- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Sto lju­di –sto ću­di. Ni­su ove iz­re­ke ''pa­le s Mar­sa'' već su u pi­ta­nju sta­ri iz­vo­ri isti­ne i is­ku­stva na­ših pre­da­ka. Sre­ta­la sam raz­ne ću­di i ra­do­va­la se što ih upo­zna­jem, tru­de­ći se da ra­zu­mi­jem i nji­ho­ve raz­li­či­to­sti i po­tre­be. To­le­ran­ci­ju ne sma­tram vr­li­nom već pri­rod­nom i neo­p­hod­nom vr­stom ko­mu­ni­ka­ci­je, ta­ko da sam je uvi­jek ima­la i u re­zer­vi.
Ipak, oni ko­ji­ma to­le­ran­ci­ju svje­sno ni­sam pru­ža­la, i gdje sam čak bi­la i bi­ću bes­kraj­no škr­ta u ra­zu­mi­je­va­nju je­ste ona sor­ta lju­di ko­ja ne­će, ne umi­je ili ne že­li baš ni­če­mu da se ra­du­je. Svje­sno ili ne­svje­sno, ni­je me za­ni­ma­lo, jer je sa­ma po­mi­sao da ne­ko ne­ma jed­nu od naj­ljep­ših oso­bi­na u me­ni uvi­jek iza­zi­va­la i od­boj­nost i raz­o­ča­ranje. Na tom pu­tu ,,od sto ću­di'', na­ba­sa­la sam na jed­nu ko­ja je upra­vo ova na­ve­de­na sta­nja iza­zva­la u me­ni. Evo nje­nog ,,pro­fi­la''.
Ona ne far­ba i ne ša­ra ja­ja, ne za­to što ni­je ni pra­vo­sla­vac ni ka­to­lik (ili što ne zna da se ,,tu­ca'') već zbog to­ga što Vas­krs ili Us­krs ne sma­tra ne­kim va­žnim pra­zni­kom! Za nju su svi pra­zni­ci, sa­mo obič­ni i do­sad­ni da­ni, u nje­nom ,,neo­bič­nom'' i ,,za­ni­mlji­vom'' ži­vo­tu.
Ona ne zna ka­da se ka­že- Hri­stos vas­kr­se, a ka­da Hri­stos se ro­di, ta­ko da je i Bo­žić za nju kao i Vas­krs- dan k'o sva­ki dru­gi , ni­ma­lo vri­je­dan ra­do­sti i ve­se­lja.
Ona ne ki­ti jel­ku, ne do­če­ku­je No­vu go­di­nu ni po jed­nom ka­len­da­ru, jer u nje­nom ka­len­da­ru su svi da­ni do­sad­ne ko­pi­je pret­hod­nih. Ne pra­vi ru­sku sa­la­tu, ni tor­tu, ni­ti se ra­du­je pra­sen­ce­tu na ra­žnju. Ona ne­ma vre­me­na jer je baš tih da­na pre­vi­še ,,za­po­sle­na''.
Ona ne sla­vi kr­snu sla­vu, ne za­to što je ne­ma, ili što se mo­žda vi­še ra­du­je Baj­ra­mu, već što je taj di­van i ra­do­stan čin sa­mo je­dan na­po­ran i ,,već vi­đen dan''.
Ona ne sla­vi ro­đen­dan, ne za­to što je za­bo­ra­vi­la da­tum, već za­to što je, ka­ko mi ne­za­in­te­re­so­va­no pro­mr­mlja, ,,za nju dan ka­da je do­šla na ovaj svi­jet jed­na pot­pu­no ne­bit­na stvar''.
Ona ne zna da pru­ži osmi­jeh, da ga da­ru­je, ne­ma poj­ma ni osje­ća­ja da ga pri­gr­li. Ja joj baš za­to ne­ću ni­ka­da pru­ži­ti osmi­jeh, jer ži­vje­ti ži­vot pro­la­ze­ći po­red nje­ga kao ne­za­in­te­re­so­va­ni za­lu­ta­li put­nik, i sma­tra­ti ga jed­no­lič­nim, jed­no­stra­nim i po­vr­šnim, za to ne­ma ni oprav­da­nja ni ra­zu­mi­je­va­nja.
Na pi­ta­nje ka­kve joj emo­ci­je bu­de špan­ske i tur­ske se­ri­je, i ona ru­lja ''Pa­ro­va'', i da li je mo­žda baš ta­da ''HAPPY'' , osta­de na tre­nu­tak bez ri­je­či. Kad po­mi­slih da sam ''ubo­la'' baš ta­mo gdje sam i že­lje­la i htje­la, ona me raz­u­vje­ri od­go­vo­rom: ''Ja to gle­dam jer ne­ma ni­šta za­ni­mlji­vi­je. Če­sto gle­dam i re­pri­zu, kad imam slo­bod­nog vre­me­na''.
Po­mi­slih, šta li ra­di kad ne­ma ,,slo­bod­nog vre­me­na''? Od­go­vor mi se pro­sto i jed­no­stav­no na­me­će- ona ne ra­di ni­šta, baš ni­šta što bi uni­je­lo sre­ću i ve­dri­nu, ni u svoj, ni u ži­vot nje­nog okru­že­nja. Nje­no okru­že­nje su za­pra­vo ubi­tač­no mo­no­to­ni i usta­ja­li da­ni.
Ona je pra­zna kao iz­du­va­ni ba­lon, za­ro­blje­na u ko­lo­te­či­ni be­smi­sle­nog su­sre­ta se­be i ži­vo­ta. Uže­gla u tvr­do­kor­noj ne­spo­sob­no­sti da raz­vu­če osmi­jeh (a bo­ga­mi i pi­tu), da ra­ši­ri ru­ke i pru­ži raz­dra­gan ko­rak.
Ona ne zna šta je že­lja, ni strast, ne umi­je da za­vo­li, ni­ti da se za­lju­bi u lju­bav. Nje­ni su da­ni uvi­jek si­vi. Ne zna ni da se za­hva­li sun­cu na bla­gom mi­lo­va­nju, ni­ti umi­je da za­mi­sli že­lju ka­da pa­da po­ne­ka zvi­je­zda. Nje­ne mi­sli su sku­če­ne, plit­ke, ne­pro­vje­tre­ne.
Ona je ne­ko ko­ga ja vr­lo svje­sno i vr­lo od­luč­no ne že­lim i ne sri­je­ćem na svom pu­tu. Ona ni­je pra­znik ni za oči, ni za du­šu. Ona je pra­zna, a ži­vot ta­kvih pot­pu­no je šu­palj. Ono što joj pre­o­sta­je je­ste da pre­si­pa za­u­vi­jek iz jed­nog u dru­go. Ja je ne­ću pre­ki­da­ti. Ni ja ni moj bič. Jer, čo­vjek bez pu­nog sr­ca i ra­do­sti je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)

Ona ne ki­ti jel­ku, ne do­če­ku­je No­vu go­di­nu ni po jed­nom ka­len­da­ru, jer u nje­nom ka­len­da­ru su svi da­ni do­sad­ne ko­pi­je pret­hod­nih

Ne zna ni da se za­hva­li sun­cu na bla­gom mi­lo­va­nju, ni­ti umi­je da za­mi­sli že­lju ka­da pa­da po­ne­ka zvi­je­zda. Nje­ne mi­sli su sku­če­ne, plit­ke, ne­pro­vje­tre­ne