Pi­še: Če­do­mir An­tić

„Mi­lo se ja­vi!“ Oso­ba ko­ja se na­la­zi na če­lu De­mo­krat­ske par­ti­je so­ci­ja­li­sta Cr­ne Go­re ja­vlja se cr­no­gor­skoj na­ci­ji (po­što dru­ge ne za­ni­ma, osim u is­tra­žno-po­li­cij­skom po­gle­du) kao da je, ne dao Bog, sve­ti­telj. Sve to ubr­zo na­kon što je te­ško po­ra­žen u Nik­ši­ću gdje je par­ti­ja iza­šla sâma i čak po­sle kra­đe iz­bo­ra ni­je uspje­la da na­mak­ne ve­ći­nu. Đu­ka­no­vi­će­va za­ni­ma­nja su glo­bal­na, a ma­da bez dr­žav­ne funk­ci­je, obra­ća se „gra­du i svi­je­tu“. Ve­li da Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja „vo­di svo­je­vr­stan rat pro­tiv Evro­pe“. Na­rav­no u tom te­škom ra­tu on je ba­sti­on i bra­nič, jer sa­mo nje­ga zli Ru­si ho­će da svrg­nu. Čak i po­ra­že­nu Gru­zi­ju i mu­če­nu Ukra­ji­nu iz Mo­skve na­mje­ra­va­ju sa­mo da li­še di­je­la te­ri­to­ri­je. Kad je ri­ječ o Cr­noj Go­ri, tu je dru­ga­či­je, tre­ba im ci­je­la...
Sve je to isti­na. Su­šta. Evo, baš je pro­mo­ter sje­ver­no­a­tlant­ske bu­duć­no­sti Cr­ne Go­re, se­na­tor Džon Me­kejn, ko­ji po­put Đu­ka­no­vi­ća pro­na­la­zi ru­ske špi­ju­ne svu­da pa i na Ka­pi­tol Hi­lu, ja­sno de­fi­ni­sao stra­te­gi­ju „od­bra­ne“ SAD i Evro­pe. Sje­ti­mo se Li­bi­je. Slič­no­sti su je­zi­ve i ako bi­smo pi­ta­li DPS i NA­TO bi­lo bi i ra­ta. Sa­mo bi sud­bi­na vo­đe iz­vje­sno mo­gla bi­ti dru­ga­či­ja: iz­me­đu šah­ta i Ba­ri­ja, dru­ga op­ci­ja je iz­vje­sno dra­ža svim stra­na­ma. U Li­bi­ji je gra­đan­ski rat još uvi­jek bio u to­ku ka­da je se­na­tor Me­kejn, ne­su­đe­ni pred­sjed­nik SAD, do­pu­to­vao u Tri­po­li. Se­na­tor iz Ari­zo­ne, sin ad­mi­ra­la i ju­nak agre­si­je na Vi­jet­nam ta­da je iz­ja­vio: „Sna­žno vje­ru­je­mo da na­rod Li­bi­je da­nas pred­sta­vlja in­spi­ra­ci­ju za na­ro­de u Te­he­ra­nu, Da­ma­sku, pa čak i Pe­kin­gu i Mo­skvi...“ Do­dao je i da „naj­go­ri dik­ta­to­ri mo­gu bi­ti za­mi­je­nje­ni de­mo­kra­ti­jom i slo­bo­dom.“ Vi­dje­li smo ka­kva je de­mo­kra­ti­ja sti­gla u Li­bi­ju.
Od­li­ku­ju­ći isla­mi­ste i na­ja­vlju­ju­ći da će sa­ra­đi­va­ti sa sva­kom vla­dom (osim s Ga­da­fi­je­vom), Me­kejn je po­tvr­dio naj­go­re sum­nje. Nje­go­vi pla­no­vi se to­kom pro­te­klih šest go­di­na ni­su baš ostva­ri­li. „De­mo­kra­ti­ja“ ni­gdje vi­še ni­je sti­gla. Šta­vi­še, ve­ći­nu Li­bi­je da­nas dr­ži ru­ski sa­ve­znik. Me­kej­na je iz­ne­vje­ri­la i nje­go­va sop­stve­na par­ti­ja, bi­ra­ju­ći za kan­di­da­ta za pred­sjed­ni­ka aut­saj­de­ra ko­ji ne di­je­li nje­go­vu za­vo­je­vač­ku vi­zi­ju. Po­hlep­na za stra­te­ški ma­nje va­žnom Bo­kom, u ča­su ka­da su ru­ski boj­ni bro­do­vi usi­dre­ni u si­rij­skim lu­ka­ma, Me­kej­no­va, za sa­da, ma­njin­ska Ame­ri­ka po­ka­za­la se ana­hro­na. I ka­da je pri­je ne­ko­li­ko da­na se­na­tor Rend Pol pri­go­vo­rom spri­je­čio no­vi po­ku­šaj da bu­de sa­ku­plje­na neo­p­hod­na jed­no­gla­sna po­dr­ša Se­na­ta SAD pri­stu­pa­nju Cr­ne Go­re NA­TO-u, Me­kej­nu je osta­lo sa­mo da za­klju­či ka­ko on vje­ro­vat­no „sa­ra­đu­je sa Pu­ti­nom“.
