-Pi­še:Velj­ko Ra­čić

Od kad se po­ja­vi­la ta mo­der­na gra­đan­šti­na ne­će mi san na oči,ne iz raz­lo­ga što imam ne­što pro­tiv tog šlja­šte­ćeg na­zi­va pu­nog op­skur­zi­te­ta ,ko­li­ko me mu­či sve ono što ona sa so­bom (do)no­si i pod­ra­zu­mi­je­va,a što do­bra­no uti­če na raz­voj i sa­mi ha­bi­tus dru­štva u ko­jem ži­vi­mo.
Taj fa­mo­zni iz­raz ,,Gra­đa­nin” iz ko­jeg u eti­mo­lo­škom smi­slu ona cr­pi ne­ki vid po­ri­je­kla ,zna­mo po­ja­vio se na­kon re­vo­lu­ci­je u Fran­cu­skoj kad je za­vr­še­no sa mo­nar­si­ma i do­slov­ce u pre­vo­du ima zna­če­nje - jed­nak,isti,ra­van dru­gi­ma ,osim u tu­ma­če­nju na dom­aćem te­re­nu ,gdje ot­pri­li­ke zna­či : gra­đa­nin je sva­ki onaj ko­ji ni­je Sr­bin ili dok se ne do­ka­že da je Sr­bin i kad se to do­ka­že pre­sta­je da bu­de gra­đa­nin,ot­pri­li­ke. Po­zna­to je iz po­li­tič­ke te­o­ri­je da je na­ci­o­nal­na dr­ža­va pret­hod­ni­ca gra­đan­skoj.
Valj­da ne ide taj iz­raz gra­đa­nin sa na­ci­o­nal­nom od­red­ni­com Sr­bin ,što ne­gdje pod­ra­zu­mi­je­va da su Sr­bi uslov­no re­če­no ,,se­lja­ci,, ko­ji ne­ma­ju svo­je mje­sto pod sun­cem pro­gre­siv­nog i mo­der­nog ,ur­ba­nog cr­no­gor­skog dru­štva i što ih u ko­nač­nom svr­sta­va u onu gru­pu de­struk­tiv­nih pri­mi­ti­va­ca ko­ji kao ta­kvi ni­je­su u sta­nju bi­ti ni ade­kvat­na al­ter­na­ti­va po­sto­je­ćem si­ste­mu u ovom pro­vi­zo­ri­ju­mu u ko­jem ži­vi­mo.
Ne ,Sr­bin i gra­đa­nin su si­no­ni­mi!
In­si­sti­ra­nje na toj gra­đan­šti­ni ni­je bez zna­ča­ja i me­ni lič­no zvu­či kao ne­ki hen­di­kep ,kao da sve što ima da po­nu­di po­je­di­nac je to da je gra­đa­nin i kao da mu je to ne­ka po mi­šlje­nju lju­bi­te­lja te kva­zi­e­stet­ske for­mu­la­ci­je po­seb­na vr­li­na ko­ja ga pre­po­ru­ču­je ta­ko pro­či­šće­nog za ne­ki no­vi po­du­hvat ili is­ko­rak ?
Ni­je on­da ni ču­do što se ne­dav­no iz ku­hi­nja pro­svi­je­će­nih me­di­ja po­ja­vio taj avet­ni iz­raz ,,gra­đan­ska opo­zi­ci­ja,, ko­ji vr­lo ja­sno de­ter­mi­ni­še pri­ro­du svih onih dru­gih opo­zi­ci­o­na­ra ,ko­ji su u star­tu re­du­ci­ra­ni i ogra­ni­če­ni.
Sje­ćam se pri­je i na­kon 5. ok­to­bra 2000 go­di­ne ,ži­vio sam u Be­o­gra­du kad se po­ja­vi­la ona dru­ži­na po­zna­ti­ja kao ,,Dru­go­sr­bi­jan­ci” ,ta pro­gre­siv­na i iz­bir­lji­va bu­lu­men­ta i mo­der­na kva­zi­e­li­ta sa sve pin­ce­ta­ma u ru­ka­ma je do­ni­je­la broj­ne na­pred­ne no­vi­te­te ta­da u Sr­bi­ju,po­čev od gej pa­ra­di­ra­nja,pre­ko no­vih po­gle­da na ži­vot i svi­jet uklju­ču­ju­ći pot­pu­no za­ne­ma­ri­va­nje sva­kog na­ci­o­nal­nog osje­ća­ja i pri­zvu­ka,su­o­ča­va­nje sa pro­šlo­šću,kva­zi­e­stet­sko i bez­gla­vo ki­di­sa­nje ka evrop­skim vri­jed­no­sti­ma,kao i bes­po­go­vor­no slu­ša­nje evrop­skih ,,pri­ja­te­lja” uklju­ču­ju­ći i se­kre­ta­ri­ce i za­mje­ni­ke za­mje­ni­ka po­moć­ni­ka u sti­lu pri­mjer­nih i do­brih đa­ka ,ko­ji uče ško­le gdje im se po no­vom i re­for­mi­sa­nom si­ste­mu obra­zo­va­nja pu­ne gla­ve,a praznê du­še za nji­ho­vo do­bro.
