Pi­še: Mi­lan Mi­šić


,,Po­sle sto go­di­na, Ame­ri­ka je ab­di­ci­ra­la kao li­der Za­pa­da”, la­men­ti­ra po­ma­lo gnjev­no in­to­ni­ra­ni esej ko­ji je ob­ja­vio ne­mač­ki ,,Špigl”. Po­vod je, ra­zu­mi­je se, iz­bor Do­nal­da Tram­pa za no­vog pred­sjed­ni­ka SAD.
Re­zul­ta­ti ame­rič­kih iz­bo­ra iza­zva­li su šok i u osta­lim ze­mlja­ma EU, osim, na­rav­no, onih gdje je no­vi fe­no­men, ta­ko­zva­na ,,ne­li­be­ral­na de­mo­kra­ti­ja”, već pu­stio ko­ri­je­ne, pri­mje­ri­ce u Ma­đar­skoj i Polj­skoj. Pri­je sve­ga zbog ono­ga što je iz­re­če­no to­kom kam­pa­nje, ali i zbog pr­vih ime­no­va­nja naj­bli­žih Tram­po­vih sa­rad­ni­ka.
Evrop­ski sa­ve­zni­ci do­sad ni­su ima­li pro­blem u pri­la­go­đa­va­nju ne­kom no­vom ame­rič­kom pred­sjed­ni­ku kao što ga ima­ju sa­da. Pri­je sve­ga zbog Tram­po­ve pa­ro­le ,,Ame­ri­ka­ni­zam, ne glo­ba­li­zam”, na­ja­ve da će na ame­rič­ki od­bram­be­ni ki­šo­bran mo­ći da ra­ču­na­ju sa­mo one ze­mlje ko­je to ade­kvat­no pla­te, ali i nje­go­ve po­li­tič­ke fi­lo­zo­fi­je ,,bi­je­log na­ci­o­na­li­zma”, ra­si­zma i ni­po­da­šta­va­nja vred­no­snog si­ste­ma na ko­me je do­sad po­či­va­lo ame­rič­ko glo­bal­no li­der­stvo.
,,Špigl” je u po­me­nu­tom ese­ju pod­sje­tio da je ono što se da­nas u rječ­ni­ku ge­o­po­li­ti­ke ozna­ča­va kao ,,Za­pad”, kon­sti­tu­i­sa­no u ja­nu­a­ru 1917., ka­da je, u je­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta, ta­da­šnji ame­rič­ki pred­sjed­nik Vu­dro Vil­son su­gra­đa­ni­ma po­ru­čio ka­ko je vri­je­me da pre­u­zmu od­go­vor­nost za ,,mir i prav­du”, kao i da svi­jet uči­ne ”bez­bjed­nim za de­mo­kra­ti­ju”. Po­tom je ob­ja­vio rat Nje­mač­koj i ame­rič­ke voj­ni­ke po­slao u Evro­pu, kao is­po­moć ta­mo­šnjim de­mo­kra­ti­ja­ma.
To je bi­lo prak­tič­no pre­u­zi­ma­nje li­der­stva nad za­pad­nim svi­je­tom ko­je će, ka­ko su­mor­no kon­sta­tu­je nje­mač­ki ne­djelj­nik, bi­ti ,,sa­hra­nje­no” 20. ja­nu­a­ra, ka­da Do­nald Tramp pre­u­zme du­žnost od Ba­ra­ka Oba­me.
U mo­men­tu smje­ne u Bi­je­loj ku­ći do­sad je pri­mje­nji­va­na sta­ra me­ta­fo­ra o od­la­sku jed­nog kra­lja i do­la­sku dru­gog. Ali ovog pu­ta Tram­pu se od­ri­ču kra­ljev­ski atri­bu­ti, bar kad je ri­ječ o do­sad pod­ra­zu­me­va­ju­ćoj ulo­zi ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka kao ”li­de­ra slo­bod­nog svi­je­ta”.
Ko će da pre­u­zme šta­fe­tu? Po mno­gi­ma, ona tre­ba da pre­đe u ru­ke nje­mač­ke kan­ce­lar­ke. An­ge­la Mer­kel je Tram­pu, za raz­li­ku od dru­gih evrop­skih vo­đa, upu­ti­la iz­u­zet­no do­sto­jan­stve­nu i okol­no­sti­ma ve­o­ma pri­mje­re­nu če­stit­ku, pod­sje­tiv­ši ga da ,,Nje­mač­ku i Ame­ri­ku po­ve­zu­ju za­jed­nič­ke vri­jed­no­sti de­mo­kra­ti­je, slo­bo­de, po­što­va­nja za­ko­na i ljud­skog do­sto­jan­stva, bez ob­zi­ra na po­ri­je­klo, bo­ju ko­že, vje­ru, pol, sek­su­al­nu ori­jen­ta­ci­ju ili po­li­tič­ka uvje­re­nja”. I da u tom okvi­ru no­vom pred­sjed­ni­ku nu­di ,,bli­sku sa­rad­nju ute­me­lje­nu na tim vri­jed­no­sti­ma”.
