Pi­še: Go­ran Ž. Ko­mar


Srp­ski na­rod u naj­ne­po­volj­ni­jim okol­no­sti­ma is­pra­vljao je fa­tal­ne po­gre­ške kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. I je­ste Re­pu­bli­ka Srp­ska naj­ve­će isto­rij­sko po­stig­nu­će srp­skog na­ro­da u 20. vi­je­ku. Od odr­ža­nja ove nje­go­ve te­ko­vi­ne, iz­vje­sno, za­vi­si cje­li­na na­ro­da. Ov­dje je srp­ski na­rod­ni ge­nij, ka­ko se iz­ra­ža­vao Alek­san­dar Gilj­fer­ding u svo­me pu­to­pi­su kroz Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, ostva­rio svoj ide­al­ni po­li­tič­ki cilj svo­jom ve­li­kom žr­tvom po­ni­šta­va­ju­ći od­lu­ke svjet­skih si­la ko­je su za ra­čun Hab­zbur­ške ku­će otu­đi­le, ras­ku­ći­le sre­di­šnju bal­kan­sku ze­mlju.
U pr­vim ja­nu­ar­skim da­ni­ma, pa i 9. ja­nu­a­ra 2016. go­di­ne, na­šao sam se na pro­sto­ru Re­pu­bli­ke Srp­ske, upra­vo u pred­je­li­ma gdje je stva­ra­na, iz­me­đu Ro­ga­ti­ce i So­ko­ca i Pa­la. Ka­da u Sa­ra­je­vu gle­dam sred­njo­vje­kov­nu zbir­ku Ze­malj­skog mu­ze­ja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, usta­no­ve za­sno­va­ne 1888. go­di­ne, ne mo­gu do­volj­no da na­gla­sim zna­čaj i kul­tu­ro­lo­šku ve­li­či­nu di­je­la ove zbir­ke ko­ja je obi­lje­že­na ći­ri­li­com. Ali, ta zbir­ka, nje­zi­ni naj­va­žni­ji i naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ji spo­me­ni­ci, iz­u­zev či­sto bo­san­skih, stva­ra­nih na tlu sta­re Bo­sne, obi­lje­že­ni su još ne­čim što ih ne­ras­ki­di­vo ve­že za dru­gu srp­sku ze­mlju ko­ju su srp­ski vla­da­ri u to­me 20. vi­je­ku iz­gu­bi­li: Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Cen­tral­ni spo­me­nik u Vr­tu ve­li­kog Mu­ze­ja je ste­ćak voj­vo­de Vlat­ka Vla­đe­vi­ća. Ko je on? Ano­nim­ni pre­vo­di­lac Du­ki­ne vi­zan­tij­ske hro­ni­ke, na­kon su­da­ra kon­ti­ne­na­ta na Ko­so­vu po­lju, na ze­mlji sve­to­ga kne­za La­za­ra, ka­zu­je o pr­vom uda­ru na tur­sku ar­mi­ju iz­ve­de­nom od stra­ne bo­san­skog od­re­da na če­lu sa ne Vlat­kom Vu­ko­vi­ćem ve­li­kim voj­vo­dom ru­sa­ga bo­san­sko­ga, ne­go voj­vo­dom Vlat­kom Vla­đe­vi­ćem. Vlat­ka Vu­ko­vi­ća u ob­zor isto­ri­je ovo­ga do­ga­đa­ja va­si­on­skog zna­ča­ja uvo­di tek du­bro­vač­ki ka­lu­đer Ma­vro Or­bin, po­ri­je­klom Ko­to­ra­nin, svo­jim zna­me­ni­tim dje­lom „Kra­ljev­stvo Slo­ve­na“ iz­da­tim u Pe­sa­ri 1601. go­di­ne. Vlat­ko Vla­đe­vić dje­lo­vao je na tlu Bo­sne i Hu­ma sve do po­čet­ka 15. vi­je­ka u pe­ri­o­du vla­da­vi­ne ka­sni­jom Her­ce­go­vi­nom San­da­lja Hra­ni­ća, ka­da je nje­gov ime­njak Vlat­ko Vu­ko­vić već umro. A umro je, sva­ka­ko, pri­je 1397. go­di­ne ka­da ga, kao sve­to­po­čiv­šeg, po­mi­nje Du­bro­vač­ka re­pu­bli­ka. U de­se­ti­na­ma pi­sa­ma ko­je je Re­pu­bli­ka ra­za­sla­la ši­rom Bal­ka­na iz­me­đu 1395. i 1424. go­di­ne, sa­mo se tri lič­no­sti, sve tri ve­za­ne za Ko­so­vo, po­mi­nju kao sve­to­po­čiv­še: knez La­zar, kralj Tvrt­ko Pr­vi Ko­tro­ma­nić i ve­li­ki voj­vo­da Vlat­ko Vu­ko­vić. Bio sam ovih da­na na mje­stu gdje je iz­vor­no po­sta­vljen ogrom­ni spo­me­nik voj­vo­de Vlat­ka Vla­đe­vi­ća u pr­vim go­di­na­ma 15. vi­je­ka. To je se­lo La­đe­vi­ći za­pad­no od Ro­ga­ti­ce. Iz Ze­malj­skog mu­ze­ja u Sa­ra­je­vu sti­gao je oko 1909. go­di­ne u La­đe­vi­će Čeh Ći­ro Tru­hel­ka ka­ko bi ku­bi­ci­rao ogrom­ni spo­me­nik i iz­ra­ču­nao nje­go­vu te­ži­nu. Na­šao je Tru­hel­ka da je spo­me­nik te­žak ne­što vi­še od 24 to­ne. Obra­tio se vla­sti­ma za po­moć oko pre­no­še­nja spo­me­ni­ka u Sa­ra­je­vo. I do­bio je po­moć.U sje­ni Vlat­ka Vu­ko­vi­ća, mi­lje­ni­ka ve­li­kog bo­san­skog kra­lja okru­nje­nog u Mi­le­še­vi 1377. go­di­ne, ži­vio je voj­vo­da Vla­đe­vić ko­je­ga je sa­hra­nio nje­gov voj­vo­da Mi­o­toš. Epi­taf voj­vo­de Mi­o­to­ša ka­zu­je ka­ko Mi­o­toš po­di­že spo­me­nik svo­me go­spo­da­ru Vla­đe­vi­ću is­pod či­jih će se no­gu sa­hra­ni­ti. Kao Obi­lić pod no­ga­ma kne­za La­za­ra ko­je­mu je za ži­vo­ta slu­žio pa će i u smr­ti.
Ve­li­ka cr­kve­no-kul­tur­na dje­la sta­re ne­ma­njić­ke Sr­bi­je na Ko­sme­tu, rav­na naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­jim umjet­nič­kim dje­li­ma re­ne­san­sne Ita­li­je, oli­če­na broj­nim cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma ko­ji­ma je srp­ski na­rod­ni ge­nij te­žio da po­ka­že svoj do­ži­vljaj pred­sta­ve Du­ha Sve­to­ga, na­šla su svoj oso­be­ni iz­raz u pro­sto­ru Bo­sne i Hu­ma. Ta­ko­đe, Her­ce­go­vi­ne Ko­sa­ča i Pa­vlo­vi­ća. Nji­hov isto­rij­ski pe­ri­od je pe­ri­od naj­ve­će grad­nje Cr­kve Hri­sto­ve u toj ze­mlji. Ja­sni­ja je ve­za Bo­sne i Hu­ma sa Ko­so­vom i gra­di­telj­stvom i ukup­nim se­ku­lar­lnim na­sle­đem i usme­nim pre­da­njem, ne­go pro­sto­ra ko­ji zo­ve­mo užom Sr­bi­jom. Ne­u­po­re­di­vo. U ti­ma dvje­ma ze­mlja­ma, tim tač­ka­ma sve­to­sti i re­pre­zen­ta­tiv­no­sti, sa­či­njen je žr­tve­ni kul­tu­ro­lo­ški i dr­ža­vo­tvor­ni pe­čat srp­skog na­ro­da ko­jim je taj na­rod u smi­raj is­toč­no­ro­mej­skog car­stva se­be is­ka­zao kao nje­go­vog le­gi­tim­nog na­sta­vlja­ča.
I u vri­je­me ve­li­kog na­rod­nog ras­ko­la srp­ski na­rod u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni či­ni na­por na sa­sta­vlja­nju i sa­bo­ru, a ne na ko­ma­da­nju i ras­ku­ći­va­nju. Ka­da se iz­no­va upu­ti­mo sta­zom kroz mir­nu do­li­nu sta­rog Bal­ka­na, raz­gle­da­ju­ći nje­go­ve isto­rij­ske spo­me­ni­ke ugle­da­će­mo ogrom­no dje­lo kne­za La­za­ra ko­ji je sa­bi­rao i is­pra­vljao, ugle­da­će­mo ogrom­nu po­li­tič­ku am­bi­ci­ju i za­mi­sao pr­vog bo­san­skog kra­lja po­te­klog iz ku­će Ko­tro­ma­ni­ća, ali i još ne­što, sa­svim iz­u­zet­no u vre­me­ni­ma u ko­ji­ma su ži­vje­li. Ne­vje­ro­vat­ni ste­pen si­ner­gi­je dvo­ji­ce vla­da­ra ko­ji­ma ni­je ne­do­sta­ja­lo am­bi­ci­je. Ko­ji su vi­dje­li pro­past Vi­zan­ti­je i ko­ji su nje­noj dr­žav­noj zgra­di pri­šli oba­zri­vo kao bo­ži­joj tvo­re­vi­ni na ze­mlji. Po­mi­re­ni i sa­bra­ni u Hri­stu. Pro­stor bo­san­skih i hum­sko-her­ce­go­vač­kih vla­da­ra da­ri­vao je srp­skoj isto­ri­ji pre­gršt pi­sa­nih spo­me­ni­ka na­či­nje­nih u obra­scu vje­re i za­ko­na i obi­ča­ja bal­kan­skog tla ko­je je sa­bra­lo mi­le­ni­jum­sko dr­žav­no-prav­no is­ku­stvo is­toč­no­ro­mej­skog car­stva i ve­o­ma spe­ci­jal­nim sin­zi­bi­li­te­tom bal­kan­ske du­še i srp­skim slo­vom nad­gra­đi­va­lo uru­še­no car­stvo Kon­stan­ti­na i Ju­sti­ni­ja­na. Taj je obra­zac ta­ko ži­vot­no sna­žan i pri­kla­dan to­me pro­sto­ru, sa­svim ne­za­mje­njiv, da ga je za­du­go za­dr­ža­la i ad­mi­ni­stra­ci­ja u tur­skom Ca­ri­gra­du.
Re­pu­bli­ka Srp­ska je uglov­njak či­ta­ve srp­ske dr­žav­ne zgra­de. Kao nje­zin od Bo­ga da­ro­va­ni kul­tu­ro­lo­ški obra­zac sve­zan sa ko­sov­skim te­me­lji­ma srp­ske na­rod­ne zgra­de.