Uspjeh jed­no­par­tij­skog re­ži­ma, s aspek­ta sa­me vla­sti, je­ste po­sti­za­nje sta­nja ne­iz­le­či­ve bo­le­sti ci­je­log dru­štva – ko­je se re­al­no oči­tu­je u pu­noj oda­no­sti po­da­ni­ka re­ži­mu pa i kad on va­lja ve­li­ke glu­po­sti, i za­ti­re pre­o­sta­le oslon­ce du­hov­nog zdra­vlja. To smo vi­dje­li upra­vo na Bo­žić, na obi­lje­ža­va­nju sto­go­di­šnji­ce Moj­ko­vač­ke bit­ke u re­ži­ji cr­no­gor­skog re­ži­ma. Sva gro­tesk­nost no­vo­cr­no­gor­ske pri­če ov­dje je bi­la vid­na u vr­lo kon­cen­tri­sa­nom sta­nju. Pre­mi­jer Đu­ka­no­vić, sa­mo­do­volj­no, i bez sti­da pred žr­tvom moj­ko­vač­kih ju­na­ka iz 1916, ko­ji su se bo­ri­li i da­li ži­vo­te za srp­stvo, po­ku­ša­va da ih na­knad­no uči­ta i pri­bro­ji svom mon­te­ne­grin­skom pro­jek­tu. Cr­no­gor­ci, na če­lu sa se­rda­rom Jan­kom Vu­ko­ti­ćem, bi­li su ta­kvi Cr­no­gor­ci za­to što su bi­li Sr­bi. To su oni Cr­no­gor­ci iz­ra­sli iz ko­sov­skog epa, ko­ji je ovjen­čan ‘’Gor­skim vi­jen­cem’’. Sva­ki je taj ju­nak le­tio u boj, Boj­nom nji­vom, kao Obi­li­ća po­lja­nom: „Udri za čest ime i svo­bo­du, ko god pa­še svi­je­tlo oruž­je, ko god ču­je sr­ce u pr­si­ma...“ jer „tir­jan­stvu sta­ti no­gom za vrat, do­ve­sti ga po­zna­ni­ju pra­va, to je ljud­ska du­žnost naj­sve­ti­ja“, za­to, „slav­no mri­te kad mri­jet mo­ra­te...“. Ka­kve ve­ze ima­ju no­vi „ju­na­ci“ cr­no­gor­ske su­ve­re­no­sti s Ko­ni­ka, Za­bje­la, iz Ul­ci­nja, Ro­ža­ja, ili Min­he­na, Mek­si­ko Si­ti­ja, Sid­ne­ja, Van­ku­ve­ra ko­ji su, uz pla­će­ne avi­on­ske kar­te i dnev­ni­ce do­le­tje­li da gla­sa­ju za „su­ve­re­nu Cr­nu Go­ru“? Moj­ko­vač­ki ju­na­ci od­bra­ni­še čast Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca, jer su se bi­li „za čest, ime i svo­bo­du“, a ovi bez­i­me­ni go­sti iz svi­je­ta, či­ji su pre­ci naj­če­šće pot­ko­pa­va­li Cr­nu Go­ru, na­sta­vi­li su isto, sa­mo sa­da za pre­i­me­no­va­ni na­slov - „su­ve­re­ni Mon­te­ne­gro“. Lo­kal­ni ko­lo­vo­đa Đu­ka­no­vić, si­ro­ma­šnog obra­zo­va­nja i vi­spre­ne po­li­tič­ke prag­ma­ti­ke, uspio je da uz po­moć ino­stra­ne lo­gi­sti­ke i do­ma­će mon­te­ne­grin­ske sit­ne­ži, pre­i­me­nu­je vi­te­šku i du­hov­nu Cr­nu Go­ru u „slo­bod­ni“ of šor Mon­te­ne­gro, u ko­me je ga­zda oku­pa­tor. U do­slov­nom smi­slu, tre­ba­lo je na br­zi­nu ra­zo­ri­ti osnov­ne ka­te­go­ri­je na­ci­o­nal­nog i kul­tur­nog pam­će­nja, što je ima­lo za po­sle­di­cu pre­i­me­no­va­nje srp­skog je­zi­ka u cr­no­gor­ski (či­taj mon­te­ne­grin­ski), pre­la­zak s ći­ri­li­ce na la­ti­ni­cu, in­sta­lir­nje po­li­tič­ke „cr­no­gor­ske cr­kve“, da bi se se sve­zao s oku­pa­ci­o­nim NA­TO pak­tom ko­ji „ovje­ra­va no­vu cr­no­gor­sku sa­mo­stal­nost“. Moj­ko­vač­ku pri­red­bu (kao i mno­ge dru­ge iz­vo­di u re­ži­ji dvor­ske da­me i rek­tor­ke CG uni­ver­zi­te­ta Rad­mi­le Voj­vo­dić, i dvor­skog (či­taj pol­tron­skog) isto­ri­ča­ra Živ­ka An­dri­ja­še­vi­ća. Da bi bio ja­sni­ji taj br­zi cr­no­gor­ski po­li­tič­ko-ide­o­lo­ški za­o­kret, pun pre­i­me­no­va­nja i pre­o­zna­ča­va­nja, tre­ba pod­sje­ti­ti, da je „kon­struk­tiv­na sa­rad­nja“ s NA­TO pak­tom (ko­ji po­tvr­đu­je cr­no­gor­sku sa­mo­stal­nost) po­če­la baš u da­ni­ma ka­da je Cr­na Go­ra bom­bar­do­va­na od te ali­jan­se.
Isto­rij­ska Cr­na Go­ra (na ko­ju se po­zi­va Đu­ka­no­vić), sva je ći­ri­lič­na, a nat­pis za pro­sla­vu 100-go­di­šnji­ce Moj­ko­vač­ke bit­ke is­pi­san je - la­ti­ni­com! Ta­ko zah­ti­je­va ‘’mon­te­ne­gro re­ži­ja’’ i nje­ni iz­vo­đa­či. Neo­bra­zo­va­nost Đu­ka­no­vi­ća po­sti­že mak­si­mal­nu gro­tesk­nost ka­da je udru­že­na sa vi­spre­nim po­li­tič­kim prag­ma­ti­zmom. Odva­ja­nje Cr­ne Go­re od moj­ko­vač­kih ju­na­ka, srp­stva, ći­ri­li­ce, slo­ven­stva i pra­vo­sla­vlja, Nje­go­ša, upra­vo je in­ten­ziv­no kre­nu­lo „kon­struk­tiv­nom sa­rad­njom’’ cr­no­gor­skih dr­žav­ni­ka s ovom ali­jan­som u vri­je­me bom­bar­do­va­nja.
Cr­no­gor­sku ka­pi­tu­la­ci­ju, bi­jeg kra­lja Ni­ko­le iz osra­mo­će­ne Cr­ne Go­re, či­joj je sra­mo­ti i oku­pa­ci­ji do­prio, pre­ćut­ku­je. Austro­u­gar­ska oku­pa­ci­o­na upra­va, obez­gla­vlje­noj Cr­noj Go­ri, za sle­de­će dvi­je go­di­ne, na­ni­je­la je naj­ve­ću sra­mo­tu u nje­noj isto­ri­ji. Austrij­ski stra­ški pro­gram je upra­vo - is­tje­ri­va­nje ći­ri­li­ce iz jav­nog pi­sma, uni­že­nje svih na­ci­o­nal­nih sim­bo­la, po­čev od na­rod­ne po­e­zi­je do Nje­go­še­ve ka­pe­le ko­ju su bom­bar­do­va­li i na­re­di­li da se pje­sni­ko­ve ko­sti mi­ču sa Lov­će­na, gdje tre­ba da se pop­ne naj­vi­ši spo­me­nik austrij­skom ca­ru Fra­nju Jo­si­fu. I sve bi to bi­lo iz­vr­še­no da se srp­ska voj­ska ne vra­ti i sa sa­ve­zni­ci­ma oslo­bo­di Bal­kan i raz­bi Mo­nar­hi­ju. Da­kle, Đu­ka­no­vić je ipak za­ka­snio za rav­no sto­ti­nu go­di­na.
(Autor je knji­žev­nik)


Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