Ti­me se, ka­ko se pro­šle ne­dje­lje mo­glo pro­či­ta­ti na mno­go mje­sta, po­ka­za­la naj­kva­li­fi­ko­va­ni­jom da pre­u­zme ulo­gu no­vog pi­lo­ta za­pad­nog avi­o­na, ulo­gu za ko­ju se Tramp sma­tra ap­so­lut­no ne­po­dob­nim. Što prak­tič­no zna­či da će Pax Ame­ri­ca­na za­mi­je­ni­ti Pax Ger­ma­ni­ca, kao je­di­ni na­čin da se spri­je­či da iz­bor Tram­pa, šo­kan­tan kao i svo­je­vre­me­ni pad Ber­lin­skog zi­da, umje­sto on­da­šnjeg ”kra­ja isto­ri­je”, ovo­ga pu­ta do­ne­se ,,kraj Za­pa­da”.
Da li je to re­al­no? Ono što je u ovom mo­men­tu si­gur­no, to je da je Evro­pa ap­so­lut­no ne­pri­pre­mlje­no do­če­ka­la ame­rič­ki iz­bo­r­ni ras­plet i da je re­a­go­va­la us­pla­hi­re­no. Tramp na če­lo SAD do­la­zi ka­da je Evrop­ska uni­ja za­o­ku­plje­na sop­stve­nom kri­zom i još ni­je si­gu­r­na šta će, po­sle ,,Breg­zi­ta”, od nje osta­ti. Još ne­ma rje­še­nje za iz­bje­glič­ku kri­zu, ni­ti za su­o­ča­va­nje sa uspo­nom de­sni­čar­skih de­ma­go­ga na sop­stve­nom tlu.
Šta u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji mo­že da ura­di Mer­ke­lo­va? Za po­če­tak, nje­na po­ru­ka Tram­pu je sva­ka­ko do­kaz ka­ko je svje­sna se­i­zmič­ke pro­mje­ne u Ame­ri­ci i da Nje­mač­ka, pa i Evro­pa u cje­li­ni, ima­ju te­šku oba­ve­zu da osta­nu vjer­ne vri­jed­no­sti­ma ko­je im je po­sle tra­u­me svjet­skog ra­ta usa­dio upra­vo sa­ve­znik sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka.
Ako je Tramp šok za Evro­pu, ujed­no je i pri­li­ka da taj šok bu­de i raz­log za ,,Tramp te­ra­pi­ju”. Naj­pri­je, ovo je šan­sa da se EU oslo­bo­di pre­tje­ra­ne za­vi­sno­sti od SAD. Za ta­ko ne­što do­sad ni­je bi­lo po­li­tič­ke vo­lje, ali sa­da, ka­da ame­rič­ka po­sve­će­nost tran­sa­tlant­skom za­jed­ni­štvu ni­je vi­še pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ća, to po­sta­je pri­nu­da.
Neo­p­hod­no je da­kle vi­še evrop­skog osla­nja­nja ”u se i u svo­je klju­se”, što zah­ti­je­va ve­ća iz­dva­ja­nja za sop­stve­nu od­bra­nu na prin­ci­pu udru­ži­va­nja sna­ga, za­tim za ve­ću oba­vje­štaj­nu sa­mo­stal­nost, efekt­ni­ju saj­ber bez­bjed­nost…
Nje­mač­ka, kao naj­ja­ča eko­no­mi­ja i u ovom mo­men­tu, zbog od­no­sa pre­ma iz­bje­gli­ca­ma, ali pri­je sve­ga sa ja­sno de­fi­ni­sa­nim prin­ci­pi­ma sa­rad­nje sa pro­mi­je­nje­nom Ame­ri­kom, mo­že da bu­de (volj­ni ili ne­volj­ni) mo­ral­ni li­der, ali zbog po­zna­tog pr­tlja­ga isto­ri­je, ne­će mo­ći da bu­de i naj­ve­ća evrop­ska voj­na si­la.
Od nje će se po­seb­no oče­ki­va­ti da smi­ri ra­stu­ću ner­vo­zu zbog Tram­po­vog mo­gu­ćeg ,,di­la” sa Ru­si­jom, na šte­tu prin­ci­pa na ko­je je pod­sje­ti­la če­sti­ta­ju­ći mu po­bje­du . Ma­da, kad se sa­gle­da­ju re­al­no­sti, ni­je di­le­ma sa­mo u šta će se pre­o­bra­ti­ti Ame­ri­ka, ne­go i Evro­pa.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)