Vr­li­na je, dav­no su re­kli mu­dra­ci, mo­ral­na ver­ti­ka­la čo­vje­ko­ve lič­no­sti. Čo­vje­kov ka­men te­me­ljac na ko­jem se zi­da i na ko­jem op­sta­je traj­na ka­rak­ter­na kon­struk­ci­ja nje­go­vog (čo­vje­ko­vog) dje­lo­va­nja i tra­ja­nja. Nje­go­vog od­no­sa, ne sa­mo pre­ma dru­gim lju­di­ma, ne­go na­ro­či­to pre­ma se­bi sa­mom.
Oda­kle po­či­nje i gdje se za­vr­ša­va mo­ral­na eg­zi­sten­ci­ja ljud­ske je­din­ke i za­jed­ni­ce tih je­din­ki?a Da li vr­li­ne, od­no­sno mo­ra­la i mo­ral­nog po­na­ša­nja mo­že bi­ti bez pret­hod­no ostva­re­nih pred­u­slo­va? Sva­ka­ko da ne mo­že. Kao što umjet­nič­ko dje­lo to ni­je ako iz se­be ne „pro­si­pa“ od­re­đe­nu lje­po­tu, kao što ne­ma isti­ne bez prav­de, slo­bo­de bez od­go­vor­no­sti, pra­va bez oba­ve­za i sl. ta­ko ne­ma ni vr­li­ne bez osje­ća­ja sti­da. Sa sti­dom kao naj­ple­me­ni­ti­jim osje­ća­njem, po­či­nje i za­vr­ša­va mo­ral­ni trag čo­vje­kov. A to zna­či da vr­li­na do­ži­vlja­va svoj ras­pad ono­ga tre­nut­ka ka­da se stid pre­o­bra­zi u vla­sti­tu su­prot­nost. Ka­da se str­mo­gla­vi i za­vr­ši u be­stid­no­sti. Ka­da puk­nu gra­ni­ce iz­me­đu do­bra i zla, po­šte­nja i ne­po­šte­nja, lju­ba­vi i mr­žnje. Sti­dlji­vost, ta naj­u­zvi­še­ni­ja ka­rak­ter­na oso­bi­na, nje­na po­sto­ja­nost ili ne­po­sto­ja­nost, pre­sud­no tra­si­ra­ju put i od­re­đu­ju cilj ko­jem čo­vjek te­ži. Sti­dlji­vost pre­su­đu­je da li ljud­ska je­din­ka po­sta­je i osta­je mo­ral­no in­te­gri­sa­na lič­nost, kao uslov svih uslo­va za eg­zi­sten­ci­ju mo­ral­nim vr­li­na­ma ob­da­re­ne i is­pu­nje­ne dru­štve­ne (ljud­ske) za­jed­ni­ce.
Po­vod za ovo raz­mi­šlja­nje o vr­li­ni je­ste sko­ra­šnji po­ku­šaj Vla­de Cr­ne Go­re da da­tum Nje­go­še­vog ro­đe­nja pro­gla­si za dr­žav­ni pra­znik. Vla­de ko­ja je uspje­la da „utek­ne is­pod ka­me dr­žav­nog uda­ra“, obez­bi­je­di ne­ka­ko ve­ći­nu u par­la­men­tu (uz po­moć svo­jih pri­rod­nih sa­ve­zni­ka – na­ci­o­nal­nih ma­nji­na), te ta­ko na­sta­vi da vla­da dr­ža­vom na na­čin osmi­šljen, evo, bez­ma­lo tri de­ce­ni­je una­zad. Vla­de ko­ja se do­če­pa­la vla­sti na la­ži­ra­nim iz­bo­ri­ma, slu­že­ći se naj­per­fid­ni­jim pre­va­ra­ma, la­ži­ma i ob­ma­na­ma. Na stra­hu utje­ra­nom u ko­sti svo­jim po­da­ni­ci­ma (na­ro­du, bi­ra­či­ma). Kao i u pret­hod­nih dva­de­set pet go­di­na, uosta­lom. A po­zna­to je da upla­šen čo­vjek „blo­ki­ra“ u raz­mi­šlja­nju, da gu­bi in­di­vi­du­al­nost, i ta­kav, pu­šten niz ma­ni­pu­la­tiv­nu ma­ti­cu, bi­va pri­si­ljen da vje­ru­je u sve što mu po­li­tič­ka eli­ta, ona ko­ja ga u tom tre­nut­ku si­lom „dr­ži na lan­cu“, po­da­stre kao je­di­nu, go­lu isti­nu.
