<br /> Ukr­šta­nje dva ka­len­da­ra – gre­go­ri­jan­skog i ju­li­jan­skog – do­ni­je­lo nam je ju­če dva ve­li­ka pra­zni­ka u isti dan. Za pra­vo­slav­ne hri­šća­ne onaj ”naj­ra­do­sni­ji”, Us­krs, a za sve rad­ni­ke svi­je­ta tra­di­ci­o­nal­ni ”Pra­znik ra­da”.
Us­kr­šnji da­tum se stal­no se­li: do­go­di­ne će­mo ga sla­vi­ti 16. apri­la, za­jed­no sa ka­to­li­ci­ma, ali 1. maj je uvjek ”Pr­vi maj”. Bar u svi­je­sti ge­ne­ra­ci­je ro­đe­ne iz­me­đu 1945. i 1965, ko­ja je ili za­vr­ši­la rad­ni vi­jek, ili ga pri­vo­di kra­ju. Na­ma ko­ji smo za­pam­ti­li so­ci­ja­li­zam (i ži­ve­li u SFRJ), Pr­vi maj je u li­je­poj uspo­me­ni, dok je na­šoj dje­ci (i unu­ci­ma) to ne­što što je ap­strakt­no – i što će, si­gur­no ta­kvim i osta­ti.
O pro­mi­je­nje­nom ka­rak­te­ru Me­đu­na­rod­nog pra­zni­ka ra­da, mo­žda naj­bo­lje svje­do­či ono što se upra­vo de­ša­va u Fran­cu­skoj, gdje su na uli­ca­ma na sto­ti­ne hi­lja­da de­mon­stra­na­ta ko­ji pro­te­stu­ju – zbog ta­mo­šnjeg no­vog Za­ko­na o ra­du.
Za­ko­na ko­jeg je pred­lo­ži­la vla­da so­ci­ja­li­ste Fran­soa Olan­da. Da bi, ka­ko tvr­di, sma­nji­la hro­nič­nu ne­za­po­sle­nost (go­di­na­ma već ne­što iz­nad 10 od­sto, dok je me­đu mla­di­ma bez po­sla sva­ki če­tvr­ti), pred­vi­dje­la je ve­ću ”flek­si­bil­nost” iz­me­đu po­slo­da­va­ca i za­po­sle­nih, da­ju­ći pr­vi­ma mo­guć­nost da lak­še ot­pu­šta­ju ka­da po­slo­vi ne idu pre­ma oče­ki­va­nji­ma, pri če­mu raz­log za ot­kaz mo­gu da bu­du i lo­ši re­zul­ta­ti bi­lo ko­je fi­li­ja­le bi­lo gdje u svi­je­tu.
I ar­gu­men­ti za pro­mje­ne i obra­zlo­že­nja zvu­če po­zna­to, jer su već pri­mi­je­nje­ni i na na­šim pro­sto­ri­ma. Fran­cu­ska je na­i­me još je­dan od ri­jet­kih ba­sti­o­na mu­ko­trp­no iz­bo­re­nih rad­nič­kih pra­va, ko­ja se pod pri­ti­skom glo­ba­li­za­ci­je po­sled­njih de­ce­ni­ja go­to­vo svu­gdje si­ste­mat­ski de­mon­ti­ra­ju. Mo­guć­nost da ne­gdje na­đu jef­ti­nu rad­nu sna­gu ko­ja po po­tre­bi mo­že da se an­ga­žu­je i ot­pu­šta i da pri­tom mno­go ne ko­šta, kor­po­ra­ci­je svu­gdje ko­ri­ste kao pri­jet­nju i ar­gu­ment za iz­nu­du la­ba­vi­jeg rad­nog za­ko­no­dav­stva.
Kad se to­me do­da da je neo­li­be­ra­li­zam – ide­o­lo­gi­ja da ne­vi­dlji­va ru­ka tr­ži­šta re­ša­va sve pro­ble­me - od za­vr­šet­ka Hlad­nog ra­ta svu­gdje po­ti­snuo mark­si­zam, sti­že se u no­vi vr­li svi­jet u ko­me rad, od­no­sno od­nos rad­ni­ka i po­slo­dav­ca, vi­še ni­je ono što je ne­kad bio.
Sta­ra nor­ma – da je pr­vo za­po­sle­nje po­če­tak jed­ne ne­pre­ki­nu­te ka­ri­je­re ko­ja tra­je če­ti­ri de­ce­ni­je – ustu­pi­la je mje­sto ”no­voj nor­mal­no­sti”: da je ta­ko­zva­ni ”stal­ni po­sao”, da­nas ne­što do če­ga se sti­že sve te­že i sve rje­đe.
