<br /> Ko­li­ko god se tru­dio da ovih da­na ne pra­tim zbi­va­nja u ze­mlji i ko­li­ko god iz­bje­ga­vao vi­je­sti i štam­pu, ne mo­gu a da ne pri­mje­tim ko­li­ko ih je ,,drm­nu­lo’’. K’o ze­mljo­tres! Ko­ga? ,,Njih’’. Mi­slio sam da ih je pro­šlo, ali, iz­gle­da da ni­je. Kao da se vra­tio pu­ber­tet, hor­mo­ni di­vlja­ju, ne zna­ju kud uda­ra­ju.
Mi ma­lo sta­ri­ji pam­ti­mo di­vlja­nje na­ci­o­na­li­zma u po­koj­noj Ju­go­sla­vi­ji de­ve­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka. Sje­ća­mo se rat­nih po­kli­ča u nas, u Sr­bi­ji, u Hr­vat­skoj. Sve je ,,dru­ge’’ tre­ba­lo pro­tje­ra­ti, po­bi­ti, pro­mje­ni­ti. Ovi da­ni u Cr­noj Go­ri pod­sje­ća­ju na te ne­sreć­ne go­di­ne. Na­ci­o­na­li­zam, na­ci­o­na­li­zam. Nek je vječ­na (opljač­ka­na). Re­fe­ren­dum (po­kra­de­ni)!
Sje­ća­mo se i onog lu­di­la u pred­re­fe­ren­dum­skom ci­klu­su kad je na­ša vječ­na vlast ima­la skre­nu­ti s uma pri­ča­ju­ći o Cr­noj Go­ri sa­mo­stal­noj. Kao da je to bio je­di­ni i naj­va­žni­ji pro­blem. Ko­ga bri­ga za uni­šte­ne i opljač­ka­ne fa­bri­ke, ko­ga bri­ga što na­rod vi­še ne mo­že pri­ga­ni­ca, bit­no je bi­lo ma­ha­ti za­sta­vom i odvo­ji­ti se od mr­ske Sr­bi­je, pu­ne kr­ca­te bra­da­tih čet­ni­ka ko­ji sa­mo če­ka­ju pri­li­ku da šmug­nu mi­mo Pri­je­po­lja i ot­mu nam dr­ža­vu. Ona­ko, za­kr­va­vlje­nih oči­ju, pa da mi svi bez dr­ža­ve istog tre­nut­ka pre­mi­ne­mo, ko­lek­tiv­no. Svih 670 hi­lja­da, bez iz­u­zet­ka. (Umje­sto to­ga, na­rod iz te dr­ža­ve je po­ro­dič­no, lje­ti, pri­sti­zao na na­še pri­mor­je. Mije­nja­li di­na­re u eure i ov­dje ih tro­ši­li. Na­rod ov­da­šnji je od tih oku­pa­tor­skih pa­ri­ca po­di­zao spra­to­ve ku­ća, a po­ne­ko je sti­dlji­vo ku­pio i no­va ko­la.)
A sje­ća­mo se i ka­ko je sve oko re­fe­ren­du­ma bi­lo ,,po­šte­no’’. Ud­ba je pri­je­ti­la gdje je mo­gla, a gdje ni­je – da­va­la pa­ra. Ne­kom hi­lja­du, ne­kom sto pe­de­set eura za lič­nu kar­tu. Na­šim dr­ža­vlja­ni­ma ko­ji ži­vi­ja­hu u Sr­bi­ji gla­sa­nje je bi­lo za­bra­nje­no. Svim dru­gim do­zvo­lje­no.
Ka­ko ta­da, ta­ko i da­nas – ni­ko da po­me­ne ka­ko se ži­vi. Zvu­či otr­ca­no ali je, na­ža­lost, isti­ni­to – na­rod sve si­ro­ma­šni­ji, vla­sto­dr­šci sve bo­ga­ti­ji i bje­šnji. I ko­li­ko god uzi­ma­li od ,,vječ­ne’’ – ma­lo im je!
Ovih da­na mi se po gla­vi vr­zma­ju Ma­ra­do­ni­ne ri­je­či, iz tog lu­dog vre­me­na (tip iz Nik­ši­ća ko­ji je na­di­mak do­bio zbog ko­vr­dža­ve ko­se): ,,Zbog ovog su se ne­kad tur­či­li!’’. A ,,ovo’’ je sve po­ni­že­nje na­ro­da, sve one la­ži i vaj­ni pa­tri­o­ti­zam ko­jim su nas za­si­pa­li iza sva­kog ćo­ška.
U no­ći ,,po­bje­de’’ oni ko­ji su su se iz­bo­ri­li za ,,slo­bo­du’’ olov­kom a ne pu­škom, gru­nu­še na uli­ce cr­no­gor­skih gra­do­va. Da sla­ve. Slo­bo­du. Kao nož u sje­ća­nje su mi se ure­za­le ri­je­či us­hi­će­ne no­vi­nar­ke ne­ke te­le­vi­zi­je ko­ja je vi­ka­la u ka­me­ru ka­ko se sla­vi u Nik­ši­ću, Vi­to­vom gra­du. Tad je i ime na­šeg dra­gog pje­sni­ka oskr­na­vlje­no. Mo­žda ne zna­ju, Vi­to je oštro osu­đi­vao ,,rat za mir’’ istih ovih po­cr­no­gor­če­nih rat­ni­ka ko­ji 1991. kre­nu­še da to­po­vi­ma Du­brov­nik uči­ne na­šim i još sta­ri­jim.
Svi smo u op­sa­di ovih cr­nih da­na,
Sve nas pod­jed­na­ko tu­ku, moj Go­spa­ru,
I s kop­na, i s mo­ra – sa svih stra­na
Sa­mo gr­mi: ba­rut! Ba­rut! Ba­rut!
Ne po­zna­jem ni­kog sred di­ma i tmu­še,
Ali ipak ću­tim ovu mr­žnju sta­ru,
Ko­ju ni­ko­go­vić si­pa, obez­du­šen,
Na sve što smo bi­li, moj dič­ni Go­spa­ru...
Lu­di­lo se vra­ti­lo, moj do­bri Vi­to. A ako će­mo pra­vo, kod nas ni­je ni pre­sta­ja­lo...
Za kraj, ne­što što pod­sje­ća na sce­ne iz jef­ti­nih na­uč­no­fan­ta­stič­nih fil­mo­va. Ma­lo­pri­je uklju­čim ra­dio, moj omi­lje­ni me­dij. A ta­mo, ma­lo pri­je vi­je­sti u pet – iz­vje­štaj na­ših re­por­te­ra sa gla­sač­kih mje­sta... da dva­na­est sa­ti iza­šlo je 38% gla­sa­ča... gla­sa­nje o sta­tu­su dr­žav­nom pro­ti­če mir­no... po­mi­slih da sam upao u dru­gu di­men­zi­ju, pa is­klju­čim moj sta­ro­vre­men­ski ra­dio-ka­se­to­fon. Po­sle ne­ko­li­ko mi­nu­ta opet uklju­čim... sad ja­vlja­ju ka­ko pro­ti­če gla­sa­nje u Bi­je­lom Po­lju... dva­de­set je pr­vi maj 2006... opet?
U ovoj iz­bor­noj go­di­ni, je­di­no što mo­gu re­ći je U PA­MET SE, CR­NO­GOR­CI!

Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić