Autor: Sve­tla­na Slap­šak


„Strah pred iz­bje­gli­ca­ma“ je oba­vio svo­ju pro­pa­gand­nu funk­ci­ju, oprav­dao bo­dlji­ka­vu ži­cu i po­ho­de uža­sno upla­še­nih gra­đa­na ko­ji­ma je bi­la po­treb­na in­for­ma­ci­ja u naj­bo­ljoj va­ri­jan­ti, a di­je­lje­nje oruž­ja i uni­for­mi u naj­go­roj. Sad, kad je ta pre­va­ra mr­tva i raz­go­li­će­na, ba­rem u slu­ča­ju Slo­ve­ni­je, već ti­me što ži­ca ni­je uklo­nje­na, pra­vi je tre­nu­tak da se stra­hu da ono ime ko­je ob­ja­šnja­va po­stu­pak i omo­gu­ća­va da ba­rem ne­ko vri­je­me ne po­vje­ru­je­mo slič­nom jef­ti­nom tri­ku. Ni­ko i ni­ka­da (bar me­đu ko­li­ko-to­li­ko oba­vi­je­šte­ni­ma i ra­zum­ni­ma) ni­je bio upla­šen, ali bi­lo je ku­ka­vi­ca sa ne­kim in­te­re­som, tač­ni­je ko­ri­sto­lju­bi­vih ku­ka­vi­ca. Ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce po pra­vi­lu či­ne naj­ve­ći dio po­pu­la­ci­je ko­ja se ko­ri­sti za pod­sti­ca­nje ne­re­da, odr­ža­va­nje na­si­lja, na­pa­de na ne­na­o­ru­ža­ne, po­ve­ća­va­nje ne­si­gur­no­sti i, ko­nač­no, iz­vo­đe­nje ge­no­ci­da. Ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce či­ne obič­no naj­ak­tiv­ni­ji dio ono­ga za šta već iz­vje­sno vri­je­me po­sto­ji kao le­gi­ti­man ter­min isto­ri­ča­ra – go­mi­la...
Isto­ri­ja go­mi­le, nje­na psi­ho­lo­gi­ja i nje­na an­tro­po­lo­gi­ja ne­što su što ni­ka­ko ne bi­smo smje­li za­bo­ra­vi­ti da­nas, ka­da oči­to vi­še ni­smo u sta­nju da pre­po­zna­mo ina­če isto­rij­ski ve­o­ma sta­re tri­ko­ve pri­ku­plja­nja, or­ga­ni­zo­va­nja i zlo­u­po­tre­be go­mi­le. Ka­da bi­smo se ozbilj­ni­je ba­vi­li tim fe­no­me­nom, ne bi­smo bi­li ta­ko iz­gu­blje­ni u po­ja­va­ma ko­ri­sto­lju­bi­vih ku­ka­vi­ca da­nas, i ra­zu­mje­li bi­smo za­što su po­kre­ti, po­li­tič­ke par­ti­je i uop­šte pri­su­stvo ko­ri­sto­lju­bi­vih ku­ka­vi­ca na ve­li­kim i ma­lim po­li­tič­kim sce­na­ma ta­ko iz­ra­zi­ti i ne­dvo­smi­sle­no opa­sni.
No, pri­je sve­ga, ne smi­je se oča­ja­va­ti nad ne­u­spje­hom pr­vih glo­bal­nih po­kre­ta za ljud­ska pra­va, usvo­je­nih do­ku­me­na­ta, obe­ća­nja i uvje­re­nja da se po­sle II svjet­skog ra­ta ne mo­gu po­no­vi­ti svi uža­si ko­ji su se do­go­di­li: mo­gu, i te ka­ko, jer ni po­ve­lja­ma UN, ni dru­gim va­žnim spo­ra­zu­mi­ma, a ni pro­gram­skim osno­va­ma EU ni­su sli­je­di­li od­go­va­ra­ju­ći glo­bal­ni škol­ski i obra­zov­ni pro­gra­mi, ili su bi­li pot­pu­no odvo­je­ni i po­ri­nu­ti na rub od stra­ne po­li­tič­kih prak­si, voj­nih si­la i fi­nan­sij­skih mo­ći. Oče­ki­va­ti da će, bez ne­pre­kid­ne pro­pa­gan­de i uče­nja, ne­ko pam­ti­ti ple­me­ni­te do­ku­men­te, pot­pu­no je ilu­zor­no. Uz to, to uop­šte ni­je pi­ta­nje po­vje­re­nja ili ne­po­vje­re­nja u ljud­sku pri­ro­du, već na­pro­sto po­što­va­nje ono­ga što zna­mo o ljud­skom sje­ća­nju i po­na­ša­nju, ko­je se ne­pre­kid­no mi­je­nja u ra­znim okol­no­sti­ma i pod ra­znim pri­ti­sci­ma. I isto­vre­me­no, ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce se po­na­ša­ju po ve­o­ma sta­rim pri­mje­ri­ma po­dlo­sti, pot­ku­plji­vo­sti i že­lje za zlom, do­bit­kom i za­do­volj­stvi­ma ko­ja se iz te kom­bi­na­ci­je do­bi­ja­ju: ni­je im uop­šte po­treb­no ni da uče, ni­ti da se oba­vje­šta­va­ju. Ima­ju, na­i­me, sa­vr­še­no raz­vi­jen apa­rat za pra­će­nje i ocje­nji­va­nje mo­guć­no­sti i nji­ho­vih no­si­la­ca, i ta­mo se ne­po­gre­ši­vo pri­lje­plju­ju čim se po­ja­vi per­spek­ti­va za ko­rist i zlo­dje­lo.
Ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce, ili go­mi­la, isto ta­ko do­bro po­zna­ju vje­šti­ne sa­kri­va­nja i pod­log ću­ta­nja, ko­li­ko god tre­ba: pri­mje­ri su im nji­ho­ve vo­đe, ko­je su u sta­nju da se go­di­na­ma i do smr­ti sa­kri­va­ju ne osje­ća­ju­ći ni­ka­kvu po­tre­bu za sa­mo­i­spi­ti­va­njem i od­go­vo­ron­šću – kao Ajh­man, Pa­ve­lić, Men­ge­le, Ka­ra­džić, Mla­dić i mno­gi dru­gi. Tek ka­da ih uhva­te, sprem­ni su da ka­žu ne­što o svo­joj od­go­vor­no­sti, obič­no u ob­li­ku ne­gi­ra­nja kri­vi­ce i op­tu­ži­va­nja pro­go­ni­te­lja. I upra­vo tu vi­di­mo naj­moć­ni­je na­ra­tiv­no oruž­je ko­ri­sto­lju­bi­vih ku­ka­vi­ca: iz­mi­šlje­nog ne­pri­ja­te­lja. U go­mi­li se obič­no i na­đe ne­ko to­li­ko glup da po­vje­ru­je u iz­mi­šlje­nog ne­pri­ja­te­lja: ta­kvih se ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce uglav­nom ri­je­še us­put. Pri­ča o iz­mi­šlje­nom ne­pri­ja­te­lju funk­ci­o­ni­še na dru­go­me ni­vou, kao na­mig ko­ji svi me­đu­sob­no u go­mi­li ra­zu­mi­ju i pri­hva­ta­ju; pri­hva­će­na laž, jer vo­di ozbilj­ni­jim ci­lje­vi­ma. I upra­vo u to­me kre­a­tiv­nom tre­nut­ku iz­mi­šlja­nja, go­mi­la do­bi­ja oprav­da­nje una­pri­jed da ostva­ru­je svo­je ko­ri­sto­lju­bi­ve i naj­če­šće ku­ka­vič­ki iz­ve­de­ne ci­lje­ve. Zlo­či­ni na dnu ko­mand­nog lan­ca iz­vo­de se za­to što su mo­guć­ni, ne za­to što su po­treb­ni, a zlo­či­ni sa vr­ha ko­mand­nog lan­ca spro­vo­de se za­to što su „oba­ve­zni“: u svim od ovih slu­ča­je­va, ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce od­no­sno go­mi­la na­la­ze pot­pu­no oprav­da­nje.
Ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce la­žu se­be i sve dru­ge, to­li­ko da se isto­ri­ja mo­že obr­nu­ti na gla­vu i žr­tve mo­gu pri­ka­za­ti kao na­pa­da­či, a zlo­čin­ci kao žr­tve: ta­kve su pro­mje­ne go­to­vo neo­p­hod­ne ka­da ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce ili nji­ho­vi po­tom­ci oci­je­ne da je kraj­nje vri­je­me da po­no­vo na­stu­pe, jer ih je ne­ko ohra­brio i uvje­rio ih da će bi­ti ko­ri­sti. U ci­je­loj toj she­mi ak­ti­vi­ra­nja ku­ka­vi­ca ide­o­lo­gi­ja ne sa­mo da ni­je va­žna, ne­go je sa­mo ma­ni­pu­la­tiv­no oru­đe, ko­je uop­šte ne­ma sa­dr­ži­ne: za­to ku­ka­vi­ce sa istom stra­šću zlo­u­po­tre­blja­va­ju ka­ko po­je­di­nač­ne ide­o­lo­gi­je, ta­ko i ne­do­sta­tak ide­o­lo­gi­je uop­šte. To se sa­vr­še­no ukla­pa u op­štu mr­žnju ku­ka­vi­ca pre­ma bi­lo ko­me tek­stu, u ko­jem se mo­že po­ka­za­ti šta je na­pi­sa­no, a šta ni­je, u ko­jem se mo­gu na­ći ar­gu­men­ti. Ku­ka­vi­ce vo­le ne­pi­sme­nost, pod­ra­zu­mi­je­va­ne tek­sto­ve, ci­ta­te ko­ji ne po­sto­je, fal­si­fi­ka­te. Ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce su raz­vi­le sve ove me­to­de, ta­ko da će te­ro­ri­stič­ki na­pad, re­ci­mo naj­no­vi­ji u Bri­se­lu, od­mah bi­ti pri­ka­zan kao dje­lo iz­bje­gli­ca, prem­da iz­bje­gli­ce iz svo­jih ze­ma­lja bje­že upra­vo od ova­kvih i če­sto istih aten­ta­to­ra… čak i oni ro­đe­ni u Bel­gi­ji ili Fran­cu­skoj, če­sto su se ob­u­ča­va­li kod njih, i vje­žba­li se na nji­ma.
S dru­ge stra­ne, ono če­ga se ku­ka­vi­ce naj­vi­še uža­sa­va­ju je­ste da ih ne­ko pro­zo­ve da re­a­gu­ju po svo­joj pro­cje­ni i kao gra­đa­ni: za njih je na­pro­sto naj­go­ra noć­na mo­ra da od­re­đu­ju i od­ra­đu­ju bi­lo šta što im ni­je na­lo­že­no i zah­ti­je­va­no, jer ni po ko­ju ci­je­nu ne smi­ju da pra­ve sa­mo­stal­ne gre­ške. No, ta ul­ti­ma­tiv­na sna­la­žlji­vost ko­ri­sto­lju­bi­vih ku­ka­vi­ca je istovre­me­no i nji­ho­va naj­ve­ća sla­bost, jer se po to­me ne­dvo­mi­sle­no pre­po­zna­ju, a on­da im vi­še ni­šta ne mo­že vra­ti­ti kre­di­bil­nost, ni naj­ve­će i naj­dr­ski­je la­ži. Naj­no­vi­ji, i na­daj­mo se sud­bin­ski gaf Ja­ne­za Jan­še bio je tvit u ko­jem je dvi­je no­vi­nar­ke dr­žav­ne te­le­vi­zi­je či­ji mu se ko­men­tar ni­je svi­dio na­zvao „islu­že­nim pro­sti­tut­ka­ma“, na­veo ci­je­nu od 30-35 eura, i na­veo i svod­ni­ka Mi­la­na (Ku­ča­na, da­ka­ko). To je još oja­čao no­vim tvi­tom u ko­jem je ci­je­lu jed­nu me­dij­sku ku­ću na­zvao go­ji­li­štem (islu­že­nih?) pro­sti­tut­ki. U nje­go­vom tvi­tu na­rav­no ne­ma ni­ka­kve me­ta­fo­re, ni­ti bi­lo ko­jeg dru­gog stil­skog po­stup­ka – to for­ma tvi­ta i ne omo­gu­ća­va. Ta­ko se jed­no­stav­no mo­že za­klju­či­ti: sve že­ne, čla­ni­ce SDS (Jan­ši­na stran­ka) su ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce, jer ni­su osu­di­le par­tij­skog vo­đu, ni­ti zah­ti­je­va­le nje­go­vu ostav­ku ka­da je na naj­od­vrat­ni­ji na­čin jav­no uvri­je­dio dvi­je že­ne, no­vi­nar­ke dr­žav­ne te­le­vi­zi­je, i ne­ka­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Že­ne, na­i­me, zbog svog po­lo­ža­ja u pa­tri­jar­hal­nom dru­štvu, ima­ju vi­še mo­guć­no­sti da se od tog dru­štva i nje­go­vih me­ha­ni­za­ma dis­tan­ci­ra­ju. One ni­su. Ni­je­dan je­di­ni ar­gu­ment do­sto­jan gra­đan­ke i gra­đa­ni­na ne mo­že se upo­trije­bi­ti u od­bra­ni ta­kvog či­na. Lo­gi­ka, do­du­še, do­pu­šta i dru­gi tok: ako ne pro­gla­se taj tvit svo­ga vo­đe uvre­dlji­vim, zna­či da ga ne sma­tra­ju uvre­dlji­vim: na­zva­ti že­ne ko­je iz­vje­sno ni­su pro­sti­tut­ke pro­sti­tu­ka­ma, po­što ni­je uvre­dlji­vo, mo­že se od­no­si­ti na sve že­ne, da­kle i na čla­ni­ce SDS. Čla­ni­ce i čla­no­vi SDS da­kle bez uvre­de mo­gu bi­ti na­zva­ni pro­sti­tut­ka­ma i svod­ni­ci­ma. Za­to se od­li­ka „ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce“ od­no­si na sve čla­no­ve SDS, ali po­seb­no na že­ne, ko­je bi se mo­ra­le osje­ća­ti ma­nje oba­ve­zne pre­ma pa­tri­jar­hal­nom bez­o­bra­zlu­ku. Osta­je sa­mo da se sra­mot­ni ku­ka­vič­luk čla­no­va i čla­ni­ca SDS još vi­še is­tak­ne ti­me što će mno­ge dru­ge or­ga­ni­za­ci­je gra­đa­na zah­ti­je­va­ti ka­znu za vo­đu SDS, is­klju­če­nje ove stran­ke iz po­li­tič­kog ži­vo­ta, ko­nač­no po­tvr­đi­va­nje pra­vi­la ko­mu­ni­ci­ra­nja po­sla­ni­ka, i ne­ke stan­dar­de ko­ji bar dje­li­mič­no is­klju­ču­ju ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce iz jav­no­sti, kao opa­snu pod­lo­gu na­ci­stič­koj go­mi­li. Već tu je do­volj­no osno­ve da se za­kon­skim pro­pi­si­ma spri­je­či po­gub­no dje­lo­va­nje go­mi­le i ko­ri­sto­lju­bi­vih ku­ka­vi­ca. I, ka­ko se bo­ri­ti pro­tiv ku­ka­vi­ca, na­ro­či­to ko­ri­sto­lju­bi­vih? Po­sto­ji je­dan, iz­u­zet­no lak i jed­no­sta­van na­čin, a to je – bi­ti gra­đa­nin, od­no­sno gra­đan­ka. To mo­že bi­ti efi­ka­sno, sve dok ko­ri­sto­lju­bi­ve ku­ka­vi­ce ne po­ku­pu­ju ili ne do­bi­ju oruž­je.
www.bu­ka.com