Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić


Če­sto se za­pi­tam da li je pra­ved­no da di­je­te do­bi­je od­re­đe­nu oso­bu za oca?! Da li je pra­ved­no da ne mo­že­mo da bi­ra­mo ko će naš ži­vot uči­ni­ti li­je­pim, ili­ti kat­kad lo­šim? Za­što je ži­vot ne­kad su­ro­va igra stvar­no­sti?
Ka­kav je to osje­ćaj ima­ti si­na, a ne pi­ta­ti za nje­ga? Ka­kvo je to sr­ce ne­kog čo­vje­ka ko­ji ne gle­da ka­ko nje­go­vo di­je­te od­ra­sta, ne uče­stvu­je u nje­go­vom ži­vo­tu ni na ko­ji na­čin, ne zna o nje­mu ama baš ni­šta, pri­tom se ne sti­dje­ti ni­če­ga? Ža­lo­sno je sa­mo po­ne­kad dje­te­tu če­sti­ta­ti ro­đen­dan, Bo­žić i No­vu go­di­nu ni­ka­da, ne po­že­lje­ti da po­di­je­liš par ri­je­či s njim, za­gr­liš ga ili, pak, od­ve­deš ma­kar na omi­lje­ni slat­kiš. Ni­ka­da mi ne­će bi­ti ja­sno zbog če­ga oče­vi na­pu­šta­ju svo­ju dje­cu ako od­la­ze od nji­ho­vih maj­ki. Da li su to slu­ča­je­vi za is­pi­ti­va­nje? Na­pu­sti­ti to ma­le­no bi­će kao vek­ni­cu hlje­ba ko­je je tre­ba­lo svog oca. Da mu pri­ča pri­če pri­je spa­va­nja. Da ga na­u­či da vo­zi bi­cikl. Da mu se po­ža­li ka­ko su ga u ško­li mal­tre­ti­ra­li, da mu bu­de za­šti­ta. Da mu se po­hva­li kad je do­bio pe­ti­cu. Da bu­de po­no­san na nje­ga kad kre­ne na ne­ku no­vu ak­tiv­nost, da mu se po­hva­li da je bio sja­jan u ško­li. Da mu ku­pi kom­pju­ter ka­da je je­di­ni u raz­re­du di­gao ru­ku da od­go­vo­ri na po­sta­vlje­no pi­ta­nje. Kad za to do­đe vri­je­me, da ga is­pra­ti na ma­tu­ru, da ga s uz­bu­đe­njem sa­slu­ša ka­ko se pro­veo. Da mu bu­de po­dr­ška kad bu­de po­sta­jao čo­vjek. Jed­no­stav­no, da bu­de tu kad bu­de po­tre­ban, da i on mo­že re­ći: ,,To je moj ta­ta''.
Ka­ko je ži­vje­ti sa spo­zna­jom da imaš si­na ko­ji ži­vi u is­toj dr­ža­vi kao i ti, da je pri­tom di­je­te ko­me je oče­va po­dr­ška po­treb­ni­ja ne­go bi­lo kom dru­gom ma­li­ša­nu, jer je u pi­ta­nju oso­ba s po­seb­nim po­tre­ba­ma, a ti se ni­kad ne udo­sto­jiš da pi­taš za nje­ga?! Mo­žda ste se slu­čaj­no sre­li u gra­du, a ti ga ni­si ni pre­po­znao, ili to ni­si htio. Pro­šao si kraj sop­stve­nog dje­te­ta pot­pu­no ni­jem, kao po­red sva­kog dru­gog ne­znan­ca. Kao da ti je stra­nac. Ne­po­zna­ti dje­čak na ko­ga ne tre­ba obra­ća­ti pa­žnju, jer on ni­je svje­stan da je to nje­gov otac.
Ne­do­ku­či­va mi je ta ne­ljud­skost u lju­di­ma. I ži­vo­ti­nja se po­bri­ne za svo­je mla­dun­če, a čo­vjek se­bi da za pra­vo da osta­vi svo­je di­je­te, bez ima­lo že­lje da ba­rem trun­či­cu vre­me­na bu­de dio nje­go­vog ži­vo­ta.
To je ma­le­no bi­će, sju­tra zre­li mu­ška­rac ko­ji vi­še ne če­ka svog oca da mu bu­de bi­lo šta, jer ga je od­u­vi­jek imao sa­mo na pa­pi­ru. To što je pro­ži­vlja­vao od­ra­sta­ju­ći bez nje­ga zna sa­mo on i nje­go­vo dje­tinj­stvo. A to što ga otac ni­ka­da ni­je oslo­vio sa ,,si­ne moj'', ne­ka bu­de tom čo­vje­ku na sa­vje­sti.
Lju­bav i po­di­za­nje dje­te­ta, od­ga­ja­nje u lju­ba­vi ne­ma ime, ni­je ni ta­ta, ni­ti otac, lju­bav se po­ka­zu­je, ri­jet­ko se za nju na­đu ri­je­či. Lju­bav se uči, po­što­va­nje se uči, raz­go­vor se uči, opra­šta­nje se uči, nje­žnost se uči. Mi smo uči­te­lji na­šoj dje­ci, oni uče od nas. Po­ka­za­la sam svom si­nu da ži­vot ni­je baj­ka, iako je to osje­tio na sop­stve­nom ma­lom ži­vo­tu ži­ve­ći sa auti­zmom, da prin­če­vi ne po­sto­je, da lju­bav ne tre­ba da bo­li, jer ta­da ni­je lju­bav... Po­ka­za­la sam mu ka­ko se bo­ri i ka­ko se do­bi­ja­ju bit­ke. Ka­žu da je uda­rac s le­đa ko­rak na­pri­jed, a me­ne je uda­rac od­ba­cio to­li­ko da­le­ko, da i ka­da se osvr­nem ne vi­dim ni­ko­ga.
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce'')