Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Po­štar mi je sja­jan lik, je­dan od onih što zna­ju za ko­ja pi­sma je­sam kod ku­će, a za ko­ja sam umro pri­je tri go­di­ne...
Ovog pu­ta je na­pra­vio pre­se­dan, mo­rao je, šta će, mo­dro pla­va ko­ver­ta, ona div­na bo­ja pu­či­ne, ta­la­sa dok za­plju­sku­ju hri­di “Be­o­gra­da na vo­di” dok (do)Ma­li sje­di uz oba­lu i uz gi­ta­ru i fla­šu lo­šeg vi­na pje­va za­gle­dan ne­kud ka naj­ma­njoj gar­so­nje­ri na svi­je­tu s dru­ge stra­ne “za­li­va” i naj­ve­ćem čo­vje­ku u njoj: “Kri­vo je mo­re­e­ee...”
Elem, u ko­ver­ti za pro­mje­nu- pi­smo, jer obič­no se po­ja­vi Vu­čić i iz nje, a u pi­smu ja­sno, čit­ko i ne­dvo­smi­le­no: osu­đen sam na šest da­na za­tvo­ra (stro­gog valj­da, dru­ga­či­je ne­ću, da me se ju­nač­ki pre­ci sti­de) zbog ne­pla­će­ne ka­zne u grad­skom pre­vo­zu!
Is­pr­va šok, šest da­na- pre­ma­lo da se iskre­no za­lju­bim u ne­kog đu­ve­gi­ju ta­mo, a opet do­volj­no da po­sta­nem ne­či­ja “kuč­ka”, a ne­vi­nost sam, iskre­no, ču­vao da to bu­de iz lju­ba­vi, ali re­for­me iz­gle­da ne­ma­ju kad da če­ka­ju na lju­bav i ro­man­ti­ku?
Pre­dam se ja po­šta­ru od­mah, ne ide da sad nje­ga la­žem ka­ko sam umro, al’ ve­li da mu ni­je u opi­su po­sla da hap­si već sa­mo da uru­ču­je po­štu!
E, jes’ ti ne­ka slu­žba, pa da­nas u Sr­bi­ji sva­ko ima pra­va i da hap­si i da su­di, sa­mo po­šta­ri ne?!
OK, iz­lju­bi­mo se nas dvo­ji­ca, obe­ća da će me če­ka­ti da iza­đem s ro­bi­je, kao po­štar, mi­slim, bez ika­kvih in­si­nu­a­ci­ja, i ode!
Ja­vim ocu, ka­ko i ba­sta br­đa­ni­ma, ni­je ma­la stvar da ša­lješ si­na u za­tvor kad već ne mo­žeš u ne­ko jav­no pred­u­ze­će, po­sla­ni­ke, il’ di­plo­ma­ti­ju, al’ ve­ze očaj­ne pa se mo­ja sta­ri­na po­pla­ši­la da šest da­na ku­bu­rim sa za­tvo­rom i ve­li da ne bri­nem, do­la­zi od­mah s ne­kim si­ru­pom na bilj­noj ba­zi, ri­je­ši­će­mo to iz dva od­la­ska u ve-ce!
Gdje da mu ob­ja­šnja­vam da­lje, vi­dje­će kad do­đe da na­zdra­vi­mo k’o lju­di, jer ima­mo i če­mu, re­koh- prav­noj dr­ža­vi u ko­ju sam, pri­zna­jem, iz­gu­bio po­vje­re­nje, ali ta­kvi smo mi kri­mi­nal­ci, mi­sli­mo da su svi kao i mi i da će­mo do­vi­je­ka mo­ći ne­ka­žnje­no da či­ni­mo šta nam vo­lja?
E, pa ne­će­mo, va­la!
Uči­nio sam je­dan od naj­ve­ćih pre­stu­pa i red je da oka­jem gri­je­he!
Do­bro, je­ste pre­mi­jer u ono opo­zi­ci­o­no do­ba kleo “bus plus” i tvr­dio da u va­li­da­to­ri­ma sam đa­vo dri­je­ma, ali su ih valj­da u me­đu­vre­me­nu oka­di­li i pri­gra­bi­li kao da si­du li­je­če, bre!
Da­kle, je­sam se šver­co­vao, uhva­ti­la me je kon­tro­la, ni­sam že­lio da se ras­pra­vljam, jer lju­di sa­mo ra­de svoj po­sao, dao lič­nu kar­tu, do­bio po­la me­tra ka­zne k’o da su mi ra­di­li EKG i mir­no na­sta­vio vo­žnju ubi­je­đen kao i sva­ki hoh­ša­pler da ću iz­i­gra­ti si­stem, ali...
Do­bro, da sam u da­tom tre­nut­ku imao fan­tom­ku na gla­vi i bej­zoblku na ra­me­nu vje­ro­vat­no bih pro­šao k’o kra­va kroz ku­ku­ruz- ne­pri­mjet­no, al’ gdje će čo­vjek u tre­nut­ku da se sje­ti sve­ga?
Su­šti­na je da sam za­srao i da je red da od­le­žim svo­je, pa i kao dje­voj­či­ca ne­kog na­bil­do­va­nog bra­ća­le ko­jem ću zbog lju­ba­vi mo­ra­ti da ser­vi­ram ne­ku za­je.ani­ju pri­ču, jer ko bi me uzeo za dje­voj­ku kad sa­zna da le­žim zbog šver­co­va­nja u bu­su?!
Mo­žda ni­su pro­bi­ra­či, ali ne­će ni oni da se bla­mi­ra­ju da ih ne­ko pro­zi­va na šet­nji: “Vi­di ovog pa­će­ni­ka na­šao ri­bu bez kar­te umje­sto ne­ku po­šte­nu što le­ži za ubi­stvo, pljač­ku di­lo­va­nje...”?
Ono, je­ste ta­kvih sve ma­nje, ba­rem krup­ni­jih ri­ba, nji­ma je “na­no­gi­ca” ili od­bra­na sa slo­bo­de ve­ća ka­zna, ali valj­da u ovoj dr­ža­vi ide na ro­bi­ju i ne­ko ko je stvar­no za­sr’o, po­krao, ošte­tio, ba­ga­te­li­sao, sla­gao, pro­ne­vje­rio, ni­je ni­či­ji kum?
Ka­ko, bre, ne?! Pa, gdje su, šta ra­de, ima li ko ka­kve vi­je­sti o nji­ma?!
Ne ma­ri, prav­da je spo­ra, ali do­sti­žna, evo me­ne pri­mje­ra, a od ta­da sam pro­mi­je­nio ihaj tram­va­ja ali su me pro­na­šli, i ako su!
Mi­slim, da sam imao tih 6.000 di­na­ra ka­zne, pri­zna­jem, pri­je bih upla­tio pr­vu ra­tu za dok­to­rat ili od­veo na ru­čak ne­kog di­rek­tor­či­ća da se do­go­vo­ri­mo oko ka­kvog za­po­sle­nja od ku­će, da ne­gdje ru­ko­vo­dim pre­ko Fej­sbu­ka i Tvi­te­ra, ali ni­sam imao, sve­ga mi, ma­da ni­je na­ma kri­mi­nal­ci­ma za vje­ro­va­ti, va­zda se mi ku­ne­mo da ni­smo kri­vi i da nam je na­pa­ko­va­no!
Ja, evo, bo­ga­mi ne­ću- pao sam i po­no­san sam na dr­ža­vu, jer po­sle raz­bi­ja­nja one ‘’ba­ba se­ra ma­fi­je’’ pri­je ne­ko­li­ko ne­dje­lja red je bio da i mi “ne­va­li­di­ra­ni Bo­ni i Klajd” do­đe­mo na red!
Dje­ci ću re­ći da idem ne­kud slu­žbe­no, ne što me je sra­mo­ta ro­bi­je, već gdje da ih ze­za­ju ka­ko im ća­le ro­bi­ja du­že od Ko­smaj­ca zbog šver­co­va­nja u grad­skom pre­vo­zu!
Sa­mo da još Mom­či­lu mom ob­ja­snim da si­rup tu ni­šta ne mi­je­nja, na­pro­tiv, mo­že sa­mo da od­mog­ne ako već tre­ba da na­đem te­to­vi­ra­nog čo­vje­ka svog ži­vo­ta...
A, kad iza­đem pra­vac kod Ma­ri­ća u “Go­li ži­vot”- Me­da Ro­bi­ja (sam sam se­bi na­dje­nuo na­di­mak i mo­lim da se is­po­štu­je da ne bih mo­rao s fan­tom­kom da vas po­sje­ću­jem u zlo do­ba), pa po­la­ko u ne­ku stran­ku, uprav­ni od­bor, ma­lo po lo­ka­lu, šli­fo­va­nje u RIK-u, pa pra­vac na ve­li­ka vra­ta u par­la­ment, a on­da je sa­mo ne­bo gra­ni­ca.
Fr­ka mi je sa­mo, pri­zna­jem, šta ću ako se za­lju­bim, a on još ne­ko­li­ko go­di­na ro­bi­je?
Re­al­no, o to­me sam tre­bao da raz­mi­šljam pri­je ne­go što sam se od­met­nuo u kri­mi­nal, za­bo­ra­vlja­ju­ći da ži­vim u dr­ža­vi gdje je pra­vo sve­ti­nja, a prav­da spo­ra... Mo­že k’o Zo­ran Ba­bić da iz­dr­ži mje­se­ci­ma bez od­la­ska u to­a­let, ali na kra­ju do­đe nad pi­so­ar i iz­rek­ne ono ču­ve­no: “U ime na­ro­da, na­rod­no­sti i ono­ga ko­ji ra­di od pet uju­tru do če­ti­ri i pe­de­set i de­vet uju­ru, ima­ju­ći sa­mo mi­nut da od­spa­va, is­tu­ši­ra se, pre­svu­če, i pre­po­vi­je Vu­li­na...”
Ne­ka sam do­li­jao, lak­še mi je, pri­zna­jem, ne­ka­ko sam ski­nuo taj te­ret s ple­ća, jer ka­žu da svi ko­ji po­či­ne kri­vič­no dje­lo va­pe da bu­du uhva­će­ni, ili da odu u po­li­ti­ku!
Ja ću u ovo dru­go kad odu­žim svo­je, i kad mu ob­ja­snim da je na­ša lju­bav ja­ča od ka­zni, pa ne­ka se svi smi­ju što je od to­li­ko bo­ljih iza­brao baš me­ne, bru­ku or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, ali, avaj...
wwwne­del­jnik.rs