Pi­še : Velj­ko Ra­čić


To što se da­nas u Cr­noj Go­ri de­ša­va sa Sr­bi­ma i nji­ho­vim (na­šim) pi­smom i je­zi­kom ni­je ni­šta no­vo ili bar ni­je ma­nje od sve­ga zla cr­no­ga ko­je jed­na ka­u­boj­ska i raz­boj­nič­ka dr­ža­va mo­že da uči­ni svo­jim gra­đa­ni­ma.
Du­ga je isto­ri­ja lo­mlje­nja kič­me po­me­nu­toj za­jed­ni­ci od stra­ne cr­no­gor­ske dr­ža­ve, do­volj­no je sje­ti­ti se Aran­đe­lov­da­na 1852. (go­di­nu na­kom upo­ko­je­nja naj­ve­ćeg srp­skog pje­sni­ka) u Pi­pe­ri­ma, gdje je ubi­je­no 15 lju­di, pa u Bje­lo­pa­vli­ći­ma dvi­je go­di­ne ka­sni­je če­tr­de­set i ku­sur si­lo­va­nih že­na i dje­vo­ja­ka, a ne bi­smo smje­li za­bo­ra­vi­ti ni go­di­nu ka­sni­je u Ku­či­ma i 80 po­bi­je­nih, pa on­da, sle­de­će go­di­ne, još 243 mr­tvih, uglav­nom že­na, dje­ce i sta­ra­ca.
I če­tr­de­set pr­ve su ko­mu­ni­sti za­i­gra­li svo­je kr­va­vo ko­lo po Cr­noj Go­ri; isto­ri­ja pam­ti Pe­ka Dap­če­vi­ća i dru­ži­nu, Jo­va Ka­pi­či­ća i dru­ge zli­kov­ce, ute­me­lji­va­če mno­gih ja­ma (Mač­ko­va, Ke­či­na i dru­ge) u ko­je su sta­vlja­ne hi­lja­de po­bi­je­ne bra­će.
I to vri­je­me pam­ti ,,na­zad­ne’’ i ,,pri­mi­tiv­ne’’ Sr­be ko­je je tre­ba­lo is­tri­je­bi­ti, a na nji­ho­vo mje­sto na­se­li­ti Ki­ne­ze!
Po­me­nu­ta ko­mu­ni­stič­ka i du­hov­na i mo­ral­na si­ro­ti­nja pje­va­la je: ‘’Od To­po­le pa do Cr­ne Go­re, svud su vr­be da vje­ša­mo Sr­be’’?!
La­ko i br­zo su za­bo­ra­vlje­na ser­dar­ska vre­me­na ko­ja su svo­je mje­sto ustu­pi­la ne­soj­skim.
Svoj port­fo­lio su upot­pu­ni­li bor­bom pro­tiv sve­ga srp­skog na svim po­lji­ma, upo­re­do je te­kao pro­ces uni­šte­nja i za­ti­ra­nja ći­ri­li­ce ,iz­mi­šlje­na su br­že - bo­lje no­va slo­va, pod pla­štom ne­ka­kvog mul­ti­kul­tu­ra­li­zma i gra­đan­šti­ne pri­kri­va se naj­pod­mu­kli­ji fa­ši­zam, ko­ji se po­vre­me­no ot­kri­va i bu­de vi­dljiv kao klup­ko ko­je se od­mo­ta­va i raz­ot­kri­je svu pr­ljav­šti­nu mo­ral­nih pro­pa­li­ca i pr­o­ta­go­ni­sta mon­te­ne­grin­ske dog­me i mi­to­lo­gi­je.
Ta i ta­kva Cr­na Go­ra po­sta­je do­bar po­li­gon za raz­ne po­ka­zne vje­žbe i eks­pe­ri­men­te u ,,spra­vlja­nju’’ no­vih iden­ti­te­ta.
Ta­kva Cr­na Go­ra je naj­o­zbilj­ni­ji kan­di­dat za ka­to­li­če­nje, a nje­na sa­da­šnja vlast ra­ču­na da će uvla­če­ći dr­ža­vu su­prot­no ve­ćin­skoj vo­lji na­ro­da u NA­TO pakt sa­ču­va­ti pri­mar­no svo­je ne­pra­ved­no ste­če­ne du­ka­te, ali i na­ći spas od od­go­vor­no­sti za sva ne­po­čin­stva za go­to­vo tri de­ce­ni­je svo­je ne­do­dir­lji­vo­sti.
Glav­ni cilj ni­je na­pu­šten- na­sta­vak lo­mlje­nja kič­me Sr­bi­ma, ali ni­je­su ra­ču­na­li da je ta kič­ma od sil­nih sa­vi­ja­nja i pri­ti­sa­ka očvr­sla, po­sta­la ja­ka i ne­sa­lo­mi­va.
S tim se ni­je ra­ču­na­lo.
Sve vri­je­me in­te­li­gen­ci­ja ću­ti, ra­zni kom­for­mi­sti dr­že čvr­sto ono što im je do­pa­lo ša­ka, a u se­bi gun­đa­ju ,,ću­ti, mo­že bi­ti i go­re’’.
Aka­de­mi­ja na­u­ka je po­sta­lo ge­ron­to­lo­ški cen­tar, ži­vo­ta­ri, kra­de Bo­gu da­ne, a u svo­je pe­ro bi­la je ne­što dru­go.
Uni­ver­zi­tet spa­va du­bo­kim zim­skim snom, li­še dva- tri pro­fe­so­ra ko­ji da­ju zna­ke da u nji­ho­vim gru­di­ma ku­ca sr­ce, svi dru­gi ima­ju pre­čeg po­sla.
Mo­ral­no po­sr­nu­će po­ko­lje­nja ko­je je ,,za pje­snu stvo­re­no’’ ide ka svo­joj za­vr­šnoj fa­zi.
I ako se ne­kad pro­go­nio i ubi­jao brat zbog pri­pad­no­sti ide­o­lo­gi­ji, on se da­nas pro­go­ni i sa­ti­re iz iden­tič­nih raz­lo­ga, ali i zbog bo­ja­zni od pre­u­zi­ma­nja ne­po­šte­no ste­če­nog ka­pi­ta­la, za­u­sta­vlja­nja pot­pu­ne iz­da­je ze­mlje.
Cr­no­gor­ci ni­kad ni­je­su bi­li bes­kič­me­ni­ji, ni bez­vra­ti­ji ne­go da­nas.
Sve se mo­že pro­mi­je­ni­ti, ali taj usud cr­no­gor­ske dr­ža­ve da pro­go­ni po­tom­ke onih ko­ji su je stva­ra­li osta­je kao cr­ve­no slo­vo u ka­len­da­ru, osta­je kon­stan­ta.
Ka­žu da je tzv. ,,zla krv’’ pro­iz­vod mo­ral­ne ne­u­rav­no­te­že­no­sti, a to­ga u Cr­noj Go­ri ni­kad ni­je fa­li­lo.
I dok god že­lje oku­pa­to­ra (NA­TO i dr.) bu­du ima­le pred­nost u od­no­su na že­lje bra­ta svo­ga, ne­će bi­ti sre­će u dr­ža­vi ko­ja, us­put bu­di re­če­no, dis­kri­mi­ni­še tre­ći­nu svo­jih gra­đa­na.
Sve do onog tre­nut­ka ka­da ne­ka cr­no­gor­ska vlast (a nijedna vlast ni­je po bož­joj vo­lji već je po bož­jem do­pu­šte­nju) shva­ti da je dr­ža­va Cr­na Go­ra du­go­roč­no odr­ži­va sa­mo uko­li­ko Sr­bi ima­ju ista pra­va ( ne ve­ća ili ma­nja pra­va od dru­gih ) i da će svo­ju sre­ću na­ći on­da ka­da i Sr­bi osje­te svu pu­no­ću tih pra­va, sve će bi­ti sa­mo obič­no mu­če­nje, a isto­ri­ja nas uči i ka­ko se sve za­vr­ša­va­lo u pro­šlo­sti.
Do­bri­ca Ćo­sić ka­že na jed­nom mje­stu da je ,,dr­ža­va kob cr­no­gor­skog ple­me­na i hra­na sva­kom ne­mo­ra­lu i ne­ra­du’’ i ka­ko vri­je­me od­mi­če sve mi se či­ni da je to bli­zu pra­voj isti­ni.