-Autor: Ra­do­je An­drić

Pr­va aso­ci­ja­ci­ja na­kon upo­zna­va­nja sa eks­po­ze­om Ane Br­na­bić, man­da­tar­ke no­ve Vla­de Sr­bi­je, bi­la mi je aneg­do­ta sa po­čet­ka Dru­gog svjets­kog ra­ta:
Ko­lo­na par­ti­za­na ula­zi­la je u ne­ko srp­sko se­lo, ka­da je ju­no­ša sa če­la, valj­da u na­mje­ri da, u tri ri­je­či, sta­ri­ci na ko­ju su na­i­šli – sta­vi do zna­nja ko su oni i za šta se za­la­žu, umje­sto tra­di­ci­o­nal­nog ”Po­moz’ Bog, maj­ko!”, re­kao:
Smrt fa­ši­zmu, ba­ko!
I te­bi, sin­ko! – od­go­vo­ri­la je sta­ri­ca.
Gdje je, tu, ve­za sa eks­po­ze­om man­da­tar­ke?
U tri ri­je­či: di­gi­ta­li­za­ci­ja, obra­zo­va­nje i eko­no­mi­ja, na ko­je bi ona sta­ri­ca, da je da­nas ži­va, od­go­vo­ri­la:
I te­bi, man­da­tar­ko…
Te že­ne i ta­ko brit­ke re­pli­ke i re­to­ri­ke odav­no ne­ma, ali, sre­ćom a ne­sre­ćom, ta ba­ka sa­ču­va­la je svo­je po­tom­ke da se da­nas bo­re za di­gi­ta­li­za­ci­ju Sr­bi­je! I da vje­ru­ju u nju, kao spas za ovu ze­mlju i na­rod: ka­da uspje­šno spro­ve­de­mo di­gi­ta­li­za­ci­ju, u ko­ju nas, na­dam se, ne­će pod oruž­jem spro­vo­di­ti kao u onu po­slije­rat­nu in­du­stri­ja­li­za­ci­ju, lak­še će se i br­že di­gi­tal­no po­di­za­ti fa­bri­ke, pu­te­vi mo­sto­vi, di­gi­tal­no će se po­di­za­ti či­ta­vi gra­do­vi, pa i na vo­di, i oži­vlja­va­ti opu­stje­la se­la, pa će se, ka­da ih di­gi­tal­no ob­ra­di­mo, u nji­ma vi­dje­ti i lju­di…
Ona ba­ka iz Dru­gog svjet­skog ra­ta od­ško­lo­va­la je svo­ju dje­cu i ta su dje­ca već po­sta­la pen­zi­one­ri ko­ji iz­dr­ža­va­ju svo­je od­ško­lo­va­ne si­no­ve i unu­ke bez po­sla.
Ra­di­će­mo na obra­zo­va­nju ta­ko što će­mo ot­pu­sti­ti bar 2.700 pro­svje­ta­ra?
Ka­da man­da­tar­ka spro­ve­de svoj eks­po­ze u ži­vot, vi­še se ne­će do­ga­đa­ti da dje­ca ško­lo­va­na u Sr­bi­ji od­la­ze da ra­de u ino­stran­stvu, a dje­ca ško­lo­va­na u ino­stran­stvu – vi­še ne­će do­la­zi­ti da vo­de Sr­bi­ju.
Ne­će­mo, ni­ka­da vi­še, ple­sti ar­ha­ič­ne džem­pe­re iz Si­ro­goj­na i iz­vo­zi­ti ih u cio svi­jet, ne­go će­mo ple­sti auto-ka­blo­ve za taj svi­jet ko­ji će nas dr­ža­ti na mi­ni­mal­cu, ali za­hval­ne što smo oslo­bo­đe­ni iga­la i ple­ti­va…
To će bi­ti taj eko­nom­ski raz­voj iz eks­po­zea, ko­ji po­či­va na kon­ti­nu­i­te­tu ove vla­de sa so­bom u pret­hod­nom ži­vo­tu.
Ali, ni­je to ista vla­da: dva su mi­ni­stra za­mi­je­ni­la mje­sta – Vu­li­nu do­pa­la voj­ska za ko­ju je čvr­sto bio ve­zan pa­ro­lom ”Slu­ži­mo na­ro­du!”, a u ko­joj je on bio na­rod; Đor­đe­vi­ću do­pa­lo mi­ni­star­stvo ra­da, ma­da se lo­šom lju­bav­nom po­e­zi­jom ko­ju pi­še, zdu­šno pre­po­ru­či­vao za mi­ni­stra kul­tu­re i ve­o­ma po­gre­šno jav­no za­hva­lji­vao pred­sjed­ni­ku, a ne man­da­tar­ki, na uka­za­nom po­vje­re­nju…
Ni­je to ista Vla­da, jer sa­da ima­mo i Mi­ni­star­stvo za evro­in­te­gra­ci­je ili ka­ko se već zo­ve, ali – šta bi sa na­šim osta­lim te­melj­nim stu­bo­vi­ma na­ci­o­nal­ne stra­te­gi­je i po­li­ti­ke? Gdje nam je Mi­ni­star­stvo za in­te­gra­ci­je sa Ru­si­jom? Gdje sa Ki­nom? Gdje za..

Gdje su, u eks­po­zeu, me­di­ji i no­vi­na­ri?
Ho­će li im i pod no­vom vla­dom bi­ti do­zvo­lje­no da ra­de šta ho­će, la­žu i kle­ve­ću?
Kao one dnev­ne no­vi­ne ko­je su na Vi­dov­dan, dan eks­po­zea, na na­slov­noj stra­ni – iz­nad fo­to­gra­fi­ja pred­sjed­ni­ka Alek­san­dra Vu­či­ća i mi­ni­stra Alek­san­dra Vu­li­na – za­li­je­pi­le na­ljep­ni­ce sa li­ko­vi­ma Sve­tih Ve­li­ko­mu­če­ni­ka ca­ra La­za­ra i Mi­lo­ša Obi­li­ća?
Je li to ne­ka po­kva­re­na alu­zi­ja da se pred­sjed­nik Vu­čić ve­li­ko­mu­či vo­de­ći ovaj na­rod?
Na na­slov­noj stra­ni ne­ma od­štam­pa­nog čak ni nje­go­vog ime­na uz fo­to­gra­fi­ju, a u tek­stu uz ko­ji je ob­ja­vlje­na fo­to­gra­fi­ja, ni ri­ječ­ju se ne po­mi­nje ni Vu­čić, ni nje­go­va funk­ci­ja..!
Do­kle no­vi­na­ri mi­sle da ra­de ta­ko?
Je li Vu­li­no­va fo­to­gra­fi­ja is­pod Mi­lo­še­ve alu­zi­ja da Obi­lić ni­je slu­žio voj­sku?!
I da…
Pr­vi eks­po­ze ko­ji man­da­tar bu­de či­tao sa ma­kar ma­lim osmije­hom na li­cu, ma­ju­šnim, i ka­da u ras­pra­vi o nje­mu ne bu­de na­mr­go­đen i opor, ili na­mr­go­đe­na i opo­ra, ima šan­su da us­pi­je!
Od jed­ne da­me, na­ci­ja oče­ku­je i osmjeh!
www.iskra.co