-Autor: Mi­lan Ru­žić


Po­no­vo je ak­tu­el­no pri­je­ti­ti Sr­bi­ma! Svi su na­šli za shod­no da nas na­pad­nu, pa ka­ko ko umi­je i mo­že. Ko i ko­li­ko god se obrec­nuo na Sr­be, zna da ni­je dan­gu­bio i sve je do­volj­no. Na­pi­sa­ti ili iz­re­ći bi­lo šta što je pro­tiv srp­skog na­ro­da, po­sta­la je naj­za­ni­mlji­vi­ja re­gi­o­nal­na di­sci­pli­na.
Vi­dje­li smo ka­ko se u Hr­vat­skoj ne pre­ki­da uz­vi­ki­va­ti „Ubij Sr­bi­na!“ i „Za dom sprem­ni!“. Ču­li su se i po­vi­ci „Bog i Hr­va­ti!“ Ka­da uz­vi­ku­ju „Bog i Hr­va­ti!“, mi­slim da stra­šni­jeg po­vi­ka ne­ma ni za Bo­ga, ni za Sr­be, jer je u Dru­gom svjet­skom ra­tu, od stra­ne NDH, vi­še od Sr­ba, je­di­no stra­dao Hri­stos. U Nje­go­vo su ime Hr­va­ti, sa svo­jim kle­rom, či­ni­li naj­ve­ća zvjer­stva.
Ko vas je to na­u­čio da na sve od­go­va­ra­te sa „Za dom sprem­ni!“ i „Ubij Sr­bi­na!“? Ima li ta Hr­vat­ska ijed­ne dru­ge re­če­ni­ce i bi­lo ko­je dru­ge ri­je­či? Upra­vo sam shva­tio da za­i­sta po­sto­ji hr­vat­ski je­zik za či­je se do­ka­zi­va­nje već du­go bo­ri­te – taj ve­li­ki evrop­ski je­zik či­ji su naj­ve­ći do­me­ti tri go­re­na­ve­de­ne pa­ro­le. Mo­že li uop­šte hr­vat­ska mr­žnja op­sta­ti bez Sr­ba?
S dru­ge stra­ne, ovog pu­ta iz Sr­bi­je, tj. sa Ko­so­va, pri­je­ti se srp­skom na­ro­du. Go­vo­ri se ka­ko će­mo do­ži­vje­ti istu sud­bi­nu kao 1999. go­di­ne, kao da ste vi i va­ši ika­da i pre­sta­li da se tru­di­te da mi do­ži­vlja­va­mo tu, kao i 1389. go­di­nu sva­ke go­di­ne, ali u dru­gom ob­li­ku.
„Ako že­le Ko­so­vo et­nič­ki bez Sr­ba, on­da ne­ka se ša­le“ – gla­si jed­na re­če­ni­ca za ko­ju se sad tvr­di da je po­gre­šno in­ter­pre­ti­ra­na. Volio bih da znam ka­ko bi ona još mo­gla da se in­ter­pre­ti­ra? Mo­žda sam ja pre­vi­še pli­tak da ra­zu­mi­jem šta ona za­i­sta go­vo­ri. Da ni­je to po­ru­ka lju­ba­vi pre­ma srp­skom na­ro­du?
Ka­kvi bi to na­pa­di i pri­jet­nje Sr­bi­ma bi­li ka­da se Sa­ra­je­vo ne bi uklju­či­lo? U Sa­ra­je­vu je od­lu­če­no da se „op­sa­da Sa­ra­je­va“ i „ge­no­cid u Sre­bre­ni­ci“ uvr­ste u udž­be­ni­ke isto­ri­je! Za isto­rij­ske či­nje­ni­ce bi tre­ba­lo sa­če­ka­ti, jer je još uvi­jek ra­no za ne­pro­vje­re­ne lek­ci­je! Opet bi nas do­ve­le u si­tu­a­ci­ju po­na­vlja­nja sce­na­ri­ja, ali to se ne bi ni či­ni­lo da jed­na stra­na ne že­li re­pri­zu! Pre­ćut­no se do­zvo­lja­va Sa­ra­je­vu da to uči­ni, a na­ma se bra­ni da svo­ju dje­cu uči­mo to­me gdje su sve stra­da­li Sr­bi! Gdje su stra­da­li mo­zak i čast, pa se to odo­bra­va?
Usled svih ovih iz­ja­va, po­vi­ka i po­ne­ke skri­ve­ne na­mje­re, ne mo­že­mo, a da se ne za­pi­ta­mo ka­ko to da svi že­le mir u re­gi­o­nu, a da­ju se­bi za pra­vo da na ova­ko oči­gle­dan na­čin ska­ču se­bi u usta? I po­slije to­li­kih po­vi­ka mr­žnje i pri­jet­nji, opet će ne­ko ubi­je­di­ti Evro­pu i svi­jet da smo mi ti ko­ji mr­zi­mo i hu­ška­mo, iako se to či­ni is­klju­či­vo pro­tiv nas.
I sve bi ovo ta­ko pro­hu­ja­lo sa vje­trom i pro­šlo kroz na­še uši, na­vik­nu­te na ove is­pa­de, da se ne pri­je­ti blo­ka­dom Vi­so­kih De­ča­na! Ova blo­ka­da bi pred­sta­vlja­la ko­nač­nu blo­ka­du svih mo­zgo­va i na­či­ni­la zva­nič­nim sve di­jag­no­ze, me­đu ko­ji­ma pred­nja­či di­jag­no­za lu­di­la.
Mo­že li se bar u ovom 21. vi­je­ku mr­zje­ti i ne­ko dru­gi osim Sr­ba? Kad li će se ovaj pro­kle­ti re­gi­on kr­vi za­si­ti­ti, pa da svi odah­ne­mo? Do ka­da će svi od nas tra­ži­ti da pla­ti­mo sta­re ra­ču­ne za­jed­nič­kih tu­ra iz ka­fa­ne ko­ja vi­še ne po­sto­ji? Do ka­da će svijet bi­ti slijep i gluv na ove prijet­nje Sr­bi­ma?
Je­dan sa­mo to zna i sve gle­da i slu­ša, pa se je­di­no Nje­mu mo­že­mo obra­ti­ti, jer sa­mo Nje­mu i u Nje­ga vjerujemo.
Go­spo­de naš, uko­li­ko Vi­so­ki De­ča­ni, ko­ji su pr­vo Tvo­ji, pa na­ši, bu­du blo­ki­ra­ni i ako ne na­đe­mo ri­je­či da od­go­vo­ri­mo oni­ma ko­ji nas na­pa­da­ju, dig­ni ru­ke od nas, jer ni­šta dru­go i bo­lje ni­smo ni za­slu­ži­li. Ali, po­mo­zi, Go­spo­de, da glu­vi i sli­je­pi srp­ski na­rod pro­gle­da, pa će ta­ko i Te­be ugle­da­ti po­sle to­li­ko go­di­na. Ne­ma­mo mi sna­ge za mr­žnju. Ni­smo u to­me to­li­ko is­traj­ni kao oni ko­ji ži­ve oko nas. A ako smo ika­da išta uči­ni­li, Ti ka­žnja­vaj! Pra­štaj i nji­ma ko­ji mr­ze, Go­spo­de, jer stra­šno je ži­vje­ti za mr­žnju! Oni bi u lju­ba­vi iš­če­zli! Ne po­zna­ju oni ta­kav ži­vot…wwwi­skra.co