Re­pu­bli­ka Srp­ska je pre­kju­če ušla u dva­de­set i pe­tu go­di­nu svog po­sto­ja­nja. Da­nas je Srp­ska mo­der­na dr­ža­va ko­ja se na­la­zi u za­jed­ni­ci sa Fe­de­ra­ci­jom Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Srp­ski na­rod je uspio u ne­če­mu u če­mu ni­su dru­gi na­ro­di is­toč­ne Evro­pe. Bez ob­zi­ra na sve te­ško­će, auto­ri­tar­nu vlast stvar­ne rat­ne zlo­či­ne (kao i one kon­stru­i­sa­ne i po­li­tič­ki zlo­u­po­tri­je­blje­ne), po­ra­ze, ne­pri­ja­telj­stvo ve­li­kih si­la, za­blu­de i ve­li­ka oče­ki­va­nja, Srp­ska po­sto­ji i da­nas, po­sle če­tvrt vi­je­ka, ja­ča ne­go ika­da. Njen na­rod, iako po­li­tič­ki du­bo­ko i sud­bo­no­sno po­di­je­ljen, je­din­stven je u od­bra­ni svo­jih pra­va, onih istih ko­ja su svim dru­gim ju­go­slo­ven­skim na­ro­di­ma da­ta u ve­ćoj mje­ri, bes­kom­pro­mi­sno i bez re­zer­ve. Sa­mo u Srp­skoj Sr­bi da­nas vi­de ja­sno svo­ju bu­duć­nost i sa­mo su oko nje je­din­stve­ni. Za­ču­do ta­ko je i u Sr­bi­ji, u od­no­su na Srp­sku. Pro­tiv Srp­ske su u Sr­bi­ji sa­mo oni ko­ji sli­je­de na­ci­o­nal­ne pro­gra­me dru­gih na­ro­da ili su za­do­je­ni naj­go­rom mr­žnjom mo­der­nog čo­vje­ka – „auto­šo­vi­ni­zmom“.
Srp­ska je na­sta­la u ra­tu. Ra­tu ko­ji je srp­skom na­ro­du na­met­nut po­što su uki­nu­ta nje­go­va ustav­na pra­va, a dvi­je dru­ge na­ci­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, ko­je se ni­ka­da ni­su su­o­či­le sa je­zi­vim zlo­dje­li­ma po­či­nje­nim u Dru­gom svjet­skom ra­tu, do­bi­le odri­je­še­ne ru­ke od SAD i EU (EEZ) da či­tav je­dan na­rod obes­pra­ve i ogla­se za po­bu­nje­ni­ka. U ra­tu je srp­ski na­rod po­bi­je­dio. Sa­mo su Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve i NA­TO spa­si­li mu­sli­man­sku i hr­vat­sku voj­sku od pot­pu­nog po­ra­za. U ra­tu su iz­vr­še­ni broj­ni gnu­sni zlo­či­ni. Naj­vi­še su ih po­či­ni­li pri­pad­ni­ci srp­skog na­ro­da, ali su i nad Sr­bi­ma či­nje­ni zlo­či­ni. Zlo­či­ni ko­je su po­či­ni­li Sr­bi ma­kar su po­sle ra­ta ka­žnja­va­ni i osu­đi­va­ni. Zlo­či­ni nad Sr­bi­ma ne sa­mo da ni­su ni sim­bo­lič­no ka­žnje­ni već su si­ste­mat­ski ne­gi­ra­ni, od stra­ne onih ko­ji su već iona­ko gro­zne zlo­či­ne i broj­ne ubi­je­ne ili na raz­ne na­či­ne po­vri­je­đe­ne i po­ni­že­ne još u pr­voj go­di­ni ra­ta pri­pi­sa­li jed­noj stra­ni i vi­še­stru­ko uve­ća­li sa­mo da bi ostva­ri­li svo­je ne­po­šte­ne ci­lje­ve.
Rat se za­vr­šio spo­ra­zu­mom, za Sr­be po­volj­ni­jim ne­go što je bio Ku­ti­lje­rov plan ko­ji su pred rat od­ba­ci­li SAD i mu­sli­man­sko vođ­stvo. Ne­po­volj­no je bi­lo to što je iz­gi­nuo na­rod, što je srp­ski na­rod sta­vljen na stub sra­ma, što je na hi­lja­de kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra na­pu­šte­no od lju­di ko­ji su na tom pro­sto­ru ži­vje­li vje­ko­vi­ma... Go­di­na­ma po­sle ra­ta Srp­ska je bi­la sank­ci­o­ni­sa­na i za­po­sta­vlje­na... Bi­la je pod pri­ti­sci­ma, ošte­će­na za dio te­ri­to­ri­je ko­ji je uspje­la da za­dr­ži po­sle Dej­to­na, li­še­na 64 dr­žav­ne nad­le­žno­sti... Op­te­re­ći­va­li su je ne­ra­zum­ni po­li­ti­ča­ri, rat­ni bo­ga­ta­ši, na­rod­na si­ro­ti­nja i ne­pro­svi­je­će­nost... Mr­žnja bo­šnjač­kih i hr­vat­skih eli­ta spon­zo­ri­sa­na iz ino­stran­stva. Ne­ra­zum­na Mi­lo­še­vi­će­va, ne­pa­tri­ot­ska re­form­ska i de­ma­go­ška na­pred­njač­ka na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka Sr­bi­je... Ipak, Srp­ska je op­sta­la, bi­la je sta­bil­ni­ji i ne­što ma­lo uspje­šni­ji en­ti­tet BiH.
