Cr­nu Go­ru sa­mo mo­že spa­si­ti NA­TO pakt - od se­be sa­me. Čud­no je to, ali je ta­ko. Na­o­pa­ko je, ali je ži­va isti­na. To­li­ko ne­po­čin­sta­va je se­bi na­pra­vi­la, da ona re­al­no vi­še ne mo­že da po­sto­ji bez ja­ke po­mo­ći spo­lja. Ta­kva je unu­tra. A šti­ti­la se svom svo­jom dr­žav­nom si­lom, da ni­kad se­be ne po­gle­da iz­nu­tra. Na to je svu dr­žav­nu si­lu po­tro­ši­la, i sad je već i nju is­tro­ši­la. Da­kle, ako je sad, ame­rič­ki se­nat ne pri­ve­že za NA­TO, ne­ma vi­še uzda­ni­ce ni u ko­ga. Tram­pi­zam je ba­cio na ko­lje­na hi­la­ri­zam, a da li će ne­ka­ko hi­la­ri­zam i s ko­lje­na da po­mog­ne Cr­noj Go­ri, pi­ta­nje je. Pre­te­ško je to pi­ta­nje za Cr­nu Go­ru, ko­ja je od se­be na­pra­vi­la dr­ža­vu, ko­ja ne mo­že da se dr­ži, ako je ne­ko jak ne bu­de dr­žao za gla­vu.
Da li sam su­vi­še ci­ni­čan? Je­sam, pri­zna­jem, ali si­tu­a­ci­ja je sa­ma po se­bi još ci­nič­ni­ja. Objek­tiv­na si­tu­a­ci­ja, da­ka­ko, u Cr­noj nam Go­ri. Spa­la je na to, po­sli­je gor­dog se­be­u­zdi­za­nja me­đu ve­li­ki, „de­mo­krat­ski svi­jet“. Pro­da­la je se­be, da bi ku­pi­la ula­zni­cu za to dru­štvo. To isto ka­žu i nje­ni zva­nič­ni­ci, sa­mo ta­kvim reč­ni­kom da iz­gle­da da to ni­je ovo. A ovo je ova­ko, kad se po­gle­da Cr­nom Go­rom, po bi­je­lu da­nu. A no­ću su još te­že mi­sli i sa­gle­da­va­nja. Ne­kad se čo­vje­ku uka­že, gle­da­ju­ći na ovo ka­ko je, da vi­še ne­ma ni nas, ni Cr­ne Go­re. Osta­la je sa­mo na pr­vom pro­gra­mu cr­no­gor­ske te­le­vi­zi­je. Mo­že ona tu još mno­go. Ni­je va­žno što je re­al­no ne­ma, kad je ima ta­mo u vi­rtu­el­nom svi­je­tu. I dok je ne­što bi­lo od nje­ne re­al­no­sti, bi­la je fa­sci­ni­ra­na vir­tu­el­no­šću. Po­la Cr­ne Go­re da ne­ma lje­ba da je­de, ali ako do­bro funk­ci­o­ni­še u vur­tu­el­nom svi­je­tu, ima da je mr­tva za­do­volj­na. Nje­na ide­o­lo­ška de­ma­go­gi­ja stal­no se raz­vi­ja­la u tom smi­slu - na­pra­vi­ti mr­tve za­do­volj­ne gra­đa­ne, bez ob­zi­ra na to ka­kvo je re­al­no sta­nje ži­vo­ta. „Ta­ko vam je ka­ko vam se ka­že, jer šta vi u stva­ri ima­te da mi­sli­te? Vi ste ne­sposob­ni za mi­sli ko­je mi­sli ova Cr­na Go­ra, po­pa­da­li bi u ne­svi­jest kad bi, ne vi­še od pet mi­nu­ta, bi­li pri­nu­đe­ni mi­sli­ti o de­li­kat­nim pro­ble­mi­ma Cr­ne Go­re“. Ta­kvu po­ru­ku ša­lju pu­čan­stvu, ako se ne­kad iz mrt­vog mo­ra za­ču­je ka­kav upi­tan glas. „O na­šim pod­vi­zi­ma pri­ča se u Va­šing­to­nu na sav glas. Ame­rič­ki kon­gres, se­nat, li­de­ri i ana­li­ti­ča­ri ame­rič­ki, pri­ča­ju o Cr­noj Go­ri i nje­ni­jem pod­vi­zi­ma, a vi ko­ji ni­šta ne ra­di­te, za ko­je u ve­li­kom svi­je­tu ni­ko ne zna ima li vas ili ne­ma, ho­će­te da nam po­pra­va­lja­te pa­met, ili da nam ka­že­te – mi bi­smo to bo­lje ura­di­li. Mi bo­lje po­zna­je­mo Cr­nu Go­ru. Svjet­ska si­tu­a­ci­ja ni­je ta­kva ka­ko mi pri­ča­mo.’’ Eto, ta­kvih pri­mjed­bi se ču­je od­o­zdo iz mr­vo­ga na­rod­no­ga mo­ra, umje­sto da svi i bez al­ter­na­ti­ve bu­du mr­tvi za­do­volj­ni i da uži­va­ju u ova­kvoj Cr­noj Go­ri, u ko­joj se stva­ra objek­tiv­na si­tu­a­ci­ja za naj­bo­lji od svih svje­to­va. Eto, u jed­noj bal­kan­skoj dr­ža­vi­ci, ko­ja se uspje­šno oslo­ba­đa svog bal­ka­ni­zma, stva­ra­ju se re­al­no raj­ski uslo­vi za ži­vot, sa­mo da NA­TO, ne sa­mo jed­nom no­gom, ne­go sa dvi­je pa i sa če­ti­ri no­ge čvr­sto sta­ne na na­še tlo. Cr­na Go­ra uspi­je­va da se sve vi­še de­bal­ka­ni­zu­je na Bal­ka­nu, na ko­jem je opet za­po­če­la no­va i te­ška bal­ka­ni­za­ci­ja. Pod uti­ca­jem Bal­ka­na, prak­tič­no se ne­za­u­sta­vlji­vo bal­ka­ni­zu­je ci­je­la Evro­pa. Bal­kan je svo­je bal­kan­sko sje­me pre­nio i na Bli­ski is­tok. Oni su ta­mo bi­li pot­pu­no neo­t­por­ni na bal­ka­ni­zam. Ta­mo su se te ne­sreć­ne dr­ža­vi­ce prak­tič­no bal­ka­ni­zo­va­le pre­ko no­ći. Da se bal­ka­ni­zam ni­je mu­nje­vi­to pre­nio na Bli­ski is­tok, mo­žda bi već i Ame­ri­ka bi­la bal­ka­ni­zo­va­na. A ot­ku­da Tramp da se po­ja­vi usred Ame­ri­ke, da ne­ka­ko ni­je do­šao na ne­kom bal­kan­skom ta­la­su? Ne­ki pod­zem­ni bal­kan­ski ta­las, za­si­gur­no da je za­plju­snuo i ve­li­ku Ame­ri­ku, i uba­cio Tram­pa u Bi­je­lu ku­ću. Ta­ko smo mi opa­sni da je pra­vo ču­do ka­ko smo još ži­vi. Ka­ko ni­je­smo sa­mi se­be sa­tr­li, da nam vi­še ni­kav NA­TO ne tre­ba.
Bal­ka­ni­zam je bes­tra­gao i ve­li­ku Ukra­ji­nu. Ma ras­tu­rio je i ho­ri­zon­tal­no i ver­ti­kal­no. Pre­šao je pre­ko Bu­gar­ske i Ru­mu­ni­je, i ule­tio u Ukra­ji­nu, i tu je ra­ši­rio svo­ja moć­na kri­la. I na­dah­nuo je svo­jim pod­zem­nim da­hom. Da je me­đu­sob­no ubi­ja­nje po­sta­lo sva­ko­dnev­no za­ni­ma­nje. I to za­ni­ma­nje ko­me se da­je po­dr­ška iz dr­žav­no­ga vr­ha. I oni sad ona­ko iz­sa­mo­u­bi­ja­ni, tra­že za­šti­tu od NA­TO pak­ta. Isto ta­ko da ih bra­ni od njih sa­mih. Jer ne mo­gu da ži­ve, ako se ne ubi­ja­ju i sa­mo­u­bi­ja­ju. Lje­ba ne­ma­ju da je­du, ali su žed­ni i glad­ni ne­ka­kvog ubi­ja­nja. Smr­za­va­ju se od ru­ske zi­me, ali go­re jed­no dru­go da sti­sne za gr­lo. Ima ta­kvih mu­ka ko­je vi­še ne mo­gu ni da ži­ve, ako se ne pre­ne­su na dru­go­ga. Stra­šna je to bo­lest, i te­ško iz­lje­či­va. Ni­kad ni­je pot­pu­no iz­lje­či­va, kad već za­pa­ne u ta­kvu fa­su, ali mo­že ne­ka­ko, do­ne­kle, da se za­li­je­či ja­kim otro­vi­ma. Eto, mi u Cr­noj nam Go­ri, za­pa­li bi­smo u ta­kvo sta­nje kraj­njeg du­hov­nog bal­ka­ni­za­ma, da nam na kri­li­ma NA­TO ali­jan­se ne sti­že po­moć. I, evo, za­sli­je­plje­ni pro­tiv­ni­ci NA­TO-a, da mo­gu ka­ko, sto­pi­ra­li bi tu po­moć. To­li­ko oni vo­le one ko­ji o nji­ma bri­nu dan-noć evo 25 go­di­na. Ne­će oni ni­kad re­ći ni­jed­nu po­hval­nu ri­ječ za njih. Sa­mo iza­đeš na uli­cu oko pod­ne, i ču­ćeš nji­ho­vu pri­ču: „E ovaj ukrao, e onaj pro­dao, e onaj zgrn’o ve­li­ki no­vac za ne­đe­lju da­na, e onaj ono­me pod­met­nuo ovo, onaj ono­me ono..“. Pri­ča im, ne daj bo­že. A ni­šta ne ra­de, no spa­va­ju pred te­le­vi­zo­rom od uju­tru do uve­če, od uve­če do uju­tro. Jed­ne či­ste u gla­vi ne­ma­ju. A tra­bu­nja­ju što pas s ma­slom ne bi izio. Eto, ta­kva nam je ve­ćin­ska Cr­na Go­ra. E ta­kva nam tre­ba!
(Autor je knji­žev­nik)


Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić