Autor : Bo­ris De­žu­lo­vić


Pre­mro sam od stra­ha, pri­zna­jem, kad je pred­sjed­nik Evrop­skog vi­je­ća i biv­ši polj­ski pre­mi­jer Do­nald Tusk na sve­ča­noj sjed­ni­ci Hr­vat­skog sa­bo­ra kur­to­a­zno pri­mi­je­tio ka­ko „ni­ko Hr­va­te ne mo­že ra­zu­mje­ti bo­lje od Po­lja­ka“, pa pje­snič­ki za­ne­se­no us­tvr­dio ka­ko „ni­je slu­čaj­no da polj­ska him­na za­po­či­nje kao va­ša…“.
Pre­mro sam od stra­ha u tom tre­nut­ku, če­ka­ju­ći da go­spo­din Tusk uzme va­zdu­ha i za go­vor­ni­com na­dah­nu­to za­pje­va po­če­tak polj­ske him­ne, sta­ri do­bri Ma­zu­rek Dą­brow­ski­e­go – ma­zur­ku ge­ne­ra­la Ja­na He­nryka Dąbrovskog - pa da na­sta­ne krš i lom, da bi­sku­pi, ge­ne­ra­li, za­stup­ni­ci i no­vi­na­ri sko­če na vi­so­kog go­sta kad kre­ne pje­va­ti pje­smu od­ne­kud svi­ma vr­lo do­bro po­zna­tu, iden­tič­nu onoj zlo­gla­snoj „Hej, Sla­ve­ni“, ko­joj je tekst, u ono do­ba pri­je ZAMP-a, Za­ko­na o autor­skim pra­vi­ma i mi­ni­stra Pa­ve Ba­ri­ši­ća, Ju­go­sla­vi­ja ma­znu­la od slo­vač­ke him­ne – „Hej Slov­áci, ešte na­ša slo­venská reč ži­je“ - a me­lo­di­ju, ka­ko zna­mo, od Polj­ske.
Ni­je, me­đu­tim, pred­sjed­nik Evrop­skog vi­je­ća mi­slio na me­lo­di­ju, ne­go na tekst. „Ni­je slu­čaj­no da polj­ska him­na za­po­či­nje kao va­ša…“ - re­kao je ta­ko go­spo­din Tusk, pa na­sta­vio - „…do­mo­ljub­na pje­sma 'još Hr­vat­ska ni pro­pa­la dok mi ži­vi­mo.“ Ko­ju je Lju­de­vit Gaj, no­ta be­ne - u ono do­ba pri­je ZAMP-a, autor­skih pra­va i mi­ni­stra Ba­ri­ši­ća - ma­znuo od polj­ske him­ne, Dąbrovskijeve ma­zur­ke: „Jeszcze Pol­ska nie zgi­ne­ła, kiedy my żyjemy.“
Sva je šte­ta, eto, da polj­ski di­plo­ma­ta ni­je na kra­ju i za­pje­vao, jer krš i lom ko­ji bi na­stao dok „Još Hr­vat­ska ni­je zgi­ne­la…“ usred Sa­bo­ra pje­va na me­lo­di­ju „Hej Sla­ve­ni“ bio bi li­jep šla­gvort za na­sta­vak go­vo­ra, u ko­jem je go­spo­din Tusk ča­sni Sa­bor pod­sje­tio ka­ko su „pri­je dva­de­set pet go­di­na Evro­pa i Uje­di­nje­ni na­ro­di pri­zna­li va­šu ne­za­vi­snost, vje­ru­ju­ći da će Hr­vat­ska po­sta­ti di­je­lom po­li­tič­ke za­jed­ni­ce za ko­ju su slo­bo­da, mir, po­što­va­nje pre­ma dru­gi­ma i pri­dr­ža­va­nje me­đu­na­rod­nih pro­pi­sa istin­ski pri­o­ri­tet“.
„Ni­ste nas iz­ne­vje­ri­li, do­bro ste is­ko­ri­sti­li tih dva­de­set pet go­di­na“, na­sta­vio je, na­i­me, vi­so­ki gost, pa po­en­ti­rao: „No­se­ći te­ret te­ških is­ku­sta­va i vi­da­ju­ći ra­ne na­kon okrut­nog ra­ta, uspje­li ste svoj na­rod za­šti­ti­ti od mr­žnje i za­po­če­li ve­li­ki za­da­tak iz­grad­nje mo­der­ne, evrop­ske dr­ža­ve. Vi ste znak na­de u pro­mje­nu te­ške sud­bi­ne ko­ja je ovaj dio Evro­pe sto­lje­ći­ma sta­vlja­la na ve­li­ka is­ku­še­nja.“
Di­plo­ma­ti­ja je ozbilj­na vje­šti­na, ni­je to za­je­ban­ci­ja, di­plo­mat­ski je­zik bo­ga­ti­ji je od pje­snič­kog, va­lja nji­me iz­re­ći stva­ri ko­je ne bi umio iz­re­ći ni­ti Vilijam Batler Jejts na me­tam­fe­ta­mi­ni­ma, ali go­spo­din Do­nald Tusk po­sta­vio je sa­svim no­vi stan­dard, po­di­gav­ši di­plo­mat­sku rje­či­tost na do­sad ne­is­tra­že­nu tran­scen­den­tal­nu vi­so­ra­van.
Oda­ti hr­vat­skim sa­bor­skim za­stup­ni­ci­ma, re­ci­mo, pri­zna­nje za iz­grad­nju dr­ža­ve ko­ju kra­se „slo­bo­da, mir, po­što­va­nje pre­ma dru­gi­ma i pri­dr­ža­va­nje me­đu­na­rod­nih pro­pi­sa“, to za­i­sta mo­gu još sa­mo pje­snik na te­škim ha­lu­ci­no­ge­ni­ma i di­plo­ma­ta na sve­ča­noj sjed­ni­ci. Po­hva­li­ti ih pak jer su „do­bro is­ko­ri­sti­li ovih dva­de­set pet go­di­na“ mo­že još sa­mo di­plo­ma­ta na sve­ča­noj sjed­ni­ci. Ob­ja­sni­ti, me­đu­tim, da su „do­bro is­ko­ri­sti­li ovih dva­de­set pet go­di­na“ jer su „uspje­li svoj na­rod za­šti­ti­ti od mr­žnje“, to se za ci­je­lo­ga svog isto­rij­skog sta­ža ni­je usu­dio re­ći ni Pr­vi Pred­sjed­nik Je­di­ne Nam i Vječ­ne Hr­vat­ske dr Fra­njo Tuđ­man. A go­vo­ri­mo o čo­vje­ku ko­ji je pri zdra­voj pa­me­ti vi­dio ze­le­ne i žu­te vra­go­ve.
Sa­mo, eto, da je go­spo­din Tusk za­pje­vao polj­sku him­nu, vi­dio bi ko­li­ko su Hr­va­ti „za­šti­će­ni od mr­žnje“. Pa po­že­lio da je i on od te mr­žnje ta­ko za­šti­ćen.
Što­šta se, na­i­me, mo­že re­ći o da­na­šnjoj Hr­vat­skoj – go­spo­din Tusk će to zna­ti bo­lje od me­ne, ja sam sa­mo no­vi­nar i či­ta­va se mo­ja ima­gi­na­ci­ja svo­di sa­mo na onih pre­ci­znih: ko, što, ka­da, gdje i za­što, do­čim bla­go­gla­go­lji­va di­plo­ma­ti­ja ba­ra­ta ras­ko­šnim vo­ka­bu­la­rom la­ži, svim za­pra­vo po­moć­nim bla­go­gla­go­li­ma ovog svi­je­ta osim onih pre­ci­znih ko, šta, ka­da, gdje i za­što – baš sve i sva­šta mo­že se re­ći o nje­nih pr­vih dva­de­set pet go­di­na, sa­mo jed­na stvar ne mo­že ni pod ka­kvim okol­no­sti­ma i opi­ja­ti­ma: da je „uspje­la svoj na­rod za­šti­ti­ti od mr­žnje“.
Da je go­spo­din Do­nald Tusk re­kao ka­ko je „Hr­vat­ska da­nas me­đu naj­ra­zvi­je­ni­jim i naj­pro­spe­ri­tet­ni­jim ze­mlja­ma Evrop­ske uni­je“, ne bi to­li­ko la­gao: isto nam je, uosta­lom, po­bi­je­div­ši ono­mad na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma obe­ća­la Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić. Sve da je pred­sjed­nik Evrop­skog vi­je­ća u Sa­bo­ru re­kao ka­ko su Hr­va­ti do­bro is­ko­ri­sti­li pr­vih dva­de­set pet go­di­na i iz­gra­di­li dr­ža­vu u ko­joj Sun­ce sja i no­ću, ko­ri­tom Sa­ve te­ku br­za­ci do­ma­ćeg vr­ca­nog me­da od di­vlje or­hi­de­je i pu­no­ma­sno ptič­jeg mli­je­ka, jav­ni pre­voz zlat­nim ko­či­ja­ma s le­te­ćim bi­je­lim jed­no­ro­zi­ma je bes­pla­tan, a iz ban­ko­ma­ta iz­la­ze ma­li lju­bi­ča­sti lep­ti­ri­ći - još uvi­jek bi to bio upra­vo soc­re­a­li­stič­ki pri­kaz hr­vat­ske stvar­no­sti u od­no­su na me­ska­lin­sku fan­ta­zma­go­ri­ju o Hr­va­ti­ma za­šti­će­nim od mr­žnje.
Na­pro­tiv, dva­de­set pet go­di­na na­kon me­đu­na­rod­nog pri­zna­nja je­di­no če­ga u Hr­vat­skoj još uop­šte ima je­ste či­sta, kon­cen­tri­ra­na mr­žnja, i kad bi se u če­ti­ri-pet ri­je­či mo­rao sve­sti sal­do na­še če­tvr­tvje­kov­ne dr­žav­no­sti, bi­la bi to „ze­mlja u ko­joj se mr­zi“. Mr­žnja je glav­ni na­ci­o­nal­ni re­surs, mr­ze u Hr­vat­skoj čak i pje­sni­ci i du­hov­ni­ci, sve i je­di­no što Hr­va­ta da­nas na­ci­o­nal­no i dr­ža­vo­tvor­no de­fi­ni­še je­ste si­ro­va i ne­pre­ra­đe­na mr­žnja pre­ma ne­hr­vat­skom. A ni­je pri­tom mr­žnja ši­klja­la iz Ze­mlji­ne utro­be, ni­ti pa­da­la iz tma­stih obla­ka: is­traj­no su je i si­stem­ski svih tih go­di­na uz­ga­ja­le i bes­plat­no di­je­li­le upra­vo in­sti­tu­ci­je hr­vat­ske dr­ža­ve, one ko­je će Do­nald Tusk po­hva­li­ti što su „uspje­le svoj na­rod za­šti­ti­ti od mr­žnje“. I ta­ko „do­bro is­ko­ri­sti­ti ovih dva­de­set pet go­di­na“.
Na bez­broj se na­či­na, na­i­me, da­de is­ko­ri­sti­ti dva­de­set pet go­di­na, ni­je to ma­lo, u dva­de­set pet go­di­na car­ska je Ru­si­ja kroz osam vre­men­skih zo­na iz­gra­di­la de­set hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra tran­ssi­bir­ske že­lje­znič­ke pru­ge, sta­ri Egip­ća­ni su u to­li­ko vre­me­na sa­gra­di­li Ve­li­ku pi­ra­mi­du, i ta­man da su mla­di Hr­va­ti – umje­sto što su gra­di­li pru­ge - če­tvrt sto­lje­ća kle­sa­li dva i po mi­li­o­na dvo­ton­skih ka­me­nih blo­ko­va, pa ih te­gli­li do lič­ke Kr­ba­ve i ta­mo sla­ga­li na sto­ti­nu pe­de­set me­ta­ra vi­so­ku hr­pu, pa­met­ni­je bi i bo­lje is­ko­ri­sti­li tih dva­de­set pet go­di­na, ne­go što su za to vri­je­me gra­di­li dr­ža­vu u ko­joj na kra­ju ne­će bi­ti ni­če­ga osim pu­ste ne­tr­pe­lji­vo­sti i mr­žnje.
Na­u­ka bi, je.i ga, lak­še ob­ja­sni­la di­vov­sku pi­ra­mi­du na Kr­ba­vi ne­go neo­bja­šnji­vu, go­le­mu i be­smi­sle­nu hr­vat­sku mr­žnju, Li­ka bi eko­nom­ski pro­cva­la, a ne­što bi ba­rem osta­lo iza nas, jed­nom ka­da nas – kao i sve­ga be­smi­sle­nog i ne­svr­sis­hod­nog u pri­ro­di – ne­sta­ne s li­ca Ze­mlje. A Do­nald Tusk bi na sve­ča­noj sjed­ni­ci hr­vat­skog Sa­bo­ra či­sta sr­ca mo­gao re­ći ka­ko smo „no­se­ći te­ret te­ških is­ku­sta­va i vi­da­ju­ći ra­ne na­kon okrut­nog ra­ta uspje­li sa­gra­di­ti ve­li­čan­stve­nu ka­me­nu pi­ra­mi­du če­ti­ri me­tra ve­ću od one Ke­op­so­ve“.
Sva­ka­ko, ima­lo bi vi­še smi­sla. A bo­ga­mi i na­de.
Ova­ko, ako smo za pred­sjed­ni­ka Evrop­skog vi­je­ća mi „znak na­de u pro­mje­nu te­ške sud­bi­ne ovog di­je­la Evro­pe“, bo­jim se da ni za „ovaj dio Euro­pe“, ni za Evro­pu u cje­lo­sti, ne­ma mno­go na­de.
wwwbu­ka.com