Pre­va­riš se oko mno­go to­ga... shva­tiš da ni­ko ni­je ona­kav ka­ko se pred­sta­vlja. Ni­si ni ti - i to je od svih pre­va­ra naj­ve­ća. Ka­ko se­bi re­ći "za­slu­žu­ješ ša­mar ne­za­hval­na ba­ra­bo!", kad smo po­seb­no sla­bi na gr­če­ve iz sop­stve­nog me­sa? Tja. Ne­moj­te se op­te­re­ći­va­ti oko ovo­ga, jer je za­ba­da­va. Di­zaj­ni­ra­ni smo da se­bi uga­đa­mo - a kad ne ugo­di­mo, va­lja­mo se u ka­lju­zi sa­mo­sa­ža­lje­na. Tvo­ja gla­va je u iden­tič­nom mag­net­nom po­lju kao i sva­ka dru­ga - za­to se i od­bi­ja­mo kad se na­đe­mo u so­ci­jal­nim kon­fi­gu­ra­ci­ja­ma.

* * *
Ovaj tekst je tre­ba­lo da za­poč­ne dru­ga­či­je, na umu mi je bi­la po­sve dru­ga te­ma... ne­što se do­go­di­lo što je iz­bri­sa­lo in­spi­ra­ci­ju. De­si­lo se da je "pu­ža po­ću­ka­la ze­ba". Svra­ti­la mi je u pe­tak ONA. Ni­je se ras­pa­ko­va­la iako je sa so­bom vu­kla du­go­de­ce­nij­ske tor­be te­re­ta... mo­glo bi se re­ći da je od me­ne ko­je ki­lo te­go­be od­ni­je­la čim je za so­bom vra­ta za­tvo­ri­la. Ni­je htje­la da sme­ta. Po­šla je ne­kud da­lje da se sa­ma raz­ra­ču­na­va sa de­mo­ni­ma. Ve­ći­nu njih ni­je ni­čim za­slu­ži­la.
Vo­lio bih da se ne pre­po­zna, iako znam da ho­će ako ove re­do­ve pro­či­ta, ali ne smi­jem da uči­nim glu­vim je­di­no zvo­no ko­je imam u ru­ka­ma. Jer za nju je odav­no sa­zre­lo vri­je­me da se na­pra­vi bu­ka... ri­jet­ko se ta­kav ne­ko ra­đa, a još re­đe ga ljud­stvo ču­va. Istin­ske ve­li­či­ne su obič­no prah pra­ši­ne na tu­đim tre­pa­vi­ca­ma. Mi za­pa­ža­mo smr­dlji­ve de­ta­lje, br­da pe­li­na su nam ne­vi­dlji­va.
Sa­mo sam je jed­nom vi­dio da pla­če. Vje­ru­je se da su oni či­ja li­ca po­ru­žne ka­da se su­za­ma ovla­že za­pra­vo no­ve du­še ko­je ni­su na­vi­kle na mr­šte­nje, tu­gu i očaj. Njoj je ta­da sla­na ro­sa li­ce ukra­si­la - što zna­či da su joj mu­ka i tra­ge­di­ja sa­put­ni­ce iz ra­ni­jih ži­vo­ta.
Iz­gu­bi­la je sve ko­je je vo­lje­la - one ko­ji su je ro­di­li... i dvo­je ko­je je ro­di­la.
Uze­li su joj si­stem i dru­štvo ono što je pre­o­sta­lo - po­sao i dom. Ni­je umje­la da se od­bra­ni i bu­ni - sve što je od oruž­ja ima­la bi­lo je da pi­ta i da sa mno­gi­ma raz­go­va­ra. Da li je iko od nas pra­vim pi­ta­nji­ma po­mo­gao se­bi da se prav­da osi­gu­ra? Da li je iko raz­go­vo­rom bez po­vi­še­nog to­na iš­ču­pao la­đu iz sr­ca uz­bur­ka­nog mo­ra? Ne, po­seb­no ako si tih kao što je ona... po­seb­no ne ako si pa­žljiv da ne do­ja­diš dru­gi­ma. Za­pam­ti­te - ni­je že­lje­la ni­ko­me da sme­ta. Rod­bi­na je ime­tak po­di­je­li­la, njoj je osta­la ču­ka - bez­vri­jed­na čak i ako se pro­da. Me­đu­tim, ona je ču­va. Ka­že da ne mo­že da pro­da ne­što što je đe­do­vi­na. Ka­ko da joj ka­žem "po­bo­gu že­no, osta­tak đe­do­vog oko­ta ti je oteo sve i ras­pro­dao bez trun­ke sen­ti­men­tal­nog na­sle­đa, a te­bi je osta­la glu­pa ču­ka?!" - ni­sam mo­gao, jer ih ona sa­ma ni­je kri­vi­la. Ne­kim glu­pim ču­dom ih je i da­lje vo­lje­la. Obi­lje­ža­va im ro­đen­da­ne i ide na če­stit­ke ra­znih ve­se­lja. Mi­slim da pret­po­sta­vlja­te ko­li­ko se ro­đa­ci bri­nu o njoj i da li zna­ju ko­li­ko je na­pu­ni­la lje­ta.
Drip­ci su joj sko­ro upa­li u stan, po­ha­ra­li so­bi­cu i uze­li ne­što što im ne tre­ba. Šta će po­šte­nom lo­po­vu tu­đa do­ku­men­ta i al­bum sa sli­ka­ma? Iz­gle­da da su ovi bi­li zbi­lja ne­ka po­kva­re­na sor­ta. Ga­zda je okri­vio nju - ga­la­mio i tra­žio da mu na­dok­na­di svu šte­tu jer je pro­zor na kant otvo­ren te no­ći osta­vi­la. Iz­ba­cio je na uli­cu dvi­je ne­de­lje po­što mu je ured­no pla­ti­la sta­na­ri­nu - sa ra­ču­ni­ma ni­ka­da ni­je ka­sni­la. Osta­vi­la mu je po­klon i za­hva­li­la se.
Ona je zna­te vr­lo li­je­pa. Ču­de­sno je kod nje što kra­so­tu kri­je. Vr­lo je obra­zo­va­na. Ni­je uspje­la da di­plo­mi­ra jer se na če­tvr­toj go­di­ni uda­la. Nje­na ve­li­ka lju­bav se is­po­sta­vio još div­ni­ja i ve­ća pi­ja­ni­ca.
O dje­ci ne mo­gu da vam is­pri­čam... uža­sna tra­ge­di­ja. Pi­ja­ni­ca je zbog tu­ge pri­mje­nji­vao tret­ma­ne "iz­ba­ci­va­nja bo­la i stre­sa". Bi­la je po­li­gon nje­go­vog li­je­če­nja. Ne­ki do­bri lju­di su je spa­si­li da je "fi­zi­kal­nom te­ra­pi­jom" od ži­vo­ta ne ra­sta­vi. U bol­ni­ci je pro­ve­la du­go vre­me­na... hro­nič­na ane­mi­ja. Ta­da su joj re­kli da ima i ane­u­ri­zmu... ne­gdje u sto­ma­ku ili gru­di­ma. O to­me ni­ka­da ne pri­ča. Iako bi mo­gla da se ras­puk­ne sva­kog tre­na. Biv­šeg mu­ža još vo­li. Obi­la­zi ga s vre­me­na na vri­je­me. I kod sve­kr­ve po­đe... iste one ko­ja je na gro­bu nje­ne dje­ce nju "ja­lo­vom kra­vom" na­zva­la.
U pe­tak je do­šla da mi se za­hva­li što sam joj po­mo­gao oko di­plom­skog... oko na­bav­ke li­te­ra­tu­re. Do­ni­je­la mi do­ma­ću ra­ki­ju i čo­ko­la­du sa lje­šni­ci­ma. Pi­tao sam je ka­ko se sna­la­zi... po­šle su joj su­ze. Re­če ka­ko joj fa­li al­bum sa sli­ka­ma.

* * *

Zna­te, ona či­sti ula­ze u zgra­da­ma. Do­đe ra­ni­je i po­či­sti što vi­še mo­že da po­stig­ne ka­ko bi sta­na­ri­ma ste­pe­ni­šte bi­lo mi­ri­sni­je kad kre­nu na po­slo­ve. Po­mje­ri oti­ra­če, kr­pom pre­đe pre­ko vra­ta i usja­ji plo­či­ce sa ime­ni­ma. Za­to vas mo­lim, ako je vi­di­te, po­že­li­te joj do­bar dan i pi­taj­te ka­ko je. Ona je na­mag­ne­ti­sa­na ta­ko da vam po­gle­dom po­mi­lu­je li­ce. Gla­som se ra­du­je. Po­pri­čaj­te ma­lo s njom... re­ci­te joj ka­ko se div­no smi­je i ka­ko za­pra­vo uvi­jek ima na­de. Či­sto ona­ko to re­ci­te... jer zna­te ... ona će još ma­lo da ne­sta­ne.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić