Pi­še: Lu­ka Ma­rić


„De­mo­kra­ti­ja je naj­go­ra for­ma vla­da­vi­ne, iz­u­zev svih osta­lih“. Ovu opa­sku Vin­sto­na Čer­či­la ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti, jer je nje­na po­ru­ka po­uč­na za sve nas, ali i za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je. No, de­mo­kra­ti­ja je kom­plek­san po­jam i ne­ma uvi­jek isto zna­če­nje ili for­mu. De­mo­kra­ti­ja, kao ni slo­bo­da, ni­je ko­nač­na. I je­dan i dru­gi po­jam su flu­id­ni, pro­mjen­lji­vi. I ne uvi­jek nabo­lje. Dr­ža­va ko­ja ba­šti­ni de­mo­krat­ske prin­ci­pe i ima iz­ra­že­nu slo­bo­du gra­đa­na na svim po­lji­ma mo­že na­za­do­va­ti i po­sta­ti auto­ra­tiv­na i ne­de­mo­krat­ska, čak i dik­ta­tor­ska. Za­to de­mo­kra­ti­ju tre­ba nje­go­va­ti i ra­di­ti na njoj iz da­na u dan. Ova go­di­na se za­sad po­ka­za­la kao ne­pred­vi­di­va i iz­ne­na­đu­ju­ća kad su u pi­ta­nju dr­ža­ve za­pad­ne Evro­pe i SAD, ko­je svoj sta­tus u svi­je­tu, osim kroz voj­nu si­lu, ba­zi­ra­ju i na de­mo­krat­skim prin­ci­pi­ma (ogra­di­ću se i do­da­ti da mi­slim na po­na­ša­nje dr­ža­ve pre­ma svo­jim gra­đa­ni­ma, ne u spolj­noj po­li­ti­ci). Go­vo­rim o Breg­zi­tu (bri­tan­skom re­fe­ren­du­mu za iz­la­zak iz Evrop­ske uni­je) i neo­če­ki­va­nom uspje­hu i po­pu­lar­no­sti Do­nal­da Tram­pa i nje­go­voj po­bje­di na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma. Ka­ko ob­ja­sni­ti ova dva fe­no­me­na i ko­je za­ključ­ke tre­ba iz­vu­ći?
Bri­ta­ni­ja i Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve su, in­di­vi­du­al­no i kao čla­ni­ce NA­TO-a, me­đu voj­no naj­na­pred­ni­jim i naj­sna­žni­jim dr­ža­va­ma na svi­je­tu. Stra­te­ški gle­da­no, mo­guć­nost da u tre­nut­noj po­li­tič­koj kon­ste­la­ci­ji ove dvi­je dr­ža­ve bu­du na­pad­nu­te ili po­ra­že­ne u voj­nom ob­ra­ču­nu u naj­ma­nju ru­ku je mi­nor­na. Ov­dje, na­rav­no, is­klju­ču­jem mo­guć­nost te­ro­ri­stič­kog na­pa­da, ko­ji zbog spe­ci­fič­nih ka­rak­te­ri­sti­ka mo­der­nog te­ro­ri­zma ni naj­moć­ni­je dr­ža­ve ni­su spo­sob­ne da eli­mi­ni­šu kao pri­jet­nju. Ali, voj­na su­per­i­or­nost sa­ma po se­bi ni­je ga­rant si­gur­no­sti i pro­spe­ri­te­ta za gra­đa­ne od­re­đe­ne dr­ža­ve. Nje­mač­ka je na po­čet­ku dva­de­se­tog vi­je­ka ima­la pri­li­ku da po­sta­ne li­der u Evro­pi i u svi­je­tu, kao ze­mlja sa za­huk­ta­lom eko­no­mi­jom, ne­nad­ma­šnom teh­no­lo­gi­jom i ljud­skim ka­pi­ta­lom ko­ji je bio sa­či­njen od is­ku­snih i ob­u­če­nih rad­ni­ka, za­na­tli­ja, in­že­nje­ra, i na­uč­ni­ka kao što je bio Al­bert Ajn­štajn. No, Nje­mač­ka je iza­bra­la dru­gi put i glav­ni je kri­vac za naj­ve­ću ka­ta­stro­fu u sko­ri­joj isto­ri­ji ko­ja je­tu ze­mlju (uz osta­tak Evro­pe) osta­vi­la u ru­še­vi­na­ma. A ne za­bo­ra­vi­mo, Hi­tler je do­šao na vlast kroz iz­bor­ni pro­ces ko­ji je imao de­mo­krat­ske od­li­ke. Da su Evro­plja­ni s po­čet­ka dva­de­se­tog vi­je­ka mo­gli da vi­de dva­de­set- tri­de­set go­di­na u bu­duć­nost, si­gur­no bi do­no­si­li dru­ga­či­je od­lu­ke. Ali, jed­na od osnov­nih ljud­skih ma­na je što na svi­jet gle­da­mo kroz pri­zmu sa­da­šnjo­sti, a ti­me i kroz na­še tre­nut­ne pro­ble­me, po­tre­be, stra­ho­ve i že­lje. I tu ne­ma ni­čeg lo­šeg, to je na­ša pri­ro­da. Pro­blem na­sta­je ka­da po­li­ti­ča­ri cr­pe i ko­ri­ste te na­še stra­ho­ve za­rad svo­je po­pu­lar­no­sti i svog uspje­ha. To su lju­di ko­ji­ma vje­ru­je­mo i za ko­je sma­tra­mo da zna­ju vi­še i bo­lje od nas. U ta­kvim okol­no­sti­ma, po­li­ti­ča­ri­ma se otva­ra pro­stor za ma­ni­pu­la­ci­ju ko­jom po­spje­šu­ju te na­še stra­ho­ve i že­lje. I što vi­še ih slu­ša­mo, sve vi­še smo upla­še­ni, sve vi­se ne­si­gur­ni i na kra­ju sve vi­še lju­ti. Jer, ta­kva vr­sta po­li­ti­ča­ra uvi­jek da­je la­ke od­go­vo­re i rje­še­nja za na­še pro­ble­me. I uvi­jek je od­go­vor isti – MI smo ugro­že­ni, a ONI su ti ko­ji nas ugro­ža­va­ju. ONI su ti ko­ji nam uzi­ma­ju rad­na mje­sta, ONI su ti ko­ji kon­tro­li­šu na­še ban­ke, ONI su ti ko­ji su ko­rum­pi­ra­ni, ONI su ti ko­ji že­le da nam ot­mu ze­mlju, ONI su ti ko­ji ho­će da uni­šte na­še vri­jed­no­sti, ONI su ne­mo­ral­ni, ONI su zli i ta­ko da­lje. Da­kle, uzrok NA­ŠIH pro­ble­ma su ONI, a rje­Še­nje je naj­če­šće od­stra­ni­ti tu dru­gu gru­pu. Na­rav­no, ova­kva rje­še­nja ni­kad ne da­ju re­zul­ta­te, jer su ljud­ske za­jed­ni­ce, po­čev od onih naj­ma­njih kao što su fa­mi­li­ja ili brat­stvo pa sve do za­jed­ni­ce dr­ža­va, ve­o­ma slo­že­ne, a sa­mim tim i pro­ble­mi ta­kvih za­jed­ni­ca i rje­še­nja su, ta­ko­đe, slo­že­ni. Ipak, po­pu­li­sti su kroz isto­ri­ju uspi­je­va­li da is­ko­ri­ste na­še sla­bo­sti i da ma­ni­pu­la­ci­jom ubi­je­de ma­se lju­di da im sli­je­po vje­ru­ju. Ka­žem, sli­je­po jer za po­pu­li­ste su či­nje­ni­ce ma­nje va­žne, kao i za ma­se ko­je ih pra­te. Mno­go je pri­mje­ra u svi­je­tu i kod nas. Da­nas su pred­stav­ni­ci ovog po­li­tič­kog sti­la Vik­tor Or­ban u Ma­đar­skoj, Ma­rin Le Pen u Fran­cu­skoj, Še­šelj u Sr­bi­ji i mno­gi dru­gi, li­sta se ši­ri iz go­di­ne u go­di­nu. Ne­kad su to bi­li Mu­so­li­ni, Hi­tler, Mi­lo­še­vić, Pa­ve­lić, Mao itd. Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­za­ve su i ra­ni­je ima­le po­li­ti­ča­re ta­kvog ka­rak­te­ra, Ri­čard Nik­son na pri­mjer, ili Do­nald Ram­sfeld, se­kre­tar za od­bra­nu u ad­mi­ni­stra­ci­ji Bu­ša Mla­đeg.
A šta ka­da do­đu na vlast? Bo­ris Džon­son, vo­đa po­kre­ta za iz­la­zak Bri­ta­ni­je iz EU, od­bio je pre­mi­jer­sku po­zi­ci­ju. Tre­nut­no oba­vlja du­žnost mi­ni­stra za vanj­ske po­slo­ve. Uz nje­ga u no­voj vla­di je ve­ći­na onih ko­ji su uče­stvo­va­li u kam­pa­nji za Breg­zit. Za njih, Evrop­ska uni­ja je pred­sta­vlja­la ka­te­go­ri­ju ONI. Bri­tan­ski na­rod i bri­tan­ski rad­ni­ci (en­gle­ski) su ka­te­go­ri­ja MI. Na­kon uspje­šnog re­fe­ren­du­ma o iz­la­sku iz EU, Džon­son i osta­li osta­ju sa istim pro­ble­mi­ma od ra­ni­je, ali bez kriv­ca. Sa­da su pro­ble­mi Ve­li­ke Bri­ta­ni­je nji­ho­va od­go­vor­nost. A či­ni se da (ba­rem za­sad) ne­ma­ju pra­ve od­go­vo­re. U Ame­ri­ci, Tramp je od Mek­si­ka­na­ca, li­be­ra­la, Evro­plja­na, Ki­ne­za, mu­sli­ma­na i Va­šing­to­na (kod Tram­pa je li­sta du­gač­ka), na­pra­vio ka­te­go­ri­ju ONI. Ka­že da će na­pra­vi­ti zid i da će za­šti­ti­ti gra­đa­ne SAD, eko­nom­ski i fi­zič­ki. Ka­že da će, ri­je­šiv­ši se ka­te­go­ri­je ONI, na­pra­vi­ti ne­ku bo­lju Ame­ri­ku. Ova­ko su go­vo­ri­li svi go­re po­me­nu­ti. No, na kra­ju se uvi­jek is­po­sta­vi da stva­ri ni­su ta­ko jed­no­stav­ne, da ne po­sto­ji sa­mo cr­no i bi­je­lo i da ne­će sve bi­ti bo­lje ka­da se od­re­đe­na gru­pa lju­di dis­kre­di­tu­je i is­klju­či iz za­jed­ni­ce, bi­lo da su to Je­vre­ji, ho­mo­sek­su­al­ci, ile­gal­ni mi­gran­ti, Al­ban­ci, Sr­bi, mu­sli­ma­ni, bur­žo­a­zi­ja, ari­sto­kra­ti­ja, bi­lo ko­ji ONI. A ta­kvom re­to­ri­kom i ta­kvim po­stup­ci­ma, de­mo­kra­ti­ja tr­pi ozbilj­ne uda­re i mo­že po­sta­ti ugro­že­na.
Po­pu­li­stič­ki li­de­ri na du­ge sta­ze naj­če­šće do­ne­su vi­še šte­te ne­go ko­ri­sti, svi­ma. Nji­ho­va pri­ča je pri­vlač­na zbog jed­no­stav­nih rje­še­nja na­ših pro­ble­ma i zbog obe­ća­nja da će sve na­še že­lje bi­ti za­do­vo­lje­ne. Ova­kav pri­stup po­li­ti­ci ne za­o­bi­la­zi ni Cr­nu Go­ru. Na na­ma je da se su­prot­sta­vi­mo raz­dor­noj re­to­ri­ci i la­kim obe­ća­nji­ma. Na na­ma je da gra­di­mo i ču­va­mo de­mo­kra­ti­ju, jer al­ter­na­ti­va ne po­sto­ji. Al­ter­na­ti­ve smo pro­šli i iz sva­ke smo iza­šli sla­bi­ji ne­go pri­je. Bri­ta­ni­ji i SAD-u osta­je da uče iz svo­jih gre­ša­ka. Cr­noj Go­ri osta­je da kon­stant­no ra­di na raz­vo­ju de­mo­kra­ti­je i da je ne is­pu­šta iz vi­da. Ova go­di­na ni­je do­ni­je­la pr­vu de­mo­krat­sku tran­zi­ci­ju vla­sti u Cr­noj Go­ri. Ali, sve smo bli­ži ta­kvom is­ho­du. Sa­mo mo­ra­mo za­pam­ti­ti da, kad se to i de­si, tre­ba i da­lje da ra­di­mo na ja­ča­nju de­mo­krat­skih pro­ce­sa i de­mo­krat­skih vri­jed­no­sti. Jer, iako je „naj­go­ra for­ma vla­da­vi­ne“, de­mo­kra­ti­ja ne­ma al­ter­na­ti­vu.