Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Mo­že li se u ovim tu­rob­nim vre­me­ni­ma – iz­mje­ri­ti sre­ća? I to ne po­je­di­nač­na – Jo­van Du­čić ni­je bez raz­lo­ga u ”Bla­gu ca­ra Ra­do­va­na” kon­sta­to­vao da ”ni­je­dan čo­vjek ne umi­je da od­mje­ri sre­ću ko­ju ima, ne­go sa­mo sre­ću ko­ju ne­ma” – već ona ko­lek­tiv­na, ome­đe­na, do­du­še, gra­ni­ca­ma dr­ža­va.
Uje­di­nje­ne na­ci­je su već pet go­di­na po­kro­vi­telj jed­nog ta­kvog po­du­hva­ta u ko­jem je an­ga­žo­van tim so­ci­o­lo­ga, sta­ti­sti­ča­ra, eko­no­mi­sta i dru­gih pro­fe­si­o­na­la­ca dru­štve­nih i pri­rod­nih na­u­ka. Oni su pro­šle ne­je­lje, na dan kad je zva­nič­no po­če­lo pro­lje­će (i na zva­ni­čan Svjet­ski dan sre­će), ob­ja­vi­li naj­no­vi­ji iz­vje­štaj u ko­jem je sre­ća iz­mje­re­na u oko 150 ze­ma­lja, uklju­ču­ju­ći i na­še, bal­kan­ske.
Na­la­zi su oče­ki­va­ni: u vr­hu ta­be­le su opet skan­di­nav­ske ze­mlje, u či­je dru­štvo je ovo­ga pu­ta za­šla i Švaj­car­ska. Naj­sreć­ni­ji su da­kle Nor­ve­ža­ni, od­mah iza njih su Dan­ci, pa Island, po­me­nu­ta ze­mlja čo­ko­la­de, si­ra sa ru­pa­ma i tač­nih sa­to­va je če­tvr­ta, a pe­ti su Fin­ci.
Me­đu pr­vih de­set ze­ma­lja u svo­je­vr­snoj ”pr­voj li­gi sreć­nih”, za­tim su Ho­lan­di­ja, Ka­na­da, No­vi Ze­land, Austra­li­ja i Šved­ska. Ne­ke na­ci­je ko­ji­ma svi­jet za­vi­di (ili je to do do­ne­dav­no či­nio), po­put Ame­ri­ke, re­la­tiv­no su ni­sko: ze­mlja ko­joj je da­nas pred­sjed­nik Do­nald Tramp tek je na 14. mje­stu, vri­jed­ni Njem­ci 16., Fran­cu­zi tek na 31. mje­stu… Re­klo bi se da je iz­ne­na­đe­nje i to što je bo­ga­ti Ja­pan (51) ne­sreć­ni­ji od ne baš pro­spe­ri­tet­ne Ru­si­je (49)…
Mi na br­do­vi­tom Bal­ka­nu smo u do­njoj po­lo­vi­ni ove ta­be­le. Od na­še biv­še bra­će naj­sreć­ni­ji su Slo­ven­ci (62), dok je naj­ne­sreć­ni­ja Ma­ke­do­ni­ja (92), ko­ja je za sa­mo jed­no mje­sto bo­lje pla­si­ra­na od gra­đan­skim ra­tom ra­zo­re­ne So­ma­li­je. Ni­su baš naj­bo­lje pro­šla ni tri kon­sti­tu­tiv­na na­ro­da Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne (90.), dok je vi­še sre­će u Sr­bi­ji (73), ne­go u Hr­vat­skoj (77), na Ko­so­vu (78) i Cr­noj Go­ri (83). Ako nam je za utje­hu, bo­lje smo ran­gi­ra­ni od Bu­gar­ske (105.) i Al­ba­ni­je (109.)… Za­ni­mlji­vo je da je Bu­tan, ma­la bu­di­stič­ka kra­lje­vi­na na Hi­ma­la­ji­ma, ko­ja je još 1972. ”bru­to dru­štve­nu sre­ću” pro­gla­si­la za mje­ri­lo na­ci­o­nal­nog bo­gat­stva tek na 97. mje­stu.
