Autor: Ra­do­je An­drić


Dr­ža­va Sr­bi­ja sva­ko­ga da­na iz­dva­ja po 20 eura za sva­kog od de­set hi­lja­da svo­jih za­tvo­re­ni­ka na iz­dr­ža­va­nju ka­zne. Za isto to­li­ko svo­jih na­uč­ni­ka, iz­dva­ja po 15 eura dnev­no…
Go­di­šnji bu­džet za kul­tu­ru Sr­bi­je je 8,2 mi­li­jar­di di­na­ra, za za­tvo­re – 8,6 mi­li­jar­di, a za sport 1,5 mi­li­jar­di…
Za re­no­vi­ra­nje i iz­grad­nju no­vih za­tvo­ra, ove go­di­ne Sr­bi­ja da­je 796 mi­li­o­na, a u Fond za mla­de ta­len­te 783 mi­li­o­na…
Zbi­lja, zar nam to­li­ko do­bro ide – da smo ”ši­re ru­ke” pre­ma za­tvo­re­ni­ci­ma ne­go pre­ma na­uč­ni­ci­ma i spor­ti­sti­ma?
Gdje smo se, to, i či­me, ”pro­svi­je­tli­li” na ho­do­ča­šću ka Evrop­skoj uni­ji ka­da smo bri­žni­ji pre­ma oni­ma ko­ji kr­še, ne­go pre­ma oni­ma ko­ji stva­ra­ju prav­ne i mo­ral­ne nor­me na­še dr­ža­ve, po­di­žu za­sta­vu i ugled Sr­bi­je na naj­vi­še jar­bo­le?
”Ako dr­ža­va ne pla­ti do­bro uči­te­lji­cu da­nas, pla­ti­će de­set po­li­ca­ja­ca sju­tra!” – re­kao je Džon Djui, ame­rič­ki fi­lo­zof ko­ji je svo­jim dje­li­ma u do­broj mje­ri uob­li­čio jav­ne mo­ral­ne nor­me, obra­zo­va­nje i so­ci­jal­nu po­li­ti­ku pr­ve po­lo­vi­ne pro­šlog vi­je­ka.
Ne­ma se, tu, ne­što no­vo do­da­ti ili bi­lo šta od­u­ze­ti: pri­mjenji­vo je i u da­na­šnjoj Sr­bi­ji, ali obr­nu­tom ra­ču­ni­com: pre­ra­ču­na­va­njem bu­dže­ta za na­u­ku i za­tvo­re, ali ”una­zad”, do­la­zi­mo pred vra­ta ci­ti­ra­ne de­fi­ni­ci­je!
Otvo­ri­mo li ih – vi­dje­će­mo sve vi­še po­li­ca­ja­ca u Sr­bi­ji (žan­dar­mi, sa­o­bra­ćaj­na po­li­ci­ja, spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce, ko­mu­nal­na po­li­ci­ja, fi­nan­sij­ska po­li­ci­ja, škol­ski po­li­caj­ci…) i vi­dje­će­mo sve ma­nje uči­te­lji­ca, na­stav­ni­ka, pro­fe­so­ra, na­uč­ni­ka! Me­đu oni­ma ko­je gle­da­mo, a sve ma­nje vi­di­mo, sva­ko­dnev­no je ma­nje uči­te­lja ka­kve pam­te sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je: sa­mo ih još lju­bav pre­ma pro­fe­si­ji odr­ža­va u po­slu, eg­zi­sten­ci­ja je pod ve­li­kim zna­kom pi­ta­nja, a o stva­ra­la­štvu i una­pre­đe­nju stru­ke – ka­ko i da go­vo­ri­mo…?

