Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Li­jep dan, pro­la­zim Bla­žo­vim mo­stom, ka­da tik po­red me­ne pro­la­zi bi­ci­kli­sta, Mi­go­vom sta­zom, i ona­ko u pro­la­zu do­ba­ci: „Za­lud pi­šeš – Mi­lo se pi­ta“. Sa­op­šti to i od­ju­ri, a ja pre­po­zna­doh u nje­mu mog ne­ka­da­šnjeg dru­ga sa fa­kul­te­ta. Raz­mi­šljam – ima pra­vo. I Be­ba to ka­že, mi­slim na Be­bu Dža­ko­vić. Uza­lud je onaj Se­ad iz TV „Vi­je­sti“ po­ku­ša­vao da je smu­ti, a ona – Mi­lo pa Mi­lo. Se­ad, kao da ne­će, po­sta­vi pi­ta­nje: „Ko bi mo­gao iz opo­zi­ci­je da ga za­mi­je­ni?“, a ona kao iz to­pa: „Ni­ko, ka­kve cr­ne opo­zi­ci­je, nje­ga ne mo­že ni­ko za­mi­je­ni­ti čak ni iz nje­go­ve par­ti­je“. Nje­ne ri­je­či po­tvr­dio je i pre­mi­jer na sa­stan­ku u Pri­vred­noj ko­mo­ri Cr­ne Go­re 18. de­cem­bra. Na pi­ta­nje no­vi­na­ra: „Da li se­be vi­di kao pre­mi­je­ra i idu­će go­di­ne u ovo vri­je­me?“ od­go­vo­rio je krat­ko i ja­sno: „Još i da­lje!“ Ti­me je sta­vio do zna­nja da je si­gu­ran u po­bje­du DPS-a na iz­bo­ri­ma ove go­di­ne.
Po­red to­ga, pre­mi­jer je na­ja­vio da će sa­da­šnja Vla­da, iako na kra­ju man­da­ta, po­čet­kom ove go­di­ne ot­po­če­ti ak­tiv­no­sti na struk­tur­nim re­for­ma­ma, iako ni­je prak­sa, na­po­me­nuo je, da jed­na vla­da po­seb­no na kra­ju man­da­ta, po­či­nje ta­ko za­htje­van pro­je­kat. I je­ste vr­lo za­htje­van i vi­še od to­ga, iako mi­slim da se već ka­sni, a po­sle­di­ce to­ga se osje­ća­ju na sva­kom ko­ra­ku. Naj­bo­lje to ilu­stru­ju osnov­ni eko­nom­ski pa­ra­me­tri ko­ji mje­re ste­pen raz­vo­ja na­ci­o­nal­ne eko­no­mi­je. Ima­mo vi­so­ki jav­ni dug, ko­ji je već pre­šao gra­ni­ce Ma­strih­ta, sa ten­den­ci­jom da­ljeg po­ra­sta, vi­so­ku sto­pu ne­li­kvid­no­sti, a kao po­sle­di­cu hi­lja­de i hi­lja­de blo­ki­ra­nih pri­vred­nih su­bjek­ta i sko­ro hi­lja­du po­kre­nu­tih ste­ča­je­va. Osim to­ga, ne­u­spje­le pri­va­ti­za­ci­je pro­du­ku­ju iz da­na u dan gu­bi­tak rad­nih mje­sta. Ako se to­me do­da i pri­liv no­ve rad­ne sna­ge, po­seb­no one sa vi­so­kom struč­nom spre­mom, to do­dat­no uslo­žnja­va pro­ble­me na tr­ži­štu ra­da, što sve sku­pa do­vo­di do da­ljeg ra­sta sto­pe ne­za­po­sle­no­sti i to de­fi­ni­tiv­no po­sta­je naj­ve­ći pro­blem na­ci­o­nal­ne eko­no­mi­je. Pro­ble­ma­tič­ne su re­for­me pen­zi­o­nog si­ste­ma iz­vr­še­ne u po­sled­njih 10-15 go­di­na, a na toj osno­vi ar­mi­ja no­vih pen­zi­o­ne­ra stvo­re­na je i stva­ra ogrom­ne ne­vo­lje Fon­du PIO. Od­la­ze u pen­zi­ju rad­ni­ci iz fir­mi u ste­ča­ju pod uslo­vi­ma ko­je svi­jet ne po­zna­je. Osim to­ga, ra­ni­je re­for­me ko­je su pri­vi­le­go­va­le ne­ke struk­tu­re, ne­za­bi­lje­že­ne su u upo­red­noj prak­si. Da ne go­vo­rim o po­sled­njoj re­for­mi ve­za­noj za maj­ke sa tro­je i vi­še dje­ce. Zar ni­je sra­mo­ta i gre­ho­ta da in­že­nje­ri iz „Obo­da“, Vu­nar­skog kom­bi­na­ta, „Ra­do­ja Da­ki­ća“i osta­lih pred­u­ze­ća, ko­ji su di­plo­mi­ra­li pri­je 40 i vi­še go­di­na na pre­sti­žnim uni­ver­zi­te­ti­ma u okru­že­nju i ra­di­li naj­slo­že­ni­je teh­nič­ko-teh­no­lo­ške po­slo­ve pu­nih 40 go­di­na, da­nas ima­ju ma­nje pen­zi­je ne­go že­ne, maj­ke sa tro­je dje­ce, ko­je su se 15 go­di­na ja­vlja­le na bi­ro ra­da? De­fi­ni­tiv­no ne­mam ni­šta pro­tiv maj­ki sa tro­je dje­ce, tre­ba im da­ti na­dok­na­du, ali tre­ba vi­dje­ti ka­ko i na ko­ji na­čin. Struk­tur­ne re­for­me su slo­žen i du­go­tra­jan pro­ces. Zah­ti­je­va­ju i vri­je­me, i no­vac, i zna­nje. Ka­da je u pi­ta­nju vri­je­me, struč­nja­ci ope­ri­šu pe­ri­o­dom od 5 do 10 go­di­na, kao mi­ni­mal­nim ko­ji bi mo­gao da­ti opi­plji­ve re­zul­ta­te. Pred­vi­đe­na i mo­gu­ća sred­stva su: stra­ne di­rekt­ne in­ve­sti­ci­je iz pred­pri­stup­nih fon­do­va EU, sop­stve­na aku­mu­la­ci­ja (iako na nju mno­go ne ra­ču­nam) i kre­di­ti. U na­red­nom pe­ri­o­du tre­ba se za­du­ži­va­ti naj­vi­še do iz­no­sa ili ni­voa re­fi­nan­si­ra­nja i ni­šta vi­še. Osta­tak de­fi­ci­ta pe­gla­ti na ra­čun pla­ta i pen­zi­ja. Da li ima­mo zna­nja da iz­ve­de­mo re­for­me? Mi­slim da ima­mo, ali sva­ka­ko ne iz kru­ga ovih ko­ji se sva­ko­dnev­no sli­ka­ju na TV-u, jed­na­ko mi­slim i na po­zi­ci­ju i opo­zi­ci­ju.
Agen­da struk­tur­nih re­for­mi uglav­nom ob­u­hva­ta:
1) Struk­tur­ne pro­mje­ne u pri­vre­di
2) Rje­ša­va­nje struk­tur­nih dis­pro­por­ci­ja
3) Re­de­fi­ni­sa­nje ne­kih po­li­ti­ka, po­seb­no so­ci­jal­ne.
Sve ovo, nor­mal­no, pra­te i broj­ne ak­tiv­no­sti na za­ko­no­dav­nom ni­vou. Cr­na Go­ra ne mo­že ži­vje­ti od uslu­ga i to je de­fi­ni­tiv­no. Da­kle, bez po­ra­sta in­du­stri­je, bo­lje re­ći re­al­nog sek­to­ra u struk­tu­ri BDP-a, ne­ma nam bo­ljit­ka, iz go­di­ne u go­di­nu za­pa­da­mo u sve ve­će te­ško­će. Sa­mo re­al­ni sek­tor stva­ra no­vu vri­jed­nost, ko­ja se opet re­pro­du­ku­je i stva­ra do­dat­ne efek­te na osta­le sek­to­re. Do­bre su na­mje­re da se iz­gra­de dva krup­na objek­ta za pro­iz­vod­nju elek­trič­ne ener­gi­je, uz niz ma­njih ida ti­me Cr­na Go­ra od uvo­zni­ka po­sta­ne iz­vo­znik ele­ktrič­ne ener­gi­je. Do­bre su na­mje­re da se po­ve­ća pro­iz­vod­nja če­li­ka i alu­mi­ni­ju­ma, a po­seb­no da se ak­ti­vi­ra­ju ka­pa­ci­te­ti za nji­ho­vu pre­ra­du. Do­bre su na­mje­re da se ak­ti­vi­ra­ju pre­ra­đi­vač­ki ka­pa­ci­te­ti dr­vo­pre­ra­de i pro­iz­vod­nje hra­ne. Sve je to ide­al­no za­mi­šlje­no. Ali ka­ko sve to re­a­li­zo­va­ti u uslo­vi­ma ogra­ni­če­nih fi­nan­sij­skih mo­guć­no­sti? Na­ža­lost, do­sa­da­šnjom eko­nom­skom po­li­ti­kom sko­ro na svim sek­to­ri­ma sa­mi smo stvo­ri­li ta ogra­ni­če­nja. Vi­še smo se ba­vi­li po­tro­šnjom ne­go raz­vo­jem. Tre­ba nam br­ži raz­voj re­al­nog sek­to­ra, uz odr­ža­va­nje sta­bil­no­sti fi­nan­sij­skog i eko­nom­skog si­ste­ma. Ni­je­sam si­gu­ran u to, ali...
Ako se ri­je­ši, po me­ni, su­štin­sko pi­ta­nje ve­za­no za pro­mje­nu pri­vred­ne struk­tu­re – rje­ša­va­nje struk­tur­nih dis­pro­por­ci­ja bi­će da­le­ko lak­še. Dis­pro­por­ci­je se od­no­se uglav­nom na: iz­voz če­li­ka i alu­mi­ni­ju­ma, a uvo­ze se pre­ra­đe­vi­ne od njih; uvoz elek­trič­ne ener­gi­je, a po­sto­je re­sur­si za nje­nu pro­iz­vod­nju; uvoz hra­ne, bez ob­zi­ra na po­sto­je­će re­sur­se; iz­voz si­ro­vog dr­ve­ta, a uvoz go­to­vih pro­iz­vo­da.
Re­de­fi­ni­sa­nje ne­kih po­li­ti­ka (po­re­ske, pen­zi­o­ne, po­li­ti­ke za­ra­da i po­seb­no so­ci­jal­ne po­li­ti­ke) pred­sta­vlja­će in­sti­tu­ci­o­nal­ni okvir za rje­ša­va­nje po­me­nu­tih pro­ble­ma.