Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić


Jed­na pro­fe­si­ja u CG (i „okru­že­nju“) sve vi­še ma­ni­fe­stu­je svo­ju du­bin­sku dra­ma­tur­gi­ju. Nje­na eks­klu­ziv­nost u od­no­su na tje­skob­no tr­ži­šte ra­da mo­ti­vi­še sve ve­ći broj aspi­ra­na­ta da se sa sve ve­ćim ža­rom i bez­ob­zir­no­šću su­ko­blja­va­ju i tra­že pu­te­ve do po­lo­ža­ja. Na­rav­no, to je mo­gu­će ako se svom, ma­nje vi­še, ko­le­blji­vom, pla­šlji­vom i la­ko­vjer­nom „po­slo­dav­cu“ obe­ća­va i ne­mo­gu­će. Ovaj „po­slo­da­vac“ ne­ma ja­snih i po­u­zda­nih mje­ri­la da „upo­sli“ na že­lje­ne „po­slo­ve i za­dat­ke“ pra­ve pre­ga­o­ce. Po­što ne­ma po­u­zda­nih mje­ri­la i čvr­stih pro­gra­ma, osta­je mu po­vje­re­nje. Po­ga­đa­te, ovaj „po­slo­da­vac“ o kom je ov­dje ri­ječ je na­rod. Na­gla­ša­va­njem ove „po­slov­ne“ ve­ze na Za­pa­du i u Ame­ri­ci: gra­đa­nin-po­li­ti­čar, že­li se afir­mi­sa­ti na­če­lo od­go­vor­no­sti po­li­ti­ča­ra pred svo­jim bi­ra­či­ma ko­ji su im po­vje­ri­li jav­ne dru­štve­ne po­slo­ve da ih kao pro­fe­si­o­nal­ci što bo­lje oba­vlja­ju. Ame­ri­ka i Za­pad su ne­što dru­go od ze­ma­lja ko­je na raz­va­li­na­ma jed­nog si­ste­ma gra­de dru­gi, kao mi! Kod nas, (i na ju­go-pro­sto­ru) u mir­noj fa­zi gra­đan­ske (kon­tra) re­vo­lu­ci­je, tran­zi­cij­ski po­li­ti­ča­ri dr­že ne sa­mo čel­nu po­zi­ci­ju u dru­štve­nim zbi­va­nji­ma, već i sam na­rod vu­ku za so­bom, jer su ga pre­vrat­nič­kim ak­ci­ja­ma (to je naš kon­ti­nu­i­tet!) uči­ni­li ne­si­gur­nim u eg­zi­sten­ci­jal­nom ni­vou. Na­rod već du­ži vre­men­ski pe­ri­od ne osje­ća sta­bi­lan su­ve­re­ni­stič­ki po­ten­ci­jal i po­li­tič­ku moć svo­je za­jed­ni­ce. (Osta­vi­mo po stra­ni re­fe­ren­dum kao auten­tič­ni akt su­ve­re­no­sti za­jed­ni­ce). Već se uob­li­či­la sin­tag­ma: „na pu­tu“! Na re­vo­lu­ci­o­nar­nom pu­tu, na pu­tu so­ci­ja­li­stič­ke iz­grad­nje, na Ti­to­vom pu­tu, na pu­tu ne­svr­sta­no­sti, na evro­a­tlant­skom pu­tu. Stal­no smo na pu­tu, go­to­vo da ne ski­da­mo “ran­ce“ sa le­đa! Zna­mo, svi ti pu­te­vi (obi­lje­že­ni žr­tva­ma) su osta­li iza nas i nji­ma se, vje­ro­vat­no, bar za ne­ko sa­gle­di­vo vri­je­me, ne­će­mo vra­ća­ti. Ostao je naj­no­vi­ji i sa­da­šnji, ka­ko se tvr­di, ne­iz­bje­žni i spa­so­no­sni evro (atlant­ski) put! Na­ši po­li­ti­ča­ri kao da ne bri­nu za na­šu stra­te­šku ori­jen­ta­ci­ju i za ge­ne­ral­nu pro­gram­sku plat­for­mu svo­ga dje­lo­va­nja. Pred­sta­vlja­ju se de­mo­kra­ta­ma u naj­ši­rem smi­slu so­ci­ja­li­sti­ma, so­ci­jal­de­mo­kra­ta­ma, re­for­mi­sti­ma, cen­tri­sti­ma i na­ci­o­nal­nim za­štit­ni­ci­ma u pro­gram­skom od­re­đe­nju. (Ali ni­ko ne za­zi­re od za­čin­skog po­pu­li­zma). Kao što je na­zna­če­no, naš po­li­ti­čar mo­ra da pro­đe kroz pro­ces tran­zi­ci­je za­jed­no sa svo­jom dru­štve­nom za­jed­ni­com. Tran­zi­ci­ja je sve­o­bu­hva­tan dru­štve­ni pro­ces s glav­nim ža­ri­šti­ma u eko­nom­skoj sfe­ri i prav­no-po­li­tič­koj nad­grad­nji. Po­li­ti­ča­ri, sva­ka­ko, spa­da­ju u red onih pro­fe­si­ja (oni ko­ji­ma je po­li­ti­ka već du­že vri­je­me glav­no za­ni­ma­nje) ko­je mo­ra­ju bi­ti na kur­su tran­zi­ci­je u to­li­koj mje­ri da za­slu­žu­ju epi­tet tran­zi­cij­ski po­li­ti­ča­ri. Re­for­me, ko­je ima­ju ka­rak­ter gra­đan­ske re­vo­lu­ci­je (mo­že­mo je na­zva­ti po­vrat­nom) tra­že po­li­ti­ča­re ko­ji su u sta­nju da po­kre­ću, kre­i­ra­ju i usmje­ra­va­ju pro­ces dru­štve­nih pro­mje­na u za­cr­ta­nom prav­cu. Ko­li­ko pro­fe­si­o­nal­ni po­li­ti­ča­ri se­be ta­ko do­ži­vlja­va­ju, ko­li­ko ih nji­ho­va dru­štve­na (bi­rač­ka) ba­za ta­ko do­ži­vlja­va, ko­li­ko im ta­kva ulo­ga za­da­je te­ško­će, s ob­zi­rom na nji­hov ide­o­lo­ški pro­fil – to je ono što ta­ko­đe uslo­vlja­va du­bi­nu i slo­že­nost po­li­tič­kih pro­ce­sa što se ta­ko sna­žno oči­tu­je već du­ži vre­men­ski pe­ri­od u CG. Za­da­tak je, da se oblast eko­no­mi­je i dru­štve­nog ra­da ure­di na ka­pi­ta­li­stič­ki na­čin što pod­ra­zu­mi­je­va po­dje­lu na vla­snič­ko-upra­vljač­ku sfe­ru i na rad­nič­ko-ne­vla­snič­ku sfe­ru. Ovo zna­či da naš in­ku­ba­tor­ski tran­zi­cij­ski dru­štve­ni pro­ces mo­ra da iz­nje­dri (za­ko­ni­to ili „lu­kav­stvom“) i uz po­moć stra­nih in­ve­sti­to­ra po­treb­nu kla­snu struk­tu­ru za re­a­li­za­ci­ju ovog pro­jek­ta. Tran­zi­cij­ski po­li­ti­ča­ri u vla­sti ili opo­zi­ci­ji mo­ra­ju pod­u­pi­ra­ti za na­še pri­li­ke ovaj re­ver­zi­bil­ni isto­rij­ski tok, ma­da se gra­đa­ni su­če­lja­va­ju sa re­zul­ta­ti­ma i po­sle­di­ca­ma i sam pro­ces tran­zi­ci­je osta­je zna­čaj­no pod ozna­kom „ne­pri­stu­pač­no za jav­nost“! Gra­đa­ni mo­gu da vi­de, što bi se re­klo tran­spa­rent­no, re­zul­ta­te (pr­vo­bit­ne) aku­mu­la­ci­je ka­pi­ta­la pre­ko bo­gat­stva i fi­nan­sij­ske mo­ći so­ci­jal­ne eli­te ko­ja upa­dlji­vo imi­ti­ra sti­lo­ve ži­vo­ta vi­so­kog dru­štva iz „vi­šeg ci­vi­li­za­cij­skog kru­ga“. Opo­zi­ci­o­ni po­li­ti­ča­ri to sta­vlja­ju pod mo­ral­nu lu­pu, jer tvr­de da je to re­zul­tat ne ra­da već pljač­ke, špe­ku­la­ci­ja, zlo­u­po­tre­be po­lu­ga vla­sti i sl. Na­ro­du osta­je da se ču­di ka­ko je bo­gat­stvo ko­je je bi­lo ozna­če­no kao „sva­či­je i ni­či­je“ pre­ko no­ći po­sta­lo ne­či­je! Da li bi opo­zi­ci­ja da je bi­la „na po­zi­ci­ji“ mo­gla uni­je­ti vi­še prav­de u ovoj isto­rij­skoj pre­ra­spo­dje­li dru­štve­nih bo­gat­stva sa du­bo­kim so­ci­jal­nim po­tre­si­ma i po­sle­di­ca­ma? Lju­di, ta­ko­đe, po­sma­tra­ju ne­sta­nak jed­ne eko­no­mi­je ko­ju su stva­ra­le pret­hod­ne ge­ne­ra­ci­je, a sa njom i kla­se ko­ja je bi­la osnov­ni su­bjekt te eko­no­mi­je. Iz ta­kvog jed­nog dra­stič­nog ob­ra­ču­na sa mi­nu­lom epo­hom što ga spro­vo­de po­li­ti­ča­ri vla­da­ju­ćih stra­na­ka pod men­tor­stvom bri­sel­skih ,,ra­di­o­ni­ca“ (opo­zi­ci­ja je ta­ko­đe ne­ki dio to­ga), ne­mi­nov­no se ra­đa­ju an­ta­go­ni­zmi, de­zor­jen­ta­ci­ja, ne­za­po­sle­nost, ras­cje­pi u dru­štve­nom bi­ću, ozlo­je­đe­nost, po­ja­ve so­ci­jal­dar­vi­ni­zma, i lo­gič­no, žal za pro­šlo­šću!