E, ta­kva vlast se sje­ti­la da oda pri­zna­nje ve­li­kom Nje­go­šu. Da pri­zna da je po­sto­jao, i da i da­lje po­sto­ji, na­rav­no pre­ra­đen, do­gra­đen i pri­la­go­đen mon­te­ne­grin­skoj Cr­noj Go­ri. I da nji­me, ta­ko „una­ka­že­no umi­ve­nim“, po­pu­ni dr­ža­vo­li­ki okvir Mon­te­ne­gra. Da ga sla­vi u skla­du sa kri­te­ri­ju­mi­ma ko­je će on (Nje­goš) mo­ra­ti is­pu­ni­ti. A to su, iz­me­đu mno­gih, sle­de­ći: 1. da se od­rek­ne svog te­sta­men­ta, svo­je po­sled­nje vo­lje sa­op­šte­ne Cr­no­gor­ci­ma: „Ja oću da me sa­ra­ni­te u onu cr­kvu na Lov­će­nu. To je mo­ja po­sled­nja že­lja ko­ju od vas ištem da je is­pu­ni­te. I ako mi ne za­da­te Bož­ju vje­ru da će­te uči­nje­ti ka­ko ja ho­ću, on­da ću vas osta­vi­ti pod pro­klet­stvom, a moj po­sled­nji čas bi­će mi naj­ža­lo­sni­ji i tu mo­ju ža­lost sta­vljam vam na du­šu.“; 2. da, kao od­lu­ku Vla­de svo­je dr­ža­ve, bez su­za i rop­ta­nja, pri­hva­ti da bu­de pro­tje­ran iz škol­skih pro­gra­ma, iz­u­zi­ma­ju­ći na­rav­no sti­ho­ve ko­ji ne sa­dr­že pri­djev „srp­ski“. Ovo se na­ro­či­to od­no­si na „Po­sve­tu pra­hu oca Sr­bi­je“, tom pro­gram­skom uvod­ni­ku u „Gor­ski vi­je­nac“, kao i na „Ogle­da­lo srp­sko“; 3. da po­zo­ri­šne pred­sta­ve, film­ska i TV pre­zen­ta­ci­ja nje­go­vih dje­la bu­du u pot­pu­nom skla­du sa no­vim, du­kljan­sko-mon­te­ne­grin­skim iden­ti­te­tom Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca; 4. da pri­zna svo­ju za­blu­du i ne­zna­ve­nost u po­gle­du is­ka­za da je tra­gič­ni ju­nak i za­to­če­nik ko­sov­ske mi­sli; 5. da se od­rek­ne svo­je pri­vr­že­no­sti i oda­no­sti Ru­si­ji, di­vlje­nja i po­što­va­nja pre­ma Pu­ški­nu; 6. da pre­sta­ne bi­ti opo­zi­ci­ja svo­joj dr­ža­vi, i ta­ko da svoj pu­ni do­pri­nos da Mon­te­ne­gro bu­de vječ­na.
Ma­lo je re­ći da je, za­sad, sre­ćom bez­u­spje­šni po­ku­šaj Vla­de „cr­ne ku­ti­je Cr­ne Go­re“ Du­ška Mar­ko­vi­ća da ime ne­kog no­vog dr­žav­nog pra­zni­ka ve­že za ime ve­li­kog Nje­go­ša, pred­sta­vljao neo­zbi­ljan, ne­ča­stan, ne­pri­sto­jan i ne­do­sto­jan čin. Akt bez trun­ke mo­ral­ne vr­li­ne. Umje­sto da se, u svo­je ime i u ime svo­jih ide­o­lo­ških pret­hod­ni­ka, ko­ji ona­ko var­var­ski ra­zo­ri­še Nje­go­šev grob na Lov­će­nu, po­ka­ju zbog tog an­ti­ci­vi­li­za­cij­skog či­na, Vla­da „dr­žav­nog uda­ra“ se še­ga­či s naj­ve­ćim ime­nom u mi­le­ni­jum­skoj isto­ri­ji Cr­ne Go­re. Na­mje­ra da se Nje­goš vra­ti da­na­šnjoj, u sva­kom smi­slu de­ge­ne­ri­sa­noj Cr­noj Go­ri, pred­sta­vlja akt sve­to­gr­đa. Cr­na Go­ra da­nas u svo­jim nje­dri­ma ga­ji ne­ke dru­ge „ve­li­ka­ne“. Nji­ma ge­ni­jal­ni Ra­de To­mov „ni­je ni do ko­lje­na“. Ni po ime­nu, ni po je­zi­ku, ni po vje­ri, ni po um­no­sti. Po­go­to­vo ne po fi­zič­koj, du­hov­noj i mo­ral­noj lje­po­ti i či­sto­ti. Ni po shva­ta­nju slo­bo­de, čoj­stva i ju­na­štva. A ni po od­no­su pre­ma po­sled­njoj vo­lji čo­vje­ko­voj (pred­smrt­noj opo­ru­ci).
Vla­sto­dr­šci mon­te­ne­grin­ski! Osta­vi­te na mi­ru naj­ve­ćeg pje­sni­ka Ju­žnih Slo­ve­na. I ši­re. Ne re­me­ti­te ono što je osta­lo od nje­go­vog pra­ha zem­nog, na­kon pet eks­hu­ma­ci­ja. Nje­goš pri­pa­da onim lju­di­ma ko­je je pje­snik Ste­van Ra­ič­ko­vić, na­kon vi­je­sti da će nje­gov grob bi­ti oskr­na­vljen i ra­zo­ren, po­ku­šao utje­ši­ti sti­ho­vi­ma: „Kad s vr­ha tvog gro­ba pr­vi ka­men sru­še, On će u du­bi­nu si­ći na­še du­še“.

Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić