Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

U sta­vu mir­no čel­ni­ci vla­sti slu­ša­ju him­nu Se­ku­le Dr­lje­vi­ća po­no­sno po­na­vlja­ju­ći ri­je­či: „Ču­va­ri smo tvog po­šte­nja“.
U pr­vom re­du po­šte­ni mi­ni­stri i gla­va­ri – sva­ko za­du­žen za svoj re­sor. Tu je ču­var gra­đe­vin­ske ope­ra­ti­ve, ču­var uvo­znič­kog mo­no­po­la, ču­var jah­ti i eks­klu­ziv­nih re­sto­ra­na, ču­var do­ku­men­ta­ci­je ne­sta­le iz tu­ži­la­štva o šver­cu du­va­na i na kra­ju ču­var dr­ža­ve ko­ji je u po­sje­du jed­nog sta­na i dvi­je ru­i­ne. Je­di­no se vo­đa za 27 go­di­na vla­sti ni­je oko­ri­stio o dr­žav­no već po­no­sno ma­še ru­i­na­ma. Jed­na od ru­i­na je naš usto­li­če­ni mo­ral, a dru­ga ru­še­vi­na od eko­no­mi­je. Sve vr­vi od „po­šte­nja“: „Na sve­tom ol­ta­ru“ ili žr­tve­ni­ku mla­de ge­ne­ra­ci­je.
Po­no­sni na svoj lik i dje­lo s po­gle­dom upr­tim u pla­fon, ne vi­de kri­vu­da­ve li­ni­je ko­je pu­ca­ju po ša­vu i ko­je ne mo­gu iz­dr­ža­ti no­vo lju­lja­nje tla. Od­ro­đe­ni od na­ro­da, ne­ma­ju ni­ko­ga osim vjer­nih ju­ri­šni­ka ko­ji gle­da­ju u nji­hov ta­njir ne bi li is­pa­la ko­ja šnic­la ili dra­go­cje­na mr­vi­ca. Iz­gu­blje­nog kom­pa­sa i osje­ća­ja za re­al­nost, oni pu­šta­ju pa­tri­ot­ske re­por­ta­že iz so­ci­ja­li­stič­kog vre­me­na ko­je no­se u na­zi­vu par­ti­je. Pri­mi­tiv­no i lo­jal­no bi­rač­ko ti­je­lo vo­đe­no na­ci­o­nal­nim ide­o­lo­zi­ma uli­va im vje­tar u je­dra u na­di da će vje­či­to ži­vje­ti na ja­sla­ma kre­di­ta i pri­vi­le­gi­ja­ma na ra­čun spo­sob­nih.
Da spo­sob­nih ko­ji štr­če bu­de sve ma­nje, po­bri­nu­li su se pri­vat­ni uni­ver­zi­te­ti i ban­kar­ski lo­bi ko­ji sta­nje svo­de „na od­re­đe­no“. No, ka­ko sa­mo vri­je­me ni­je ni od­re­đe­no ni de­ter­mi­ni­sa­no, to pra­zan pro­stor ili „va­ku­um“ od ko­ga pro­fi­ti­ra­ju „ču­va­ri po­šte­nja“ za­vi­si od okol­nih vje­tro­va. Sla­vi­ne na kre­di­te ko­ji se da­ju ze­mlji bez eko­no­mi­je na „ol­tar“ će ne­mi­nov­no žr­tvo­va­ti ci­je­lu po­pu­la­ci­ju. I lo­jal­ni i slo­bo­do­mi­sle­ći br­zo će bi­ti u istom ko­šu. Ta­da će da pro­ra­de sve podsvje­sne ale: na­ci­o­nal­na svi­jest, rat­nič­ki duh i po­pu­li­zam u naj­go­rem ob­li­ku.
Oni su svje­sni da je gra­đan­ski kor­pus ne­gdje na mar­gi­na­ma iako se di­če gra­đan­skom Cr­nom Go­rom. Da od gra­đan­skog ne­ma ni­šta u nji­ho­voj par­ti­ji osim ma­lo­gra­đan­skog, vje­ro­vat­no ne zna­ju moć­ni­ci u za­štit­nič­koj Evro­pi. Nji­ho­ve pri­vi­le­gi­je vi­še na­gi­nju fa­ši­stič­kom ob­li­ku vla­da­nja s mje­ša­vi­nom li­be­ral­nih vu­či­jih za­ko­na. Miks li­be­ral­ne oti­ma­či­ne i mo­no­po­li­stič­kog auti­zma ima za po­sle­di­cu pri­vla­če­nje sum­nji­vog ka­pi­ta­la – po pra­vi­lu do­ma­ćeg po­ri­je­kla.
Na­šim moć­ni­ci­ma tre­ba oda­ti pri­zna­nje u ra­ču­nu. Tre­ba po­bro­ja­ti sve fir­me ko­je ra­de za njih i u nji­ho­vo ime. Sve to pred­sta­vlja hi­po­te­ku za nji­ho­ve bu­du­će na­sled­ni­ke ko­ji će se na­ći na uda­ru hi­je­na ko­je že­le par­če svje­žeg me­sa zbog svog uče­šća u po­dje­li pli­je­na. To će pred­sta­vlja­ti naj­ve­ću bri­gu na­ših vla­sni­ka „ru­i­na“, jer ru­i­na je sve vi­še, a tre­ba ih kon­tro­li­sa­ti.