- Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

Ono­ga da­na kad je Ar­kan bra­nio Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća mo­gao se na­zre­ti kraj jed­ne po­li­ti­ke. Sa­da ka­da Be­ba Po­po­vić bra­ni Vu­či­ća mo­že se pret­po­sta­vi­ti epi­log.
U po­li­ti­ci su va­žni ci­lje­vi, ali i na­čin na ko­ji se oni ostva­ru­ju. Ra­zni ri­ja­li­ti­ji za­do­vo­lja­va­ju naj­ni­že stra­sti kod lju­di ko­je ko­ri­ste nji­ho­vi kre­a­to­ri da lju­di se­be ne shva­te kao dio dru­štva, jer on­da po­sta­ju pred­me­tom že­lje­ne ma­ni­pu­la­ci­je. Ni­je ču­do što su ri­ja­li­ti­ji na­sta­li u ze­mlja­ma li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma gdje de­mo­kra­ti­ja slu­ži da bi se za­ma­gli­le ključ­ne stva­ri. Čo­vjek se za­do­vo­lja­va ulo­gom po­sma­tra­ča bez že­lje da bu­de uče­snik i ak­ti­van dru­štve­ni či­ni­lac.
Čo­vje­ko­ve ni­že po­tre­be se za­do­vo­lja­va­ju bez mo­ti­va za vi­šim – do­stoj­nim ljud­skog bi­ća – či­ne­ći od nje­ga pa­siv­nog vo­a­je­ra. Kre­a­to­ri ri­ja­li­ti­ja su do­bri po­zna­va­o­ci na­go­na i psi­he pro­sječ­nog čo­vje­ka, nje­go­vih bi­o­lo­ških i pri­mar­nih po­tre­ba – pra­ve­ći od njih zom­bi­je ne­do­ra­sle za oba­vlja­nje svo­jih dru­štve­nih pra­va i za­da­ta­ka.
Po­li­ti­ča­ri ko­ji bi tre­ba­lo da ima­ju ve­ću svi­jest od pro­sje­ka uče­stvu­ju u ri­ja­li­ti­ji­ma – spu­šta­ju­ći se na pro­sjek ra­di ostva­ri­va­nja je­di­nog za­dat­ka – osva­ja­nja vla­sti. Oni svo­je ci­lje­ve ostva­ru­ju bes­kru­pu­lo­zno pa bi se mo­glo re­ći da su po­kva­re­nog ka­rak­te­ra.
Uvoz Be­be Po­po­vi­ća i s njim u pa­ke­tu ri­ja­li­ti­ja iz Sr­bi­je u Cr­nu Go­ru pod­sje­ća na ulo­gu Šo­le­vi­ća sa Ko­so­va pred­rat­nih go­di­na. Lju­di za jed­no­krat­nu upo­tre­bu „či­šće­nja dvo­ri­šta“ ne mo­gu do­ni­je­ti do­bro svo­jim na­lo­go­dav­ci­ma. Ka­ko je pro­šlo „či­šće­nje“ od stra­ne Be­be Po­po­vi­ća mo­gla je vi­dje­ti či­ta­va cr­no­gor­ska jav­nost (kad se be­ba une­re­di tre­ba sta­vi­ti pe­le­ne u ma­ši­nu – a šta kad je ma­ši­na po­kva­re­na).
Dok se Ar­kan bo­rio „če­lom u če­lo“, do­tle Po­po­vić ku­ka­vič­ki i po­dlo ostva­ru­je svo­je ci­lje­ve za ra­čun svih na­lo­go­da­va­ca. Sr­bi­ja se ni­kad ne­će oslo­bo­di­ti sa­mo­zva­nih pa­tri­o­ta, pa­pa­ra­ca i uho­da. Ni­je ču­do što Po­po­vić po­ti­če baš iz Cr­ne Go­re, iz ko­je je po­ni­kao i sa­mo­zva­ni car Šće­pan Ma­li.
Za Vu­či­ća se mo­že re­ći da do­bro po­vla­či po­li­tič­ke po­te­ze osla­nja­ju­ći se na pro­sječ­nog Sr­bi­na, ali i Šće­pan Ma­li je imao za­slu­ge u Cr­noj Go­ri.
Ko­ji su po­kre­tač­ki mo­ti­vi po­pu­li­stič­kih po­li­ti­ča­ra da pre­ko ,,pin­ko­va’’, ,,far­mi’’ i ,,In­for­me­ra’’ do­no­se bla­go­sta­nje svom na­ro­du?
U Cr­noj Go­ri bla­go­sta­nje je po­če­lo da se do­no­si pre­ko dr­žav­nog šver­ca – pa je to ušlo u krv ta­da­šnjim i da­na­šnjim kre­a­to­ri­ma po­li­ti­ke. To svi u Cr­noj Go­ri zna­ju, ali mno­gi ne mo­gu da se od­u­pru sop­stve­nim sla­bo­sti­ma i la­ba­vom mo­ra­lu. Oni svo­je pri­mar­ne po­tre­be za­do­vo­lja­va­ju ulo­gom po­sma­tra­ča i za­ne­ma­ru­ju svo­ju ulo­gu ak­tiv­nog dru­štve­nog či­ni­o­ca. Oni ko­ji su od po­čet­ka ak­tiv­no uče­stvo­va­li u šver­cu o se­bi go­vo­re kao o pro­fe­si­o­nal­ci­ma i jav­no uče omla­di­nu taj­na­ma nji­ho­vog uspje­ha (oni jed­no ra­de, dru­go mi­sle, a tre­će go­vo­re). Ako je po­li­ti­ka naj­vi­ši ob­lik glu­me on­da bi se za na­še Mon­te­ne­gri­ne mo­glo re­ći da za­slu­žu­ju Oska­ra. Ni­je is­klju­če­no da će ne­ki od njih do­bi­ti i No­be­lo­vu na­gra­du za mir – kad su već ola­ko is­pu­sti­li mje­sto ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra Uje­di­nje­nih na­ci­ja. Zlo­na­mje­ran je ona ko ka­že da pa­ti­mo od kom­plek­sa vi­še vri­jed­no­sti kad se zna da smo naj­bo­lji u re­gi­o­nu.