Do­volj­no je upo­re­di­ti Re­pu­bli­ku Srp­sku sa Ko­so­vom... Šta sve al­ban­ski na­ci­o­na­li­zam ni­je do­bio od SAD i EU? Pa, ipak, da­nas na Ko­so­vu u na­si­lju za­mi­re par­la­men­tar­ni ži­vot, ne­ma mi­ra na pri­štin­skim uli­ca­ma, pr­vih po­sle­rat­nih go­di­na je ubi­je­no oko hi­lja­du oso­ba na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji sa­mo za­to što ni­su Al­ban­ci. U Srp­skoj je­ste dru­ga­či­je i bi­lo je sa­svim dru­ga­či­je...
Pre­kju­če je po­seb­no bi­lo va­žno od­bra­ni­ti pra­vo Srp­ske na iden­ti­tet. Po­sle odi­sej­ske, vi­še­go­di­šnje, bor­be za na­ci­o­na­lna zna­me­nja, usli­je­di­la je od­lu­ka pro­tiv­na vo­lji Sr­ba i Hr­va­ta, ko­ju su do­ni­je­le bo­šnjač­ke i stra­ne su­di­je Ustav­nog su­da BiH da bu­de uki­nut Dan dr­žav­no­sti Re­pu­bli­ke Srp­ske, spo­men na da­tum ka­da je srp­ski na­rod, bu­du­ći da su mu pra­va bi­la ugro­že­na kao ni­jed­nom dru­gom ju­go­slo­ven­skom na­ro­du, pro­gla­sio svo­ju dr­ža­vu na ze­mlji­štu SR BiH, gdje je vje­ko­vi­ma ži­vio u ve­ći­ni.
Re­pu­bli­ku Srp­sku su ovih da­na po­dr­ža­li Sr­bi­ja, i dru­ge pri­ja­telj­ske dr­ža­ve na Bal­ka­nu i ši­rom svi­je­ta. Da­nas „me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca“ ni­je za­sno­va­na na spo­ra­zu­mu uskih, po­sred­nih in­te­re­sa SAD i Nje­mač­ke. Da­nas su vla­de dr­ža­va u ko­ji­ma ži­vi ve­ći­na sta­nov­ni­ka svi­je­ta na stra­ni prin­ci­pa ko­je bra­ni Srp­ska.
Sr­bi­ja je ne­ka­ko sta­la uz Srp­sku. U Sr­bi­ji od 1804. go­di­ne, osim za vri­je­me na­ci­zma i ko­mu­ni­zma - oku­pa­ci­je i dik­ta­tu­re - ni­ko, ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vio srp­ski na­rod iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Onaj ko to pro­mi­je­ni, sâm će ubr­zo bi­ti lan­si­ran u pro­šlost.
U vri­je­me ka­da je Srp­ska na­sta­la Cr­na Go­ra je bi­la u za­jed­nič­koj dr­ža­vi sa Sr­bi­jom. Vođ­stvo Cr­ne Go­re, iako ne­de­mo­krat­sko i na­ci­o­nal­no ne­de­fi­ni­ni­sa­no, ni­je iz­da­lo Re­pu­bli­ku Srp­sku. Da­nas ću­te... Do­d­vo­ra­va­ju se oni­ma ko­ji ih pro­tiv­no vo­lji ve­ći­ne gra­đa­na odr­ža­va­ju na vla­sti. Đu­ka­no­vić je ne­dav­no go­vo­rio po­vo­dom Moj­ko­vač­ke bit­ke. Go­vo­rio je o po­bje­di i žr­tvi onih ko­ji su na­vod­no bi­li svje­sni da će „iz­gu­bi­ti svo­ju dr­ža­vu“... Re­če to isti onaj ko­ji je pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci Ga­vri­la Prin­ci­pa na­zvao te­ro­ri­stom. Kra­lje­vi­nu Sr­bi­ju su zbog Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta na­pa­le Austro­u­gar­ska i Nje­mač­ka, bio je to sa­mo po­vod, po­što je još 1907. Beč od­lu­čio da ne pra­vi od Sr­bi­je ko­lo­ni­ju već da je jed­no­stav­no voj­no oku­pi­ra i uni­šti. Kra­lje­vi­na Cr­na Go­ra ni­je če­ka­la da bu­de na­pad­nu­ta već je sa­ma ob­ja­vi­la rat Austro­u­gar­skoj. Ni­je to uči­ni­la zbog te­ro­ri­zma, već zbog slo­bo­de svo­je, slo­bo­de Sr­bi­je i slo­bo­de srp­skog na­ro­da... Za­to je sra­mo­ta što i Cr­na Go­ra u su­bo­tu ni­je sla­vi­la. Ali ka­ko da sla­vi slo­bo­du dru­gih, onaj ko sâm ni­je slo­bo­dan?
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić