re­ci­mo, na Vi­dov­dan 2001. su pro­tiv­u­stav­no, me­to­dom ma­fi­ja­ške ot­mi­ce, uz na­pla­tu ucje­ne od pet mi­li­o­na do­la­ra, iz­ru­či­li svog pred­sjed­ni­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća srp­skim zlo­tvo­ri­ma. Ti­me su po­ka­za­li da da­na­šnje ge­ne­ra­ci­je ne­ma­ju osje­ćaj dr­žav­no­sti, da ne ču­va­ju svi­je­tlo ime svo­jih pre­da­ka, po­ka­za­li su iz­ru­či­o­ci ku­ka­vič­luk, kri­mi­no­ge­nu svi­jest. Taj Vi­dov­dan je bio isto­rij­ska bru­ka Sr­bi­je i njen ve­li­ki po­raz ko­ji smo sa­mi skri­vi­li, jer ne či­sti­mo ku­kolj me­đu na­ma.
Na dan Sve­tog Vi­da, 2006, Cr­na Go­ra je pri­mlje­na u UN či­me je ovje­ri­la se­ce­si­ju od Sr­bi­je. Na Vi­dov­dan 2013. Bri­sel je do­nio od­lu­ku da po­kre­ne pre­go­vo­re sa Sr­bi­jom. Na Vi­dov­dan 2017. Sr­bi­ja do­bi­ja vla­du po­čet­kom ras­pra­ve u Skup­šti­ni ko­ju mo­že da sa­sta­vi sa­mo ne­ki gu­bit­nik ili ne­ko ko ne vo­li Sr­bi­ju. Iz­u­ze­tak u njoj su sa­mo mi­ni­stri spor­ta i kul­tu­re. Svi osta­li vri­je­đa­ju na­ci­o­nal­ni po­nos Sr­ba baš na Vi­dov­dan.
Za­to je li­je­po sje­ti­ti se Vi­dov­da­na 1389. ka­da su Sr­bi od­ni­je­li ve­li­ku po­bje­du nad oto­man­skom im­pe­ri­jom.
Pri­vred­ni i kul­tur­ni na­pre­dak dr­ža­ve kne­za La­za­ra ome­tan je stal­nim po­ku­ša­ji­ma Tu­ra­ka da je pot­či­ne. Za­to se on pr­vi put su­ko­bio sa ja­čim od­re­dom tur­ske voj­ske 1380/1381. ka­da su nje­go­ve voj­sko­vo­đe Crep i Vi­to­mir po­bi­je­di­li Tur­ke na Du­bra­vi­ci kod Pa­ra­ći­na. Ka­sni­je, u bo­ju na Ko­so­vu na Vi­dov­dan 1389. Sr­bi su raz­bi­li u pa­ram­par­čad broj­no nad­moć­ni­ju tur­sku voj­sku.
Turski hro­ni­ča­ri po­ku­ša­va­ju da sa­kri­ju da je Ala­ho­va voj­ska po­ra­že­na, ali nji­hov opis bit­ke je vje­ran, a u nje­mu sto­ji da je Vuk Bran­ko­vić uni­štio li­je­vo kri­lo tur­ske ar­ma­de. Nje­go­va oklop­na ko­nji­ca je do­šla po­tom iza le­đa ca­ru Mu­ra­tu i do tur­ske ko­mo­re. Sva­ko­me voj­ni­ku i isto­ri­ča­ru je ja­sno da tu vi­še ne­ma spa­sa. Car Mu­rat je bio ubi­jen, a laž je da je bio pod ša­to­rom. To ni­je bi­la tra­di­ci­ja oto­man­ske voj­ske. Pa­di­šah je bio na ko­nju, u sre­di­ni svo­je sel­džuč­ke ru­lje, okru­žen ja­nji­ča­ri­ma a is­pred nje­ga je bio red ka­mi­la, kao od­bram­be­ni zid. Oko nje­ga svi­ta pa­ša, ve­zi­ra i ku­ri­ri, ko­ji no­se nje­go­ve na­red­be voj­sci. Tur­ski iz­vo­ri ka­žu da ga je srp­ski vi­tez Mi­loš Obi­lić, ko­ji se pro­bio do nje­ga sa svo­jim oklop­ni­ci­ma, obo­rio ko­pljem sa ko­nja i sa­sje­kao „ma­čem bi­je­lim kao mli­je­ko“. To su na­pi­sa­li tur­ski hro­ni­ča­ri. Iz­mi­šljo­ti­na je da ga je ubio no­žem muč­ki iz po­ta­je.
Ni­ka­da u isto­ri­ji ra­to­va po­bjed­nik ne bje­ži sa boj­nog po­lja, a Tur­ci su po­bje­gli sa Ko­so­va. Nji­ho­vi hro­ni­ča­ri opi­su­ju u svo­jim za­pi­si­ma pa­ni­ku te no­ći kad su bje­ža­li pre­ma Je­dre­nu. Ni­je­dan Osman­li­ja ni­je ostao na te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je.
Ali, ka­da je Mu­rat ubi­jen, Ste­van Mu­sić je sa­sje­kao i pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka Ejup-be­ga. Ve­zi­ri su ta­da da­li na­red­bu Ba­ja­zi­tu da ide po re­zer­vu, jer je on bio hra­bar čo­vjek i rat­nik, još bi se bo­rio, pa je mo­gao po­gi­nu­ti, ako osta­ne. Uga­si­će se bez nje­ga di­na­sti­ja, pro­pa­šće ca­re­vi­na. Vra­ća­ju­ći se sa od­re­dom Čer­ke­za iz re­zer­ve on su­sre­će tur­ske voj­ni­ke ka­ko bje­že kr­va­vi, i ka­žu da sve je pro­pa­lo, pa shva­ta da ni­je čas da se vra­ti na bo­ji­šte. Za­u­sta­vlja se i če­ka da se Sr­bi ra­zi­đu da bi po­ku­pio ti­je­lo oca i bra­ta. I če­kao je do šest sa­ti uve­če. Sr­bi su se raz­i­šli oko tri sa­ta po­sle pod­ne, ka­da su iz­vu­kli ra­nje­ni­ke. La­zar je oti­šao do cr­kve Sa­mo­dre­že, sa ma­lom prat­njom, da za­hva­li Bo­gu na po­bje­di. Ba­ja­zit je vi­dio sa­mo ne­ko­li­ko lju­di oko cr­kve, uhva­tio je La­za­ra i po­gu­bio ga, a on­da po­bje­gao za Je­dre­ne.
Va­ti­kan ni­je tr­pio srp­sku po­bje­du i vi­te­šku eti­ku. pa je ši­rio la­ži da je Vuk Bran­ko­vić iz­dao, da je Mi­loš Obi­lić muč­ki ubio Mu­ra­ta.
Ogla­si­će se, kao i pro­šli put, ne­ki mi­lo­gor­ci i na­pa­sti ovu ko­lum­nu. Što zbog Va­ti­ka­na, što zbog Bro­za, što zbog evro­a­tlan­ti­sta, pre­ćut­ku­je se isti­na o ve­li­čan­stve­nom srp­skom Vi­dov­da­nu 1389.  
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)