Alek­san­dar Vu­čić je po­sti­gao naj­ve­ću po­bje­du na iz­bo­ri­ma u Sr­bi­ji od 1990. go­di­ne. Mo­že se re­ći da je nje­gov uspjeh da po­no­vi iz­bor­ni re­zul­tat od pri­je dvi­je go­di­ne i čak pri­vu­če još pe­de­se­tak hi­lja­da no­vih bi­ra­ča su­štin­ski naj­ve­ća po­li­tič­ka po­bje­da na srp­skim iz­bo­ri­ma od vre­me­na mo­nar­hi­je. Ako do­da­mo to­me skrom­na po­li­tič­ka i eko­nom­ska po­stig­nu­ća sa­da­šnje vla­de ne­djelj­ni tri­jumf či­ni se pot­pu­no ne­vje­ro­vat­nim.
Iz­vje­sno je da je Vu­čić – ne­pre­kid­no spo­mi­njem nje­ga, po­što je i na bi­rač­kom li­sti­ću na­ve­de­no nje­go­vo ime i pre­zi­me, te slo­gan li­ste, dok je na­ziv stran­ke či­ji je pred­sjed­nik (Srp­ska na­pred­na stran­ka) ne­ka­ko iz­o­sta­vljen – spo­jio ne­ko­li­ko ve­li­kih uspje­ha. Pri­je sve­ga, uspio je da za­dr­ži ve­li­ku ve­ći­nu ra­di­kal­skih bi­ra­ča. Pro­sječ­ni gra­đa­ni, pa­tri­ot­ski ori­jen­ti­sa­ni, do­ne­kle kse­no­fob­ni, na­klo­nje­ni po­pu­li­zmu, ne­sum­nji­vi tran­zi­ci­o­ni gu­bit­ni­ci, pri­hva­ti­li su pro­mje­nu ko­ja je pod­ra­zu­mi­je­va­la pri­hva­ta­nje za­o­kru­ži­va­nja ko­sov­ske ne­za­vi­sno­sti, po­no­že­nja u od­no­si­ma sa EU i Hr­vat­skom, no­vi ta­las ko­rup­ci­je, in­sta­li­ra­nja sve ne­pra­ved­ni­je ver­zi­je ka­pi­ta­li­zma, sma­nje­nje pen­zi­ja... Za­tim, svo­jom po­pu­stlji­vom po­li­ti­kom pri­do­bio je naj­ve­ću mo­gu­ću po­dr­šku SR Nje­mač­ke, SAD i dru­gih dr­ža­va čla­ni­ca EU. Ko­nač­no, is­ko­ri­stio je fa­tal­nu sla­bost po­li­tič­kih stra­na­ka Sr­bi­je ko­je su sve, uklju­ču­ju­ći sva­ka­ko i nje­go­vu, do­ve­de­ne do ap­sur­da, de­zi­de­o­lo­gi­zova­ne i pre­tvo­re­ne u, da pa­ra­fra­zi­ram Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, pred­u­ze­ća za pri­vat­nu eks­plo­a­ta­ci­ju jav­nog do­bra. Ta­ko smo po­sle de­ce­ni­ja bor­be za de­mo­kra­ti­ju, ogra­ni­če­nih uspje­ha, ve­li­kih gre­ša­ka i kob­nih lu­ta­nja i mi do­bi­li svog Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Za sa­da, kao i nje­gov bi­jed­ni uzor, i naš Đu­ka­no­vić ima na­rod­nu po­dr­šku. Ipak, pr­ve pu­ko­ti­ne de­mo­krat­skog si­ste­ma, za ko­ji će se mo­žda po­ka­za­ti da je u stva­ri sa­mo šmin­ka, već su se po­ja­vi­le i vi­dlji­ve su sva­ko­me.
Da, Vu­čić je uz po­moć iz Evrop­ske uni­je, ko­ri­ste­ći usta­no­ve dr­ža­ve i pa­ra­dr­žav­ne cen­tre mo­ći pri­je sve­ga u me­di­ji­ma, uspio da Sr­bi­ju vra­ti u pret­po­li­tič­ko vri­je­me. Po­ka­za­lo se da u mo­der­no do­ba ni­je po­treb­no za­bra­nji­va­ti dru­ga­či­je mi­šlje­nje. Do­volj­no je za­tvo­ri­ti ga na „pu­sta ostr­va“ ozbilj­nih me­di­ja, a pro­stom na­ro­du da­ti mir kon­tro­li­sa­ne žu­te štam­pe, ha­ran­gu ko­ju ona pod­sti­če pre­ma opo­zi­ci­ji (sva­ko­me ko ni­je Vu­čić ili uz Vu­či­ća). Neo­p­hod­no je otva­ra­ti stvar­ne i iz­mi­šlje­ne fa­bri­ke i pu­te­ve. Ko­nač­no, ne­go­va­ti uvje­re­nje da je vla­da­ju­ća oli­gar­hi­ja uni­ver­zal­na: da mo­že bi­ti isto­vre­me­no vlast i opo­zi­ci­ja, baš kao što mo­gu da pri­hva­te sve za­htje­ve Va­šing­to­na i Bri­se­la, za­o­kru­že dr­žav­nost Ko­so­va, pri­hva­te obes­pra­vlji­va­nje Sr­ba u Cr­noj Go­ri... Isto­vre­me­no, oni ima­ju obra­za da ne­ko­ga op­tu­že da ni­je ro­do­ljub. Ta­ko smo do­šli do fa­ze „So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za rad­nog na­ro­da“ – po­sto­ji jed­na (re­le­vant­na stran­ka) i njoj pot­či­nje­ni al­ter­na­tiv­ni i ste­ril­ni na­či­ni iz­ra­ža­va­nja ne­za­do­volj­stva. Sa­mi­zda­te i fo­to­ko­pi­je za­mi­je­ni­le su dru­štve­ne mre­že na­mi­je­nje­ne ma­le­noj ma­nji­ni ko­ja in­ter­net ne ko­ri­sti ra­di pro­no­gra­fi­je, mu­zič­kog šun­da i ma­ni­fe­sta­ci­je po­tro­šač­ke gro­zni­ce...
Ipak, vlast ne­pre­kid­no pro­du­ku­je ne­pri­ja­te­lje ko­ji su za nju su­štin­ski bez­o­pa­sni i pro­ble­me od ko­jih oči­gled­no ži­vi. Iako je Vu­čić do­bio vi­še gla­so­va ne­go ra­ni­je i po­stao pr­vi ko­ji je na taj na­čin po­tvr­dio svo­ju vlast, ipak je iz­gu­bio ne­kih 27 po­sla­nič­kih man­da­ta, a opo­zi­ci­ja se sla­ba ali ra­zno­rod­na vra­ti­la u par­la­ment. Za vla­sto­dr­šca je ta­ko na­stao te­žak pro­blem: ne­sum­njiv po­bjed­nik je, ako odu­zme­mo ko­a­li­ci­o­ne part­ne­re i pred­sjed­ni­ku Ni­ko­li­ću oda­ne Šu­ma­din­ce, pod kon­tro­lom za­dr­žao čak tri­de­set po­sla­ni­ka ma­nje ne­go što mu je neo­p­hod­no za sa­sta­vlja­nje vla­de! U par­la­men­tu se sja­ti­lo ne­ko­li­ko li­sta ko­je su se sve osim SPS-a za­vje­ri­le da sa njim ne idu u ko­a­li­ci­ju i ko­je u na­red­nim go­di­na­ma mo­gu sa­mo da pri­vla­če no­ve bi­ra­če...
Ta­ko se od­jed­nom is­po­sta­vi­lo da su čak dvi­je li­ste pod sum­njom. Vu­čić je, bu­du­ći pro­rok ka­kvog ga je maj­ka ro­di­la, to pred­vi­dio još od­mah po­sle za­tva­ra­nja bi­rač­kih mje­sta. Re­pu­blič­ka iz­bor­na ko­mi­si­ja po­če­la je da odu­go­vla­či - da­ni­ma bro­ji dva pro­cen­ta gla­so­va. Bro­je sa­mi gla­so­ve upr­kos za­pi­sni­ci­ma!
„Za­bri­nu­ti ga­đa­ni“ sa dru­gih bi­rač­kih mje­sta, čak ka­žu i iz dru­gih op­šti­na, po­če­li su da ša­lju na­knad­ne pri­go­vo­re na iz­bor­ni pro­ces. Ko­nač­no, RIK je za­klju­čio da je li­sti DSS-Dve­ri ne­do­stajao 1 (je­dan) glas da pre­đe cen­zus, dok će li­sta SDS-LDP-LSV za sve­ga 788 gla­so­va mo­žda pa­sti is­pod cen­zu­sa po­sle po­na­vlja­nja iz­bo­ra na ma­lom bro­ju mje­sta.
Ako ni­su us­po­sta­vlje­ne pu­čem ili re­vo­lu­ci­jom, dik­ta­tu­re po pra­vi­lu po­či­nju ta­ko. Čud­nim po­na­ša­njem po­je­din­ca ko­ja ima na­rod­nu po­dr­šku. Ka­sni­je usli­je­di sve lo­ši­ja i ne­u­spje­šni­ja po­li­ti­ka, on po­sta­ne omra­žen ali vlast ni­ka­ko ne na­pu­šta. Do ovih iz­bo­ra Vu­čić je uspi­je­vao da se pred­sta­vi jav­no­sti kao vri­jed­ni i uspje­šni po­li­tič­ki kon­ver­tit ko­ji sa­mo ima pro­ble­ma sa so­ci­jal­nim vje­šti­na­ma: stal­no se ne­pri­jat­no iz­ne­na­đen iš­ču­đa­va mr­zi­te­lji­ma i zli­kov­ci­ma ko­ji ga na­pa­da­ju, te pod­sti­če iz­ra­ze pol­tron­stva i po­kva­re­no­sti svo­jih po­moć­ni­ka i ne­po­sred­nih sa­rad­ni­ka. Po­sle ovih iz­bo­ra i po­sti­zbor­nih bi­zar­no­sti nje­go­va vlast ula­zi u ma­lig­nu fa­zu ko­ja će mo­žda tra­ja­ti du­go i ko­ja je, na­ža­lost, već vi­đe­na.
( Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)
Pi­še: Če­do­mir An­tić