Sta­ri, re­la­tiv­no urav­no­te­že­ni od­nos iz­me­đu rad­ni­ka i nje­go­vog pred­u­ze­ća (da­nas kom­pa­ni­je, kor­po­ra­ci­je), po ko­jem je pr­vi oba­vljao pred­vi­đe­ne po­slo­ve i za to do­bi­jao ugo­vo­re­nu pla­tu i pra­va kao što su zdrav­stve­no i pen­zij­sko osi­gu­ra­nje, pla­ćen go­di­šnji od­mor, bo­lo­va­nje i od­su­stvo u van­red­nim po­ro­dič­nim si­tu­a­ci­ja­ma – po­la­ko ali po­sto­ja­no se za­mje­nju­je od­no­som u ko­jem ni­šta vi­še ni­je si­gur­no. Ni ko­li­ko će za­po­sle­ni ra­di­ti ni­ti ko­li­ko će mu po­slo­da­vac za to na kra­ju mje­se­ca pla­ti­ti.
Po­la­ko ne­sta­ju i tra­di­ci­o­nal­ni ču­va­ri rad­nič­kih pra­va, sin­di­ka­ti, od ko­jih da­nas naj­ve­ću ko­rist ima­ju nji­ho­vi funk­ci­o­ne­ri. No­vi ka­pi­ta­li­sti na­i­me ne že­le da u svom kru­gu ima­ju ovu vr­stu smet­nje, i u to­me uspi­je­va­ju.
Sve vi­še je onih ko­ji su ”is­klju­če­ni iz pro­spe­ri­te­ta”, pa i u naj­bo­ga­ti­joj ze­mlji svi­je­ta, Ame­ri­ci. Ta­mo­šnji ”ame­rič­ki san” – da sva­ka no­va ge­ne­ra­ci­ja ži­vi bo­lje od pret­hod­ne – ni­je vi­še re­al­nost. Pri­ma­nja ”sred­nje kla­se” (onih ko­ji ži­ve od svog ra­da, a ne ka­pi­ta­la) stag­ni­ra­ju već tri de­ce­ni­je.
U jag­mi za in­ve­sti­to­ri­ma, sve vla­de bi da im ugo­de, jer nji­ho­vim ula­ga­nji­ma sma­nju­ju ne­za­po­sle­nost, po­ve­ća­va­ju eko­nom­ski rast, a sa tim i šan­se da za­dr­že vlast. A uga­đa­ju im po­re­skim olak­ši­ca­ma (što zna­či da će u bu­dže­ti­ma bi­ti ma­nje za so­ci­jal­nu za­šti­tu i jav­ne slu­žbe) i, ka­ko je to bru­tal­no, ali ne i ne­re­al­no opi­sa­no – ”pod­vo­đe­njem rad­ni­ka”.
Ne­ki eko­no­mi­sti i so­ci­o­lo­zi sma­tra­ju da je se umje­sto ne­ka­da­šnjeg pro­le­te­ri­ja­ta – onih ko­ji su ula­ga­li sa­mo svoj rad i za­uz­vrat do­bi­ja­li stal­nost po­sla i dru­ga pra­va - stvo­re­na no­va kla­sa: ”pre­ka­ri­jat”. Nje­ni pri­pad­ni­ci su svi oni ko­ji ra­de na ne­stal­nim i ne­si­gur­nim po­slo­vi­ma, za ma­lu pla­tu, bez osnov­nih rad­nih pra­va i ko­ji u sva­kom mo­men­tu mo­gu da bu­du ot­pu­šte­ni.
Rad je da­kle po­stao ro­ba či­ju ci­je­nu od­re­đu­je tr­ži­šte. Po­što je po­nu­da ve­ća od po­tra­žnje, ja­sno je ko pro­la­zi lo­ši­je.
Po­red ne­sum­nji­vih gu­bit­ni­ka, da­na­šnji ”tr­ži­šni fun­da­men­ta­li­zam” ima i oči­gled­ne do­bit­ni­ke. To je kla­sa no­vih ren­ti­je­ra, onih ko­ji ži­ve od pro­stog oplo­đa­va­nja svog nov­ca, pro­fe­si­o­nal­nih me­na­dže­ra, kon­sul­ta­na­ta i slič­nih.
Ubje­đu­ju nas da su nji­ho­vo (skrom­no opo­re­zo­va­no) ve­li­ko bo­gat­stvo i nji­ho­va po­tro­šnja, pli­ma ”ko­ja po­di­že sve čam­ce”, a u stva­ri po­di­že sa­mo nji­ho­ve jah­te.
Ova glo­bal­na tran­zi­ci­ja za­to je ga­ran­ci­ja da će sle­de­ća ”maj­ska baj­ka”, pra­znik ra­da do­go­di­ne u isto vri­je­me, bi­ti još ne­ve­se­li­ja od ju­če­ra­šnje.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić