Na pi­ta­nje iz na­slo­va, šal­ter­ski slu­žbe­nik že­lje­znič­ke sta­ni­ce u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, ra­do­zna­lom put­ni­ku, nag­nu­tom ka otvo­ru šal­te­ra, umor­no je od­go­vo­rio:
–Taj voz ka­sni u po­la­zu, iz Be­o­gra­da, oko 20 go­di­na… Mo­žda i 50 go­di­na… Ili vi­še, ko će ga zna­ti?
–A, ka­da će da stig­ne?
–Ja sam za­du­žen za ka­šnje­nja, a po odo­go­vor ka­da će da stig­ne voz, mo­ra­te pre­ći na dru­gi šal­ter. Eno, ta­mo je red!
Ta­ko je to, ne­ka­ko, sa tim na­šim no­vim dr­žav­nim vo­zom, osli­ka­nim iko­na­ma i or­na­men­ti­kom srp­skih ma­na­sti­ra sa Ko­so­va i Me­to­hi­je.
Ča­snim vo­zom!
I ta­ko je, ne­ka­ko, sa mi­ni­stri­ma na­šim, kao sa onim šal­ter­skim slu­žbe­ni­ci­ma: je­dan ša­lje Ča­sni voz iz Be­o­gra­da u Ko­sov­sku Mi­tro­vi­cu, dru­gi ne zna ni da je oti­šao, tre­ći ne zna ko ga je ”bren­di­rao”, če­tvr­ti zna da će taj voz, ko­li­ko sju­tra, sa­o­bra­ća­ti od Kra­lje­va pre­ko Po­že­ge do Uži­ca…
Sa­mo je Mar­ko Đu­rić, di­rek­tor Kan­ce­la­ri­je za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, iz­gle­da, znao do­kle voz ne­će da ide, pa je si­šao već na sta­ni­ci Top­či­der! Nje­gov sa­vjet­nik, Mi­loš Va­cić, ko­ji mu ni­je sa­vjet­nik, sti­gao čak do Ra­ške i na ta­mo­šnjoj sta­ni­ci na­pu­stio voz, a sa­put­ni­ci­ma po­ru­čio: 'aj­te sad vi da­lje…
Ča­snim vo­zom.
Sa sve­ti­te­lji­ma i sve­ci­ma srp­skim vo­zdig­nu­tim iz­nad no­vih, udob­nih sje­di­šta…
I sa si­šav­šim ”ma­ši­no­vo­đom”, ve­le­ča­snim Mar­kom Đu­ri­ćem!
I zna­mo već: ”Mno­go je brz i pri­jek” a mo­gao je, li­je­po, da ka­že ka­ko je si­šao u Top­či­de­ru da tet­ki od­ne­se li­jek, a nje­gov sa­vjet­nik Va­cić si­šao je u Ra­škoj ka­ko bi se vra­tio da Đu­ri­će­vu tet­ku po­sa­vje­tu­je ka­ko da po­pi­je li­jek.
Osim što će sa­da po­če­ti da obi­la­zi Sr­bi­ju (kao da Ko­so­vo ni­je Sr­bi­ja!?), ovaj Ča­sni voz s po­ru­kom na dva­de­set jed­nom je­zi­ku da je Ko­so­vo Sr­bi­ja, ima­će i spa­si­telj­sko-po­mi­ri­telj­sku mi­si­ju iz­me­đu dr­ža­ve, ko­ja je ra­da da Cr­kvi na­pla­ću­je po­re­ze, i Cr­kve, ko­ja ni­je ra­da da dr­ža­vi pla­ća po­re­ze!
Rje­še­nje je, iz­gle­da, za­jed­nič­ko: po­kret­na, ta­ko­re­ći le­te­ća cr­kva, po­put onih ep­skih ko­je su is­pred Tu­ra­ka zu­lum­ća­ra le­tje­le u ne­bo i se­li­le se sa br­da na br­do…
Pa ne­ka ih stig­nu po­re­zni­ci, ako mo­gu!
Kao i sva­ko ge­ni­jal­no rje­še­nje, i ovo ima svo­jih ma­na:
Ka­ko će Ča­sni voz bez zvo­ni­ka? Ako ga sa­gra­de, za­pi­nja­će o svo­do­ve tu­ne­la! Mo­žda zvo­ni­ci na sta­ni­ca­ma da se po­dig­nu?
Ho­će li se u Ča­snom vo­zu pro­da­va­ti i gdje će se pa­li­ti svi­je­će?
Ho­će li ima­ti pra­ve kon­duk­te­re ili će po­po­vi na­pla­ći­va­ti kar­te po onoj nji­ho­voj ta­ri­fi: kol’ko daš… Al’ obič­no da­ju po hi­lja­du, dvije, pet… ne­ko i de­set…?
Šta je sa ol­ta­rom?
Ho­će li se do­da­ti va­gon za zasjedanje Si­no­da?
Ho­će li ima­ti auto-va­go­ne za epi­skop­ski vo­zni park?
Ho­će li ima­ti spa­va­ća ko­la?
Is­po­sni­ce sa ke­li­ja­ma?
Po­dru­me vin­ske?
Po­li­e­le­je is­pod ta­va­ni­ca, sa iz­li­ve­nim ime­ni­ma kti­to­ra?
Ho­će li sva­ki epi­skop ima­ti svoj va­gon ili će ima­ti svoj voz?
Ho­će li mo­ći da se or­ga­ni­zu­ju vjenčanja, kr­šte­nja, pri­čest… u po­kre­tu?
Ko smije bi­ti skret­ni­čar Ča­snom vo­zu?
A ko ma­ši­no­vo­đa? Predsjednik dr­ža­ve? Vla­de? Pa­tri­jarh?
Šta sa za­du­žbi­na­ri­ma, mi­ni­stri­ma srp­skim, ubu­du­će? Da zi­da­ju cr­kve ili ku­pu­ju va­gon-cr­kvi­ce, pa ih sa­mo pri­ka­če Ča­snoj kom­po­zi­ci­ji?
Šta ka­da Ča­sni voz po­đe pre­ko gra­ni­ce Sr­bi­je, što sa Ko­so­vom ni­je slu­čaj?
Či­jim li­ko­vi­ma osli­ka­ti kom­po­zi­ci­ju Ča­snog vo­za za Cr­nu Go­ru? ’Oće li se Mon­te­ne­gri­ni uvri­je­di­ti ako ”bren­di­ra­mo” voz Nje­go­še­vim li­kom?
Ili ako iz­o­sta­vi­mo Je­vre­ma Br­ko­vi­ća i Ca­ne­ta?
Ho­će li se uvri­je­di­ti ako na 22 je­zi­ka, plus na cr­no­gor­skom, duž vo­za is­pi­še­mo da je Cr­na Go­ra naj­sta­ri­ja srp­ska dr­ža­va?
Da li je Kan­ce­la­ri­ja za bren­di­ra­nje pri Kan­ce­la­ri­ji za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju raz­ra­di­la stra­te­gi­ju ka­ko će­mo bren­di­ra­ti Ča­sni voz ka­da re­ci­mo kre­ne u Sa­ra­je­vo i po­ve­ze, re­ci­mo, pred­sjed­ni­ka To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća – Ba­ki­ru Izet­be­go­vi­ću na ru­pu ko­ju mu u me­di­ji­ma odav­no ko­pa…?
Ho­će­mo li se umi­li­ti Ba­ki­ru ako na tom vo­zu na 22 je­zi­ka, plus cr­no­gor­ski i bo­šnjač­ki, na­pi­še­mo ”Izet­be­go­vi­ći su bi­li vla­sni­ci Ade Ci­gan­li­je” dok su bi­li Sr­bi?
Ka­ko god… Iako ”ni luk jeo, ni luk mi­ri­sao”, ni­ti vo­zom pu­to­vao, ni­ti ga bren­di­rao, Ča­sni će voz naj­du­že pam­ti­ti upra­vo To­ma, cr­kve­no­zva­ni Ve­se­li. On će, iz­gle­da, bi­ti nje­go­va pr­va žr­tva, iako je kom­po­zi­ci­ja Ča­snog vo­za iz­mi­šlje­na da bi nji­me sa­mo iz­vu­kli iz pred­sjed­nič­ke fo­te­lje To­mu Ni­ko­li­ća.
I dok je pre­mi­jer Vu­čić iz In­di­je u Ra­škoj za­u­sta­vio voz i rat, pred­sjed­nik Sr­bi­je i vr­hov­ni ko­man­dant nje­ne voj­ske, To­mi­slav Ni­ko­lić, sprem­no je iz­ja­vio da će, ako na Ko­so­vu bu­de no­vih srp­skih žr­ta­va, kre­nu­ti na če­lu rat­ne ko­lo­ne ka Ko­so­vu sa svo­jim si­no­vi­ma.
Zbog ta­kve iz­ja­ve, osim ”gra­đan­ske Sr­bi­je”, već sju­tra­dan na­pa­li su ga jav­no i ne­ki od naj­vi­ših funk­ci­o­ne­ra SNS-a, stran­ke ko­ju je Ni­ko­lić osno­vao da bi se ti funk­ci­o­ne­ri u nju učla­ni­li i po­sta­li vlast…
U po­ku­ša­ju da po­pra­vi ne­što, nje­gov ka­bi­net sju­tra­dan je sa­op­štio da po­mi­nja­nje rat­ne op­ci­je ”ni­je Ni­ko­li­ćev stav, ne­go za­klju­čak Sa­vje­ta za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost”.
Umje­sto da je re­kao: To je za­klju­čak Sa­vje­ta za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost i moj stav kao pred­sjed­ni­ka i vr­hov­nog ko­man­dan­ta, ali i moj lič­ni stav.
Ova­ko, umje­sto za ko­man­da­ma lo­ko­mo­ti­ve Ča­snog, vo­zi­će se na pa­pu­či­ci ne­kog od po­sled­njih va­go­na vo­za… Iako sve ovo dje­lu­je po­ma­lo ”be­ba­sto”, go­to­vo da je si­gur­no da će 2077. go­di­ne kroz šal­ter­sku ru­pu na Že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, ne­ko pi­ta­ti:
–Kol’ko ka­sni Ča­sni?
wwwi­skra.co

Autor: Ra­do­je An­drić