Ka­ko – ka­da dr­ža­va pla­ća dva po­li­caj­ca, uni­for­mi­sa­nog i u ci­vi­lu, da uhva­te i ka­zne uči­te­lja ko­ji ni­je ve­zao po­jas…?
Ko­li­ko je po­re­me­ćen si­stem vri­jed­no­sti u ze­mlji ko­ja se, pri­je ne­ko­li­ko da­na, hva­li či­nje­ni­com da je ”na uli­ce po­sla­la 700 po­li­ca­ja­ca u ci­vi­lu da lo­ve vo­za­če ko­ji ne ve­zu­ju po­jas u auto­mo­bi­lu ili te­le­fo­ni­ra­ju dok vo­ze”? Taj po­li­ca­jac u ci­vi­lu neo­pa­žen tre­ba da ”sni­mi vi­nov­ni­ka” i ja­vi uni­for­mi­sa­nom ko­le­gi da ga za­u­sta­vi i ka­zni!
Ka­kvu to po­ru­ku ša­lje dr­ža­va svo­jim gra­đa­ni­ma?
Da se za­pi­ta­mo – ako u ci­vi­lu pra­te ko ne ve­zu­je po­jas, on­da u ci­vi­lu pra­te i šta pri­ča­mo, sa kim se vi­đa­mo, šta mi­sli­mo, či­ta­mo li ne­ki pred­iz­bor­ni pla­kat ili ga plju­je­mo? Vi­re nam pre­ko ra­me­na – za ko­ga gla­sa­mo?
Ili je po sri­je­di ne­što bi­zar­no, ko­li­ko i dnev­ni­ce za po­li­caj­ce od po 150 di­na­ra? Mo­žda ne­ma­ju za uni­for­me, pa za­to ra­de u ci­vil­nom odi­je­lu?
Za­što i ne bi, ka­da se za­tvor­ska ka­zna mo­že slu­ži­ti i kod ku­će, sa na­no­gi­com?
Za­što da tro­ši­mo na na­uč­ne usta­no­ve, la­bo­ra­to­ri­je, uči­o­ni­ce… Mo­gla bi ta go­spo­da da ra­di u svo­jim ku­ća­ma, u ku­hi­nja­ma ili ga­ra­ža­ma! Če­mu re­no­vi­ra­nje su­do­va – haj­de da i su­di­je su­de kod ku­će, u dvev­nom bo­rav­ku!
Ov­dje se vra­ća­mo na po­če­tak: sve je vi­še ro­bi­ja­ša, jer dr­ža­va sve vi­še ra­di je­dan dio svog po­sla, re­pre­siv­ni: od 2005. do 2015. go­di­ne broj za­tvo­re­ni­ka uve­ćan je za 30 od­sto. Sva­ke go­di­ne ima­mo 800 za­tvo­re­ni­ka vi­še, broj onih sa na­no­gi­com se du­pli­ra… Sve je ma­nje na­de da ne­će­mo mo­ra­ti da gra­di­mo no­ve za­tvo­re: ove go­di­ne u tu svr­hu Sr­bi­ja iz­dva­ja 796 mi­li­o­na di­na­ra, do­go­di­ne 1,1 mi­li­jar­di, 2019.go­di­ne – 1,38 mi­li­jar­di…
Sa­da ne­za­u­sta­vlji­va pro­gre­si­ja mno­že­nja po­li­ca­ja­ca i kri­mi­na­la­ca ne­će sta­ti dok se ne vra­ti­mo onoj uči­te­lji­ci: ona bu­du­ćeg kri­mi­nal­ca ko­ji ne ve­zu­je po­jas, pa ga ju­ri po­li­ci­ja u ci­vi­lu – tre­ba da, dok je ma­li, na­u­či da je ve­zi­va­nje po­ja­sa u auto­mo­bi­lu isto što i ho­da­nje na dvi­je no­ge, di­sa­nje, isto što i re­ći ”do­bar dan”…
I za to tre­ba da bu­de do­bro pla­će­na, jer na­še di­je­te uči ne­što što ga mi ni­smo naučili ili ne­će­mo da na­u­či­mo.
Upo­re­do, umje­sto u no­ve za­tvo­re – dr­ža­va tre­ba da ula­že u ma­le sport­ske sa­le i da pla­ća tre­ne­re ko­ji će spor­tu uči­ti mla­de pri­je ne­go što po­sta­nu kri­mi­nal­ci. A če­sto to po­sta­nu i jer ”iz­ne­vje­re” ro­di­te­lje ko­ji sku­po pla­ća­ju nji­ho­ve tre­nin­ge ko­ji­ma se po­sta­je No­vak Đo­ko­vić ili Ni­ko­la Jo­kić, ta­ti­na i ma­mi­na in­ve­sti­ci­ja u svo­ju bu­duć­nost, a nji­ma je bi­la že­lja da po­sta­nu Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić!

Po­mo­zi, dr­ža­vo, si­ro­ma­šnoj dje­ci da se ba­ve spor­tom bez pla­ća­nja, kao što je bi­lo ka­da se ov­dje za­met­nu­la kli­ca uspje­ha u svim spor­to­vi­ma.
Za­što?
Za­to što EU ne ša­lje svo­je ko­mi­si­je da pro­vje­ra­va­ju sta­nje u na­uč­nim usta­no­va­ma, ško­la­ma i spor­tu, ne­go u za­tvo­ri­ma! Njih in­te­re­su­je od­nos dr­ža­ve pre­ma lju­di­ma ko­ji su po­sta­li kri­mi­nal­ci, a nas bi tre­ba­lo da in­te­re­su­je šta dr­ža­va ra­di da ovi ko­ji ni­su ne po­sta­nu kri­mi­nal­ci.
A to, da raz­vi­ja­mo na­u­ku i ško­lu­je­mo lju­de ko­ji će osta­ti ov­dje, to EU ne in­te­re­su­je: nji­ma su po­treb­ni na­ši lju­di sa fa­kul­tet­skim zna­njem, po­tre­ban im je što efi­ka­sni­ji po­li­cij­ski i prav­ni si­stem u Sr­bi­ji, sa što vi­še za­tvo­ra za na­še kri­mi­nal­ce ko­ji nji­ma tek ni­su po­treb­ni, ni na slo­bo­di na nji­ho­voj te­ri­to­ri­ji, ni u nji­ho­vim za­tvo­ri­ma…
Ne­ško­lo­va­ni ili ne­do­volj­no ško­lo­va­ni, a po­šte­ni Sr­bi, oni ko­ji ve­zu­ju po­jas zbog se­be, a ne zbog po­li­ca­ja­ca u ci­vi­lu i u uni­for­ma­ma, oni su vi­še ne­go do­bro­do­šli kao jef­ti­na i po­slu­šna rad­na sna­ga u onim svjet­skim fa­bri­ka­ma za ”ple­te­nje” auto­mo­bil­skih ka­blo­va… iskra.co