Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


Da ko­jim ču­dom vas­kr­sne dav­no po­čiv­ši Ra­do­je Do­ma­no­vić i vra­ti se na ove pro­sto­re, na­šao bi se u ču­du i oštro sa­ti­rič­no pe­ro bi mu ga­rant pre­su­ši­lo. Jer ovo­ga što ov­dje ima, ne­ma ni­gdje. Ni u naj­bo­ljim nje­go­vim sa­ti­ra­ma. Pa čak i ako bi mo­žda i za­po­čeo ne­ku sa­ti­rič­nu pri­ču, mo­rao bi sko­ro dnev­no da joj mi­je­nja što po­če­tak, a što li­ko­ve. Jer, ako bi, re­ci­mo, kre­nuo od Ran­ka, već na­kon par re­če­ni­ca u pri­ču bi mu ba­nuo Mi­o­drag, ona­ko zbr­da-zdo­la, okru­glo pa na ćo­še, sve da ka­že, a da, opet, ne re­če ni­šta. Ili, ako bi mu za oko za­peo, re­ci­mo, Ra­ško, ne bi od­ma­kao ni na po­la stra­ni­ce, to jest ni do ne­ka­kvog Đo­ke Go­lu­bo­vi­ća, kad eto ti Go­ra­na. Sav u pla­vom, na­tu­rio kal­pak do na oči, oštro gle­da kroz apa­rat za iden­ti­fi­ka­ci­ju, pa re­že li re­že, čas po bi­rač­kom spi­sku, čak po pre­bi­va­li­štu, a bez pre­stan­ka mr­ko na­vi­ru­je i na spi­sak (ne)zna­nih po­či­ni­la­ca (ne)ot­kri­ve­nih ubi­sta­va. A tek što bi ga ču­do sna­šlo ako bi se do­ko­pao Dar­ka. Gdje god da ga met­ne, pa čak i na če­lo Skup­šti­ne, on se ne bi dao. Oti­ma se i gri­ze, pa­la­ca kao gu­ja lju­ta i ne­će ni ko­rak is­pod Vo­đi­nog sku­ta. Zna­ju­ći Ra­do­ja, si­gu­ran sam da bi mu on to sve za­ra­ču­nao za dža­be, za spas dr­ža­ve ko­ja mu je pri­je sve­ga, čak i pri­je no­vog sta­na i ku­će u oko­li­ni u ko­je je, si­lom pri­li­ka, mo­rao da usko­či iz pod­sta­nar­skih so­bi­ča­ka. Pri­znao bi mu Ra­do­je, znam ja nje­ga, jer ni­je sve­jed­no jed­nog da­na bi­ti drug i šef „bi­tan­ga­ma’’, a on­da sa sve tim do­ju­če­ra­šnjim „bi­tan­ga­ma’’ usko­či­ti pra­vo me­đu oda­bra­ne. Ka­žem oda­bra­ne, a ne iza­bra­ne jer ni­ti ih je ko bi­rao, ni­ti bi ih iza­brao, sa­mo kad bi se ovaj na­rod pi­tao. A ne pi­ta se. To su i oda­bra­ni sa­mi pri­zna­li. Njih, kao što je i red u su­ve­re­noj i de­set go­di­na ne­za­vi­snoj dr­ža­vi, oda­bi­ra­ju u jed­noj re­zi­den­ci­ji nad ko­jom se vi­jo­ri ona pru­ga­sta i zvje­zda­sta za­sta­va. I tek ka­da ih tu oda­be­ru, on­da su iza­bra­ni. I za dža­be je ne­kad onaj Be­bek pje­vao da „bi­tan­ga i prin­ce­za – ne ide to“, ov­dje se to sla­že kao prst i no­kat, pa se bo­jim da se vas­kr­sli Do­ma­no­vić uop­šte ne bi sna­šao i ra­za­brao.
Ali, zna­ju­ći da ni u Ra­do­je­vom vre­me­nu ni­je bi­lo ni­šta dru­ga­či­je ni bo­lje, pret­po­sta­vljam da bi se na­ša naj­o­štri­ja sa­ta­ra, par­don sa­ti­ra, ne­ka­ko sna­šla. Sna­šla, pa ma­kar po­ci­je­pao ne­bo `artije i pro­lio mo­re zno­ja i ma­sti­la. Is­pli­vao bi on ne­ka­ko i iz muč­nja­ka i bra­šna Žar­ko­vo­ga, sna­šao se u sple­tu uli­ca sa nje­go­vim zgra­da­ma, ne bi ga ome­la ni ru­da ne­ka­kvo­ga Ru­do­vi­ća ko­ji se tu stvo­rio ni­ot­ku­da. I sve bi on… ne­ka­ko.
Ali, po­sve sam si­gu­ran šta čak ni brit­ki Ra­do­je Do­ma­no­vić ne bi mo­gao ni­ka­ko. Čak ni on, ka­žem. Gla­vu da­jem da ne bi mo­gao da od­mak­ne da­lje od na­slo­va ako bi za te­mu oda­brao vi­ce­pre­mi­je­ra, par­don – vi­ce­pre­mi­jer­ku. Jer to­ga ni u nje­go­voj Stra­di­ji ni­je bi­lo, ni­ti je mo­glo bi­ti, a bi­va­lo je sve­ga i sva­če­ga. To­li­ko da­le­ko u hu­mo­ru, u sprd­nji i u sa­ti­ri ni ta­mo ni­je­su mo­gli da od­mak­nu. A kad ne bi mo­gao Ra­do­je, još ma­nje mo­gu ja. Za­to o vi­ce­pre­mi­jer­ki ni slo­va. Osim mo­žda da pod­sje­tim da se do ove ti­tu­le do­la­zi ta­ko što se spo­je vic i pre­mi­jer, pod uslo­vom da se pri­je to­ga ne za­ci­je­ne­te od smi­je­ha vi­cu. Ma­da, znam, zlo­če­sti Ra­do­je bi re­kao ka­kav vic ta­kav i pre­mi­jer, a mo­že i obrat­no. U sva­kom slu­ča­ju, i vic i pre­mi­jer su ta­kvi da puk­neš od smi­je­ha, pod uslo­vom da pri­je to­ga – ne za­pla­češ.