-Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Na­slov ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa Fa­hre­tom Ja­hić, pa sa­mim tim ni sa L(ij)epom Bre­nom. Nje­nu mu­zi­ku do­sad ni­je­sam slu­šao, a sva je pri­li­ka da ne­ću ni ubu­du­će uko­li­ko sa­ču­vam (a sva je pri­li­ka da ne­ću) ma­kar ze­ru zdra­vo­ga ra­zu­ma. Ni­je­sam sklon ni pre­tje­ra­no du­gim no­žur­da­ma ni pre­tje­ra­no krat­kim suk­nji­ca­ma, a ni pre­tje­ra­no la­ko­mim har­mo­ni­ka­ši­ma. A sklon sam gri­je­hu, pri­zna­jem te­ška sr­ca...
Na­slov ima ve­ze sa Kri­vič­nim za­ko­ni­kom ro­đe­ne mi za­kri­vlje­ne dr­ža­ve i nje­go­vim čla­nom u ko­jem, ta­ko mi re­ko­še gre­šni an­đe­li, ot­pri­li­ke pi­še: Ko po­vri­je­di ugled stra­ne dr­ža­ve ili me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je, od­no­sno, ko ih jav­no iz­lo­ži po­ru­zi bi­će ka­žnjen nov­ča­nom ka­znom u iz­no­su od tri do de­set ti­su­ća eura...
Ovo se, i Vla­si se do­sje­ti­še, pr­ven­stve­no od­no­si na NA­TO sa­vez, ko­ji je od­sko­ra ušao u ro­đe­njem mi do­di­je­lje­nu dr­ža­vi­cu i ko­jem su od­vaj­ka­da i pri­pa­da­li ro­đe­njem mi do­di­je­lje­ni lju­đi i ju­na­ci...
Ne­mam ni­šta pro­tiv ro­đe­njem mi da­ro­va­nog kri­vič­nog za­ko­ni­ka, ali mi je iz­i­stin­ski ne­pri­jat­no što ne­mam ro­đe­njem mi ne­do­di­je­lje­nih od tri do de­set hi­lja­da ro­đe­nih euri­ća. Da na­po­me­ne­mo zbog pu­čan­stva da su evro i euro ve­o­ma slič­ne i sta­bil­ne va­lu­te i da se mo­gu za­mi­je­ni­ti za ro­đe­njem mi do­di­je­lje­ni ne­sta­bil­ni di­nar ko­ji ovih da­na ne­mi­li­ce tro­ška­rim u ro­đe­njem mi do­su­đe­noj Sr­bi­ji­ci, ko­ja još uvi­jek ni­je član ro­đe­njem mi do­di­je­lje­nog NA­TO sa­ve­za...
Elem, ko vo­li, nek iz­vo­li i ne­ka pu­ca iz svih spr­da­či­nom na­pu­nje­nih le­vo­ra i pran­gi­ja po ro­đe­nom NA­TO- sa­ve­zu i po naj­ro­đe­ni­jim za­pad­nim su­per­si­la­ma uklju­ču­ju­ći i naj­ro­đe­ni­ju NA­TO-su­per­si­li­cu či­ja se po­gre­šna za­sta­va, za­pra­vo za­stid­na za­vje­si­ca, ovih da­na po­gre­šno za­vi­jo­ri­la is­pred sje­di­šta pra­ve, a ne po­gre­šne ali­jan­se. Jer, re­ko­smo li već, sva­ka vra­na svo­jem ja­tu le­ti...
Eh, da je ma­kar od tri pa do de­set euri­ća ili­ti evri­ća, go­to­vo da je sa­svim sve­jed­no, mo­gao bih se baš ona­ko po­čer­no­gor­ski ras­pi­što­lji­ti i ras­pran­gi­ja­ti sal­va­ma ne­po­šted­ne iro­ni­je i kr­vo­loč­nog sar­ka­zma i po NA­TO sa­ve­zu i po svim su­per­si­la­ma za­pad­njač­kog svi­je­ta, a oso­bi­to po naj­no­vi­joj i naj­ro­đe­ni­joj su­per­si­li­ci, jer ro­đe­na mu­ka po­naj­vi­še bo­li...
Na­šlo bi se, ma­kar se na­dam, od tri do de­set po­me­nu­tih evra­di, ako ne u ro­đe­njem mi do­di­je­lje­nom pra­znom dže­pu, on­da u ro­đe­njem mi do­di­je­lje­nim uti­caj­nim po­zna­ni­ci­ma ko­ji bi mi ne­ve­se­lo po­zaj­mi­li po­me­nu­tu svo­ti­cu. Da imam, kao što ne­mam, bio bih što ni­je­sam. Pu­ste že­lje, pu­sti sno­vi, pu­si slat­ki gri­jeh ko­jem se, sva je pri­li­ka, usko­ro ne­ću pre­pu­sti­ti­...
Pre­sa­bi­ram, kao i sva naj­ro­đe­ni­ja če­ljad, svo­je tre­nut­ne fi­nan­ce i shva­tam da sam i da­lje ro­đe­njem osu­đen na ra­čun­sku ope­ra­ci­ju od­u­zi­ma­nja i di­je­lje­nja, dok sreć­ni i ro­đe­njem uspje­šni lju­đi sa­bi­ra­ju i mno­že. Ve­li­ko­srp­ske boj­ne ka­ru­ce iz de­ve­de­set pr­ve sa NK-ta­bli­ca­ma ne do­zvo­lja­va­ju mi da na­či­nim ju­riš i sa­trem NA­TO sa­vez i sve za­pad­njač­ke si­le, a po­go­to­vu ovu naj­ro­đe­ni­ju si­li­cu. Da imam ma­kar te­nak iz vre­me­na slav­nog vo­je­va­nja i ne­slav­nog bra­to­i­stre­blje­ni­ja, dru­ge bi mi pti­ce pje­va­le. Ova­ko mi se iz­nad pra­zne ču­tu­re i još pra­zni­jih dže­po­va ko­lu­ta­ju sa­mo vra­ne i svra­ke i vi­jo­re mi ho­ri­zon­tom baš kao ona po­gre­šna za­sta­vi­ca-za­vje­si­ca cr­ve­ni­la, is­pred sje­di­šta, re­koh li, pra­vo­ga sa­ve­za...
Da­kle, oni što ima­ju, oni i mo­gu, sa­ti­ra­ti i NA­TO sa­vez i za­pad­njač­ke si­le, a oso­bi­to si­li­cu ko­ja nam je ro­žde­stvom u sr­cu pro­kli­ja­la kao kr­to­li­ca u plit­kom i po­gre­šnom tra­pu...
Da ma­kar ni­je­sam čer­gar pri­da­vljen kre­di­ti­ma, i da sam ma­kar Me­do ko­ji pa­re pe­re u neo­pra­noj dr­ža­vi­ci kao u bu­šno­me la­vo­r­či­ću u ko­jem plu­ta­ju su­ha po­šte­nja, obra­zi­ći i ko­lje­no­vi­ći, sa­ti­rao bih i NA­TO i za­pad­ne si­le sva­ko­ga da­na u do­ko­li­ci, a iz­i­stin­ski bih iz te­me­lja lju­ljao na­tru­lu cr­nu bar­ku na ko­ju me je pro­vi­đe­nje ukr­ca­lo ne pi­ta­ju­ći me ni za­što, ni ka­ko, ni do­kle...
Ako bih, da re­če­mo kon­di­ci­o­nal­no, ogre­zao u slat­ki gri­jeh i NA­TO sa­vez na­zvao, pret­po­sta­vi­mo, zlo­či­nač­kom dru­ži­nom, a go­re­po­me­nu­te dr­ža­ve i do­ži­vot­no po­mi­nja­nu dr­ža­vi­cu, be­sudnim raz­bo­ji­štem, mo­rao bih dri­je­ši­ti ke­su. Dri­je­šio bih, da imam šta, a ne­mam šta jer je nji­ho­va ši­šnjar­ska vre­ća odav­no pro­gu­ta­la mo­ju ke­si­cu či­ste pra­zni­ne...
Je­sam li pri­je obje­lo­da­nje­nja po­me­nu­tog kri­vič­nog za­ko­ni­ka uži­vao u ru­ga­nju NA­TO sa­ve­zu i po­me­nu­tim si­la­ma i si­li­ci, bog­me je­sam. Ali, ta­da je, kao što is­pa­da po mo­me po­gre­šnom ra­ču­nu, sve to bi­lo za dža­ba­ka...što bi se re­klo: dža­be sam se ru­gao i u ru­ga­nju- dža­ba uži­vao...
Jok, što bi re­kli NA­TO-ze­mlja­ci: za dža­ba­ka ne­ma ni ru­ge ni po­ru­ge. Je­di­no se, ona­ko za dža­ba, mo­že ru­ga­ti ve­li­ko­srp­skom ple­me­nu ko­je je du­šu da­lo za ru­gu, dan­gu­bu i po­ru­gu. Ve­li­ko­srp­ske pre­ten­zi­je su i ina­če uvi­jek bi­le jef­ti­ni vic za sve one ko­ji sku­po na­pla­ću­ju jef­ti­ne vi­ce­ve...
Da za­klju­či­mo ovo ve­li­ko­srp­sko slo­vo ri­je­či­ma ko­je ne pod­li­je­žu ka­zni: NA­TO nas je bom­bar­do­vao bom­bo­ni­ca­ma, a nji­hov slat­ki ukus mo­gli su da osje­te osim ve­li­ko­srp­skog i još ne­ki ma­li na­ro­di...I ovo gre­šno če­lja­de ko­je gri­je­ši i dok gre­šno pi­še ni­ka­da se ne­će pre­pu­sti­ti slat­kom gri­je­hu, a ta­ko bi htje­lo da ma­kar jed­nom osje­ti sve bla­go­da­to­sti ve­li­čan­stve­nog gre­šnog ži­vo­ta...(Autor je književnik)