Je­dan re­žim, ko­ji se­dam­de­set i dvi­je go­di­ne pi­je krv na­ro­di­ma Cr­ne Go­re. Ko­ji se odr­ža­va na na­si­lju, pre­va­ri, me­đu­na­ci­o­nal­noj mr­žnji, slu­že­nju ra­znim stra­nim dik­ta­to­ri­ma i su­ko­blje­nim ve­li­kim si­la­ma, spre­man je da uči­ni sve, pa i uče­stvu­je u svjet­skom ra­tu (ko­ji evo vi­di­mo ovih da­na pri­zi­va kon­gre­smen Set Mul­ton), sa­mo da bi se odr­žao na vla­sti. Kao i sva­ki vi­so­ko­ran­gi­ra­ni pre­le­tač, kon­ver­tit i re­ne­gat, i Đu­ka­no­vić kao vr­hun­sku vr­li­nu vi­di „od­la­zak u par­ti­za­ne sre­di­nom pro­lje­ća 1945. go­di­ne“. Ka­snio je u ko­mu­ni­ste, doc­nio je me­đu srp­ske na­ci­o­na­li­ste, „srp­ska agre­si­ja“ za nje­ga je za­to bi­la ne­što kao po­ro­dič­no na­si­lje, a pre­po­znao ju je tek ka­da je agre­sor i po­li­ti­či ro­di­telj već bio u pri­tvo­ru... Ali, da li je sa­da, ovim uvje­re­njem da će ga NA­TO zva­nič­no bra­ni­ti od Ru­ske Fe­de­ra­ci­je, a u stva­ri od gnev­nih maj­ki i lju­ti­tog na­ro­da, pro­ma­šio i vri­je­me i stra­nu? Da ne ide Đu­ka­no­vić u ze­le­na­še 1921., ili u čet­ni­ke 1946. go­di­ne...?
Šta god da ra­di, va­žno je da šte­ta u bu­duć­no­sti bu­de sa­mo nje­go­va i da ci­je­nu pla­ti sa­mo DPS. Do­ga­đa­ji se ubr­za­va­ju. Do­sko­ra je iz­gle­da­lo da će vla­da­ti do­vi­je­ka, sa­da je iz­vje­sno da je po­tro­šen. Broj onih ko­ji mu vje­ru­ju pao je i da­le­ko je ma­nji od bro­ja onih ko­je je pre­va­rio. Do­la­zi vri­je­me pro­mje­na. Sa­mo je šte­ta što mu o to­me ne­će ja­vi­ti ne­ki fun­da­men­ta­li­stič­ki ka­u­boj iz Va­šing­to­na. Iako sam pro­tiv na­si­lja, a ti­me i pro­tiv oru­ža­nog na­me­ta­nja vje­re, de­mo­kra­ti­je, na­ci­je... A pro­ti­vio sam se i jed­nom od naj­po­gre­šni­jih ra­to­va od na­pa­da Nje­mač­ke na Polj­sku – agre­si­ji na Irak 2003. go­di­ne, ne­ka­ko mi pa­da­ju na­pa­met ri­je­či ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka SAD Džor­dža Bu­ša Dru­gog: „Mno­gi Ira­ča­ni da­nas mo­gu da me ču­ju u pre­ve­de­nom obra­ća­nju... Imam po­ru­ku za njih: ti­ra­nin će usko­ro oti­ći. Dan va­šeg oslo­bo­đe­nja je bli­zu. Sve ove de­ce­ni­je od­vrat­ne okrut­no­sti sa­da do­la­ze svo­me kra­ju. Sa­dam Hu­se­in i nje­go­vi si­no­vi (ov­dje mo­že­mo sta­vi­ti dru­go ime, a umje­sto dvo­ji­ce si­no­va na­ve­sti jed­no de­se­tak ro­đa­ka i sa­u­če­sni­ka) mo­ra­ju da na­pu­ste Irak u ro­ku od če­tr­de­set osam sa­ti. Nji­ho­vo od­bi­ja­nje da ta­ko uči­ne iza­zva­će...“
Ovo je NA­TO- de­mo­kra­ti­ja, ali da­nas ona ta­ko cr­no­gor­ski zvu­či...
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)