Autor: Ra­do­je An­drić


Na­kon po­sled­njih po­pla­va, iz­li­va vo­de i lju­ba­vi u Sr­bi­ji, rijeke su se po­vu­kle u ko­ri­ta, a princ Čarls u Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju. To ni­ka­ko ne zna­či da smo za­vr­ši­li s ele­men­tar­nim ne­po­go­da­ma. I da se one ne­će vra­ti­ti. Do tog po­vrat­ka va­lja nam iz­vr­ši­ti pro­cje­nu šte­te ili ko­ri­sti, što za­vi­si od to­ga sa ko­je stra­ne gle­da­te na be­dem: s jed­ne – šti­ti od po­pla­ve, s dru­ge – pred­sta­vlja nas kse­no­fo­bič­nim. Ka­ko god: pro­va­lje­ni su i be­de­mi i oni ko­ji bi sa­da da ih ru­še unu­tar i oko ”re­gi­o­na”. Do­la­zak prin­ca Čar­lsa i voj­vot­ki­nje Ka­mi­le u taj ”re­gi­on” – imao je za cilj da su­sje­de oba­vi­je­sti ka­ko će u Sr­bi­ji i oko nje pa­sti svi be­de­mi: ”Do­la­zak prin­ca Čar­lsa imao je da ozna­či kraj jed­nog do­ba i po­če­tak dru­gog”.
Ovu re­če­ni­cu is­pi­sao je u svom ”Spe­ci­jal­nom iz­vje­šta­ju” – Ra­di­voj Cvje­ti­ća­nin, biv­ši di­plo­ma­ta, sa­da­šnji su­vla­snik be­o­grad­skog dnev­nog li­sta ”Da­nas”, je­dan od onih ko­ji su pri­su­stvo­va­li pri­je­mu u Skup­šti­ni Sr­bi­je, pri­re­đe­nom u čast prin­čev­skog pa­ra. Pa­sus sa ci­ti­ra­nom Cvje­ti­ća­ni­no­vom re­če­ni­com po­či­nje ova­ko: ”U na­še kra­je­ve princ Čarls je do­la­zio osam pu­ta. U pa­pi­ru Bac­kgro­und bri­e­fing do­cu­ment ko­ji nam je do­sta­vi­la prin­če­va Cla­ren­ce Ho­u­se ovaj se re­gi­on sa­da vo­di kao Za­pad­ni Bal­kan. Se­dam pu­ta, i to po­sled­njih se­dam, za­o­bi­la­zio je Sr­bi­ju, u ko­joj je bio, eto, jed­nom još u vri­je­me Ju­go­sla­vi­je, 1978. U rat­no i po­sle­rat­no vri­je­me išao je vi­še pu­ta u Bo­snu i Hr­vat­sku, u Ma­ke­do­ni­ju i na Ko­so­vo, ali ne i ova­mo. Ne tre­ba bi­ti pre­vi­še bi­star pa za­klju­či­ti da je ova ze­mlja i kod Bri­tan­ske kru­ne ima­la sta­tus pa­ri­je. Na en­gle­skom dvo­ru vri­je­me se ra­ču­na br­že ne­go u Ki­ni, ali ne mno­go: pro­šlo je še­sna­est go­di­na od 5.ok­to­bra i ru­še­nja Mi­lo­še­vi­ća, kad je u ve­li­koj im­pe­ri­ji pro­ci­je­nje­no da sa na­ma sa­da mo­gu da se ru­ku­ju, a da se ne za­ra­ze. Do­la­zak prin­ca Čar­lsa imao je za­to da ozna­či kraj jed­nog do­ba, a po­če­tak dru­gog.” Osim što je pro­pu­stio da de­fi­ni­še i ge­o­graf­ski od­re­di šta su to i či­ji su ”na­ši kra­je­vi”, Cvje­ti­ća­nin nas je osta­vio i bla­že­ne u ne­zna­nju – či­me smo to mo­gli da za­ra­zi­mo im­pe­ri­ju i da li smo još uvi­jek ku­žni? Da li je, mo­žda, tim po im­pe­ri­ju opa­snim vi­ru­som – za­ra­že­na Mi­li­ca Đor­đe­vić, je­di­na srp­ska dje­voj­či­ca i je­di­no srp­sko di­je­te u Pri­zre­nu? To je ona dje­voj­či­ca ko­ja je prin­cu Čar­lsu, pri­li­kom po­sje­te Sa­bor­nom hra­mu Sve­tog Đor­đa u Pri­zre­nu, uru­či­la ve­li­ki bu­ket cvi­je­ća.
–Li­je­po sam se obu­kla, sta­vi­la šna­li­ce i bro­ja­ni­ce, na en­gle­skom mu re­kla da je do­bro­do­šao, on mi se za­hva­lio, uzeo cvi­je­će i to je bi­lo sve – u da­hu je is­pri­ča­la Mi­li­ca svo­je uti­ske. – Ni­je me po­mi­li­o­vao po ko­si, ni po­lju­bio… A i ka­ko bi, ka­da je u ru­ka­ma dr­žao cvi­je­će! Prag­ma­ti­zam po­sled­njeg srp­skog dje­te­ta u Pri­zre­nu ne­do­sta­je srp­skoj po­li­ti­ci u cje­li­ni, a po­je­di­nač­no – po­seb­no ne­do­sta­je Cvje­ti­ća­ni­nu, iako on ”ra­za­zna­je” i ko­je ci­pe­le ko­jom pri­li­kom princ obu­va: ”Na gro­blje (u Be­o­gra­du), da po­lo­ži cvi­je­će, oti­šao je u ci­pe­la­ma Kra­ljev­skog va­zdu­ho­plov­stva ko­je su za nje­ga pra­vlje­ne u mar­tu 1971.go­di­ne ka­da je stu­pao u ovaj rod voj­ske. To je­ste stvar pro­to­ko­la, ali i lič­nog sti­la”– pri­mje­ću­je Cvje­ti­ća­nin – ko­ji ni­je vi­dio prin­ca Čar­lsa 1999.go­di­ne u kom­plet­noj uni­for­mi, a ne sa­mo u ci­pe­la­ma, na Ko­so­vu. Isti­na, kon­sta­tu­je da je ”…do­la­zio na Ko­so­vo, ali ne i ova­mo”. ”Ova­mo” – to je, valj­da, Sr­bi­ja u či­joj je skup­štin­skoj sa­li imao čast da upo­zna prin­ca. I da se ru­ku­je sa njim! Osim što je to ru­ko­va­nje mo­gu­ći do­kaz da vi­še ni­smo ku­žni ili, bar, da ni­smo svi no­si­o­ci za­ra­ze, to go­vo­ri da uz ova­kvog Cvje­ti­ća­ni­na u ono vri­je­me Pin­ki ni­ka­da ne bi do­bio pri­li­ku da vi­di Ti­ta.
Zbi­lja: ako je Čarls bio na Ko­so­vu 1999.go­di­ne, a bio je – jer su ga ta­mo 14.sep­tem­bra do­če­ka­li Majkl Džek­son, ko­man­dant KFOR-a, Ve­sli Klark, vr­hov­ni ko­man­dant NA­TO za Evro­pu i Ber­nar Ku­šner, ad­mi­ni­stra­tor UN, ne tre­ba bi­ti mno­go bi­star, što bi re­kao Cvje­ti­ća­nin, pa za­klju­či­ti da je Ko­so­vo ta­da još uvi­jek for­mal­no bi­lo u Sr­bi­ji, od­no­sno bi­lo je ”ova­mo”… I za one ko­ji pri­zna­ju Ko­so­vo kao sa­mo­stal­nu i ne­za­vi­snu dr­ža­vu, Ko­so­vo je bi­lo u Sr­bi­ji sve do 2008. go­di­ne ka­da je pro­gla­si­lo ne­za­vi­snost.
Da se ovo za­bo­ra­vi, ne tre­ba bi­ti ni pa­me­tan ni glup, ni­ti za­bo­ra­van, ne­go bez­o­bra­zan. Ali, sve za ”pet mi­nu­ta sla­ve” u ve­li­koj sa­li Skup­šti­ne ”Ova­mo”, pod istim svo­dom sa im­pe­ri­jom: ”Zo­ve me u jed­nom tre­nut­ku uvijek lju­ba­zni Du­šan Mi­ha­ji­lo­vić iz britanske am­ba­sa­de.” – pi­še u ”Da­na­su” Cvje­ti­ća­nin. – ”Ho­će pres-ata­še prin­ca Čar­lsa, Eva Oma­go­ni, da mi za­hva­li za omot (do­da­tak ”Da­na­sa” u čast posjete prin­čav­skog pa­ra Sr­bi­ji)… Ni­je kraj: ova lijepa Ni­ge­rij­ka me on­da do­vo­di do prin­ca i ka­že da sam ja taj ko­ji je ure­dio onaj do­da­tak… Princ za­hva­lju­je sa svo­je stra­ne, i ka­že da je naš gest bio vr­lo lju­ba­zan. Uz­vra­ćam za­hval­nost. On­da me sa­če­ku­je onaj en­gle­ski hu­mor ko­ji ima sječivo sa obje stra­ne. ”Ne znam sa­mo ko­li­ko je bi­lo či­ta­no” – ka­že mi princ ve­dro. ”Zna­te, ja ne pi­šem na­ro­či­to”. Ta­ko je Pin­ki vi­dio Ti­ta.
Ali, avaj, Cvje­ti­ća­ni­no­va men­tal­na pro­sta­ta tu ni­je iz­dr­ža­la, pa je, na kra­ju, ma­lo i pi­šnuo od sre­će, pred onim ”dvosjeklim ma­čem”! Umjesto to­ga, mo­gao je da od­go­vo­ri: ”Ne pi­šem ni ja na­ro­či­to!”
Princ bi ga, ona­ko en­gle­ski hu­mor­no, mo­žda i od­li­ko­vao ili ga bar na­gra­dio pra­vim ma­čem, kra­ljev­skim, ona­kvim ka­kvim je u de­cem­bru pro­šle go­di­ne na­gra­dio Isma­i­la Ho­džu, pri­pad­ni­ka ”Bez­bjednosnih sna­ga Ko­so­va”, naj­bo­ljeg ka­de­ta kla­se Kra­ljev­ske voj­ne aka­de­mi­je Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. A mo­žda bi se princ i na­smi­jao, dok su se ru­ko­va­li, ali, sve­jed­no, ne bi ga po­mi­lo­vao po ko­si, jer mu je u lijevoj ru­ci bi­la ča­ša sa pi­ćem… Mi­li­cin prag­ma­ti­zam: ako ho­ćeš da te princ po­mi­lu­je po ko­si, ne­moj mu pret­hod­no da­ti cvijeće. Ni­ti pi­će. Ni­ti se ru­kuj sa njim, zbog za­ra­ze. Tu ne tre­ba bi­ti pre­vi­še bi­star.
wwwi­skra.com