Pi­še: Mag­da PEter­nek


„O če­mu ćeš da­nas da pi­šeš?’’, pi­ta me ra­do­zna­la pri­ja­te­lji­ca na ju­tar­njoj ka­fi. Po­gle­dah je ma­lo ‘’du­blje’’ ne­go što je oče­ki­va­la, pa uz­vra­tih kon­tra­pi­ta­njem: ‘’Imaš li ti mo­žda ne­ku ide­ju’’? Zna­ju­ći da je zbu­nji­ve pri­ro­de, a i da ne bi po­mi­sli­la da joj se, ne daj Bo­že, pod­smi­je­vam, br­zo od­go­vo­rih: ‘’Pi­sa­ću o ono­me što go­di­na­ma mu­či na­rod­ne ma­se, o ono­me či­me mi mu­či­mo ži­vot, o ono­me na če­mu po­či­va po­za­ma­šni dio dru­štva, o ono­me što je ras­ple­lo mre­žu u mno­gim ćo­ško­vi­ma na­ših mi­sli, o ono­me, dru­ga­ri­ce mo­ja, u če­mu tru­ne na­ša da­na­šnja stvar­nost. Da­kle, pi­sa­ću o bez­i­dej­no­sti. ‘’Ti uvi­jek imaš ne­ku ide­ju’’, re­če ona kao iz to­pa, vje­ro­vat­no že­le­ći da mi udi­je­li kom­pli­ment, iako je me­ni ovo vi­še zvu­ča­lo du­ho­vi­to. Za­hva­lih se, ali sa ma­lo krup­ni­jom kne­dlom u gr­lu, jer me baš ni­ma­lo ne či­ni za­do­volj­nom što je ova da­na­šnja te­ma, ipak, vri­jed­na pa­žnje. No, to je, na­ža­lost, na­ša go­le­ma i gor­ka isti­na, i ja kao ni do­sad ne­ću i ne že­lim da bje­žim od nje.
‘’Šta je čo­vjek bez ide­je?’’, upi­tah dra­gu pri­ja­te­lji­cu, a sko­ro sva­ko­dnev­no upi­tam i se­be. Da li je on vri­je­dan svog bi­ti­sa­nja, ima li ga me­đu ži­vi­ma, za­slu­žu­je li mje­sto, pri­je sve­ga u svom sop­stve­nom bi­ću? Dok je tra­ži­la od­go­vor na mo­ja pi­ta­nja, ja ‘’za­bo­doh’’ još jed­no, mo­žda i ključ­no, a bo­ga­mi i muč­no: ‘’Da li se bez ide­je uop­šte mo­že slo­bod­no i hu­ma­no raz­mi­šlja­ti?’’
Ti­ši­na je za­vla­da­la, ni­smo je ni ja ni mo­ja pri­ja­te­lji­ca ome­ta­le da ‘’od­ra­di’’ svo­je. No, po­sle nje­nih po­sled­njih ‘’tr­za­ja’’ i po­tre­be da nam umak­ne, pro­go­vo­rih i po­ku­šah da na­đem dra­go­cje­ne od­go­vo­re.
Kao pr­vo, bi­ti bez­i­de­jan ni­je sra­mo­ta, ali je i te ka­ko sra­mo­ta di­či­ti se ti­me. Zvu­či po­zna­to, zar ne? Na­rav­no, jer to je da­nas nor­mal­na i što je još go­re pri­hva­tlji­va i po­želj­na po­ja­va. Da­kle, ži­vi­mo u svi­je­tu rav­no­du­šnih, ne­ma­što­vi­tih, po­vr­šnih i pri­zem­nih per­so­na. Ži­vi­mo u svi­je­tu gdje je ide­ja stra­na i ne­po­zna­ta i ri­ječ i vi­zi­ja. Do­me­ti da­na­šnjih ‘’ide­ja’’ do­pi­ru ni­do­kle i po­is­to­vje­ću­ju se sa ba­nal­nim pi­ta­nji­ma, kao što su- imaš li ti ne­ku ide­ju, u ko­ju će­mo ka­fa­nu, ili –imaš li ide­ju šta da­nas ku­va­ti za ru­čak?
One istin­ske, stva­ra­lač­ke, mi­sa­o­ne, kre­a­tiv­ne, kon­struk­tiv­ne, one ide­je ko­je vo­de, ko­je sti­mu­li­šu, jed­no­stav­no ne po­sto­je. Ne­ma ih ni na jed­noj ma­pi da­na­šnjeg dru­štve­nog si­ste­ma. Ne­shva­tlji­va gre­ška je i ne­pri­hva­tlji­vo po­is­to­vje­ći­va­nje hoh­šta­ple­ra i pre­va­ra­na­ta sa kre­a­tiv­nim i uspje­šnim lju­di­ma ne­ka­da­šnjeg vre­me­na. Na­mjer­no ka­žem ne­ka­da­šnjeg, jer tzv. uspje­šan čo­vjek da­na­šnjeg vre­me­na, onaj je ko­ji va­ra na br­zi­nu, pljač­ka na br­zi­nu, bo­ga­ti se na br­zi­nu, ali je nje­gov op­sta­nak u dru­štvu za­ga­ran­to­van na du­ge sta­ze. Pi­ta­te me, ka­kve ve­ze ima ide­ja sa svim tim? Pa na­rav­no da ne­ma, za­to i je­smo bez­i­dej­no dru­štvo, a bi­ti bez­i­dej­no dru­štvo, zna­či ne bi­ti ni­gdje, ne bi­ti ta­mo gdje su ci­lje­vi okre­nu­ti ka smi­slu i su­šti­ni tog dru­štva, a to su-rad, upor­nost, kre­a­tiv­nost i is­traj­nost. ‘’Mo­žda ti, ipak, pre­vi­še oče­ku­ješ, i mo­žda su tvo­ja ma­šta i sno­vi ma­lo pre­tje­ra­li’’, po­ku­ša­va pri­ja­te­lji­ca da mi ‘’sta­ne na put’’. Ne, dra­ga mo­ja, je­dva do­če­kah da od­go­vo­rim na oče­ki­va­no pi­ta­nje-na­pro­tiv! Tre­ba­lo bi mno­go vi­še da ma­šta­mo i sa­nja­mo i ja i ti i svi osta­li. Ma­šta je ta­ko du­bok i smi­slen dio na­še kre­a­tiv­no­sti, svje­ti­o­nik na pu­tu u sre­di­šte se­be. Sa­nja­ri­ti, na­da­ju­ći se ostva­re­nju svo­jih sno­va, upra­vo zna­či bi­ti pot­pu­no živ. I još ne­što, i te ka­ko zna­či, a to je-ne bi­ti bez­i­de­jan, ne bi­ti pra­zan, su­vi­šan i bes­ko­ri­stan. Hra­ne­ći se ide­jom ko­ja hra­ni du­šu, ide­jom ko­ja na­pa­ja i oba­sja­va i nas i okru­že­nje, osta­je­mo na stra­ni onog do­bro­na­mjer­nog i vri­jed­nog na­šeg po­sto­ja­nja, a to je vje­ra u bo­lje sju­tra.
Oni za ko­je sam si­gur­na da ne­ma­ju baš ni­ka­kvu kre­a­tiv­nu i kon­struk­tiv­nu ide­ju za bo­lji ži­vot, ali za­to ima­ju onu ka­ko da nas to­tal­no do­tu­ku i upro­pa­ste je­su po­li­tič­ki šar­la­ta­ni plit­kih mi­sli i du­bo­kih dže­po­va. Te ne­mi­lo­srd­ne vo­đe, ko­lo­vo­đe, dik­ta­to­ri, auto­kra­te, uči­ni­li su kom­plet­no dru­štvo upra­vo ona­kvim ka­kvo im i od­go­va­ra-tu­pim i bez­i­dej­nim.
Bez­i­dej­nost ima ‘’bri­žnog’’ sa­put­ni­ka u rav­no­du­šno­sti, a iz nje se mo­že sa­mo u ne­ki od ri­ja­li­ti­ja. Ako je to na­ša pu­ta­nja kroz ži­vot i ako smo zbog to­ga do­šli na ovaj svi­jet, on­da bo­lje ni­smo ni za­slu­ži­li. Ako su nam star­le­te zvi­je­zde, a mi sa­mo obič­ne ma­ri­o­ne­te be­smi­sla, ako su nam pje­valj­ke, kri­mi­nal­ci i osta­li pal­ci uzo­ri i ido­li, on­da ne­ma­mo pra­vo da uz­ne­mi­ra­va­mo ni lju­bav, ni zdrav ra­zum.
Za­to, dra­gi mo­ji, bra­ni­te se od ta­kvih zdra­vim ide­ja­ma, bu­ni­te se. Ne do­zvo­li­te da vam svi­je­tli sno­vi po­sta­nu i nji­ho­va i va­ša pr­lja­va stvar­nost. Ide­jom, pu­tem upor­no­sti i na­de... kre­ni­te na­pri­jed. Za na­zad, ja ne­mam ide­ju. Ni ja, ni moj bič. Jer bez­i­dej­nost je kič.
(Autor je pje­snik)