Na­rav­no, mo­že se di­sku­to­va­ti da li je do­bro iz­mje­re­no ono što je (ne sa­mo po Du­či­ću) ne­iz­mjer­lji­vo, ali kad se pro­đe kroz iz­vje­štaj od sko­ro dvi­je sto­ti­ne stra­na i po­gle­da­ju me­to­do­lo­gi­ja, ta­be­le i ma­te­ma­tič­ke for­mu­le, ja­sno je da je ri­ječ o ozbilj­nom po­ku­ša­ju da se kvan­ti­fi­ku­je ne­što što je u su­šti­ni uvi­jek po­je­di­nač­no osje­ća­nje za­do­volj­stva ži­vo­tom ko­ji se ži­vi, pod­lo­žno pro­mje­na­ma u sva­kom mo­men­tu. Jer sva­ko ju­tro po­či­nje­mo usta­ja­njem na li­je­vu ili de­snu no­gu, a dan za­vr­ša­va­mo za­do­volj­ni onim što nam je do­nio ili gnjev­ni zbog ne­ke pro­pu­šte­ne pri­li­ke…
Ono što je me­đu­tim za­ni­mlji­vo – i sva­ka­ko po­uč­no – iz ovo­go­di­šnjeg iz­vje­šta­ja o pla­ne­tar­noj sre­ći, je­ste no­va po­tvr­da sta­rog uvje­re­nja da sre­ća pri­pad­ni­ka ne­ke na­ci­je uglav­nom ni­je di­rekt­no za­vi­sna od nje­nog ukup­nog bo­gat­stva, mje­re­nog če­sto po­mi­nja­nim bru­to dru­štve­nim pro­iz­vo­dom (BDP), ko­ji po­li­ti­ča­ri svo­jim bi­ra­či­ma svu­da pod nos po­tu­ra­ju kao do­kaz nji­ho­ve li­der­ske uspje­šno­sti.
Skan­di­nav­ske ze­mlje ko­je su na glo­bal­noj ta­be­li naj­sreć­ni­je ni­su i eko­nom­ski naj­di­na­mič­ni­je. One su me­đu­tim te ko­je su pa­ten­ti­ra­le ”dr­ža­vu bla­go­sta­nja”, dru­štvo so­ci­jal­ne si­gur­no­sti i so­li­dar­no­sti, pra­ved­no­sti i vi­so­kog ste­pe­na ega­li­tar­no­sti i lič­nih slo­bo­da, što su glav­ne pret­po­stav­ke za osje­ćaj ko­lek­tiv­ne sre­će nji­ho­vih gra­đa­na.
BDP je, do­du­še, bio u vr­hu ele­me­na­ta za iz­ra­ču­na­va­nje na­ci­o­nal­nih ko­e­fi­ci­je­na­ta sre­će, uz oče­ki­va­ni ži­vot­ni vi­jek, si­stem dru­štve­ne po­dr­ške i so­li­dar­no­sti, po­vje­re­nja u in­sti­tu­ci­je, osje­ća­nje lič­ne slo­bo­de i osje­ćaj (ne)za­do­volj­stva. Je­dan od na­la­za je i da eko­nom­ski rast ni­je uslov za sre­ću tek kad se do­stig­ne od­re­đe­ni ste­pen raz­vo­ja, a da tem­po ra­sta BDP ni­je isto­vre­me­no i in­deks sre­će, naj­u­pe­ča­tlji­vi­je po­ka­zu­je Ki­na, či­ja je eko­no­mi­ja da­nas pe­to­stru­ko ve­ća ne­go pri­je 25 go­di­na, dok je su­bjek­tiv­ni osje­ćaj bla­go­sta­nja Ki­ne­za da­nas ma­nji ne­go što je bio pri­je če­tvrt vi­je­ka. (Ki­na je ina­če na 79. mje­stu, što zna­či tek za ni­jan­su sreć­ni­ja od Cr­ne Go­re).
Eko­nom­ski raz­voj je sva­ka­ko neo­p­ho­dan – bo­ga­ti su ge­ne­ral­no sreć­ni­ji od si­ro­ma­šnih - ali, oči­gled­no, ne i ”ti­ra­ni­ja BDP”. Rast tre­ba da ima ”ljud­sko li­ce”, ko­je je odav­no pre­krio cu­na­mi još vla­da­ju­će dok­tri­ne ”neo­li­be­ra­li­zma”, po ko­joj sve rje­ša­va ”ne­vi­dlji­va ru­ka tr­ži­šta”, i glo­ba­li­za­ci­je…
Po­je­di­nač­na sre­ća, da­kle, tre­ba da ima dru­štve­ne te­me­lje, dok su­bjek­tiv­no (lič­no) bla­go­sta­nje ne mo­ra da bu­de u skla­du sa ko­lek­tiv­nim (na­ci­o­nal­nim). Sva­ko je, uosta­lom, ko­vač svo­je sre­će. I sva­ko svo­ju sre­ću po­re­di sa sre­ćom dru­gih. U sva­koj ze­mlji eko­nom­ske ne­vo­lje su iza­zi­va­či dru­štve­nih kri­za, jer ima­ti ili ne­ma­ti po­sao je va­žan ele­me­nat u to­me da li se ne­ko osje­ća (re­la­tiv­no) sreć­no, ili mi­zer­no.
Ci­ni­ci ka­žu da ”no­vac ne mo­že da ku­pi sre­ću, ali mo­že da je iz­naj­mi”, a či­ni se da je, s ob­zi­rom na na­še pri­li­ke, cje­lis­hod­ni­je da pri­mje­nju­je­mo re­cept La­va Tol­sto­ja, od ko­ga ne­ma jed­no­stav­ni­jeg. ”Ako že­li­te da bu­de­te sreć­ni – bu­di­te”, sa­vjet je ”go­ro­sta­sa iz Ja­sne Po­lja­ne”.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)