Pri­mje­ću­jem da se da­nas u Cr­noj Go­ri ra­đa ne­što slič­no,je­dan no­vi ob­lik ,ne­što što ni­kad ra­ni­je ni­je mo­glo po­sto­ja­ti ni u naj­li­be­ral­ni­jim za­mi­sli­ma Slav­ka Pe­ro­vi­ća (ko­ji je ina­če imao ra­znih ino­va­ci­ja) , bi­lo ko­je po­li­tič­ke ili dru­ge dru­štve­ne or­ga­ni­za­ci­je. Ja­sno je da se iz za­pad­nim cen­ta­ra mo­ći po­ku­ša­va ob­li­ko­va­ti no­vi dru­štve­ni po­re­dak li­šen bi­lo ka­kvog osje­ća­ja pri­pad­no­sti bi­lo ka­kvoj te­melj­noj vri­jed­no­sti ,u tom smi­slu je­zik,vje­ra ,tra­di­ci­ja ,pa čak i po­ro­di­ca po­sta­ju ba­last ko­jeg se tre­ba oslo­bo­di­ti i na to­me se uve­li­ko ra­di.
Neo­p­hod­no je da­kle stvo­ri­ti bes­cilj­nu ma­su ko­ri­snih idi­o­ta bez pri­pad­no­sti iče­mu,ko­ja ne tr­pi nik­akav auto­ri­tet i ko­ju je ta­ko po­gu­blje­nu ka­sni­je la­ko i kon­tro­li­sa­ti i okre­ta­ti u že­lje­nom prav­cu.
Ko us­pi­je u ova­kvoj ma­ni­pu­la­ci­ji bi­će ka­dar da upra­vlja pro­ce­si­ma u bu­duć­no­sti.
Upra­vo da­nas po­put pe­ču­ra­ka po­sli­je ki­še iz­ra­sta­ju no­vi ,mla­di po­li­ti­ča­ri,li­de­ri iz la­bo­ra­to­ri­je i jav­ni dje­lat­ni­ci ko­ji sva­ki na­ci­o­nal­ni pri­zvuk ozna­ča­va­ju sta­ro­mod­nim ,učma­lim i pre­va­zi­đe­nim,op­tu­žu­ju­ći sve one ko­ji mu da­ju bi­lo ka­kav pro­stor za­pra­vo - po­vam­pi­re­nim pro­iz­vo­đa­či­ma po­dje­la i po­vrat­ni­ci­ma u de­ve­de­se­te . To su oni ko­ji is­klju­či­vom pri­čom o broj­ka­ma, PDV-u i ak­ci­za­ma ,što je sva­ka­ko va­žno ,hr­le u no­ve po­bje­de? ,pre­ne­bre­ga­va­ju­ći ono što je ne ma­nje va­žno ,a što vr­lo ja­sno de­ter­mi­ni­še sva­kog po­je­din­ca ili gru­pu u smi­slu pri­pad­no­sti ,osje­ća­ja,opre­de­lje­nja.
Ta iden­ti­tet­ska za­ba­šu­re­nost je naj­o­bič­ni­ji buć­ku­riš i opa­sna ma­ska is­pod ko­je se kri­je br­do ne­ja­sno­ća i neo­d­re­đe­no­sti. Ova­kav fe­tiš od ne­zna­nja i iden­ti­tet­ska neo­svi­je­šće­nost i ne­pi­sme­nost jed­na je od naj­ve­ćih zam­ki ko­je se da­nas nu­de u okvi­ru no­vih po­nu­da sa­vre­me­ne po­li­tič­ke stvar­no­sti.
Ne­kad je bio cilj dr­ža­va ,pa de­mo­kra­ti­ja ,da­nas je to - ni­je va­žno ko smo i šta je bi­lo ide­mo u bu­duć­nost.
Pa ma­kar i u ova­kvoj ka­sa­bi.
Iz­vje­sno ro­bo­va­nje dr­ža­vi (kao da je ona sa­či­nje­na od lu­ta­ka) još je­dan je obi­čan ma­mac i dim­na za­vje­sa za sve one ko­ji su (a ta­kvih je ru­ku na sr­ce pu­no) umor­ni od sve­ga ,ve­li­kih ide­ja,ko­lek­tiv­nih kri­vi­ca ,me­dij­skih ma­ni­pu­la­ci­ja i dru­gih ob­li­ka is­pi­ra­nja mo­zga.
Pa ja­sno je i đe­te­tu da je va­žna dr­ža­va,ali pi­ta­nje je ka­kva dr­ža­va,ka­kvo joj je ustroj­stvo ,ka­kav je njen od­nos pre­ma svim nje­nim gra­đa­ni­ma..
Ne­go, ima li ne­ko da ma­lo uspo­ri po­mah­ni­ta­lu gra­đan­šti­nu?