Če­sto u svi­je­tu ra­zni or­ga­ni­zo­va­ni po­kre­ti, uz ko­ri­šće­nje oruž­ja, ima­ju svo­ju sla­vlje­nu pr­vu upo­tri­je­blje­nu pu­šku. Par­ti­za­ni­ma 1941. go­di­ne „pr­va pu­ška“ bi­la je ona Ži­ki­ce Jo­va­no­vi­ća, iz ko­je 7. ju­la 1941. go­di­ne ni­je pu­ca­no u oku­pa­to­re – Njem­ce, no u dva Sr­bi­na, ko­ji su bi­li pr­ve žr­tve. A „pr­va pu­ška“ cr­no­gor­skih se­pa­ra­ti­sta bi­la je 17. ju­la 1941. u ru­ka­ma ita­li­jan­skih voj­ni­ka, ko­ji su uve­li taj se­pa­ra­ti­zam, za lak­še pri­sa­je­di­nje­nje Cr­ne Go­re Ita­li­ji. Ita­li­ja­ni su tog da­na pu­ca­li u Sr­bi­na – u Stje­pa­na Mi­tro­va Lju­bi­šu. Smo­gli su pre­gršt ita­li­jan­skog ju­na­štva da de­set po­stro­je­nih voj­ni­ka pu­ca­ju u Lju­bi­ši­nu bi­stu u Bu­dvi, jer se za ži­vo­ta za­la­gao za na­ci­o­nal­na pra­va Sr­ba. Ita­li­ja­ni i cr­no­gor­ski se­pa­ra­ti­sti ta­da, iz istih raz­lo­ga, sru­ši­li su na Ce­ti­nju i spo­me­nik kra­lju Alek­san­dru, dje­lo Iva­na Me­štro­vi­ća, ko­ji do da­nas ni­je ob­na­vljan, iako je Alek­san­dar cr­no­gor­ske kr­vi, kao unuk kra­lja Ni­ko­le, ali se ka­zi­vao Sr­bi­nom.
Sa­da­šnjim Za­ko­nom o za­šti­ti kul­tur­nih do­ba­ra Cr­ne Go­re za­bra­nje­no je ru­še­nje spo­me­ni­ka kul­tu­re, ali iz nje­ga se ne vi­di da je za­bra­nje­no stri­je­lja­nje spo­me­ni­ka, što je pre­tje­ra­no fa­vo­ri­zo­va­nje „de­set pr­vih pu­ša­ka“ uve­ze­nih iz Ita­li­je... Na to­me se ne sta­je, jer se u spo­me­ni­ke kul­tu­re i da­lje ci­lja, kao ovih da­na na oba­li Mo­ra­če – uni­šta­va­ju­ći lik i dje­lo Sve­tla­ne Ka­ne Ra­de­vić.
Mi ni­je­smo je­di­ni stra­dal­ni­ci ko­ji se bo­re za op­sta­nak, da nam ma­lo vre­me­na osta­je za zdu­šnu bor­bu jed­ni pro­tiv dru­gih. Ma­lo nam je vre­me­na za od­mor. Ta­ko „Sa­mo slo­ga Sr­bi­na spa­sa­va“ – S/S/S/S, tre­ba­lo bio da je S/S/S/O – „Sa­mo slo­ga Sr­bi­na od­ma­ra“, la­ko pri­mjen­lji­vo u Cr­noj Go­ri.
Pr­vo se mo­ra­mo bra­ni­ti spo­lja da bi ne­što od nas za nas osta­lo, svje­sni da na od­re­đe­nim pro­sto­ri­ma br­že ne­sta­je­mo po­tro­še­ni iz­nu­tra, ko­je se ne­kad vi­di po to­me što mno­gi od ra­fal­ne palj­be iz­nu­tra i spo­lja, po­ska­ku­ju idu­ći uli­com da se mi­sli da se ti­me hva­li­šu što su se iz­du­ži­li sra­zmjer­no ko­li­ko su se is­ta­nji­li.
In­te­re­sant­no je upo­re­di­ti ka­ko se na­rod ne­kad, a ka­ko da­nas bra­ni iz­nu­tra i spo­lja: Stje­pan Mi­trov Lju­bi­ša ni­je mo­gao da po­ha­đa srp­sku osnov­nu ško­lu, ko­ja ta­da ni­je po­sto­ja­la u Bu­dvi, te je u Bu­dvi za­vr­šio ita­li­jan­sku osnov­nu. Ali i bez to­ga, ta­da kao đak ra­zu­mio je mu­ke na­ro­da svog, što da­nas mno­gi ne mo­gu ni u po­znim go­di­na­ma. Ka­sni­je je u Za­dru u Dal­ma­tin­skom sa­bo­ru, gdje je bio pred­sjed­nik (a u Be­ču i član Car­skog vi­je­ća) ka­zao kod na­pu­šta­nja sa­bo­ra: „Ja znam da vi me­ne ne tr­pi­te, jer sam Sr­bin pra­vo­slav­ne vje­re. Iz­la­zeć oda­vle, osta­vljam u sa­bo­ru mla­di­jeh si­la, ko­ji, ako ih je Srp­ki­nja za­do­ji­la zna­ti će bra­ni­ti pra­va svo­je na­rod­no­sti i vje­re.” I po­tom: “Ko je to ov­dje bo­lji Sr­bin od me­ne? Moj se gr­ob zna­de od Ko­so­va...”
Pam­ti se šta se ne ura­di, po­go­to­vu šta se ura­di, te su i Ita­li­ja­ni upam­ti­li ove Lju­bi­ši­ne ri­je­či. Kad su Mu­so­li­ni­je­vi voj­ni­ci 17. ju­la 1941. go­di­ne po­ku­ša­li da pro­bi­ju obruč usta­nič­kih sna­ga Cr­ne Go­re – da do­đu na Ce­ti­nje, bi­li su po­tu­če­ni na Bra­ji­ći­ma. Po­sli­je, kad su se pre­ži­vje­li Ita­li­ja­ni vra­ti­li u Bu­dvu, for­mi­ra­li su stre­ljač­ki stroj ko­ji je u tom gra­du stri­je­ljao bi­stu Lju­bi­ši­nu. Po­tru­di­li su se da se ni ko­ma­dić sru­še­ne bi­ste ne na­đe.
Ta­ko, Lju­bi­šu su stri­je­lja­li 63 go­di­ne po­sli­je nje­go­ve smr­ti, a on se po­no­vo ra­đao no­vim spo­me­ni­kom – gdje god mu se ime po­mi­nja­lo, da se, dr­že­ći za nje­ga, ne iz­gu­bi­mo. Lju­bi­ši­nu bi­stu u Bu­dvi tre­ba­lo bi ob­no­vi­ti na na­čin da joj se kao za­šti­ta po­sta­vi pan­cir-ko­šu­lja. A spo­me­nik dje­ci ko­ju je NA­TO 1999. ubio na mo­stu u Mu­ri­nu za­šti­ti­li bi­smo ta­ko što bi se po­red spo­me­ni­ka po­sta­vi­la pra­zna ru­ska ra­ke­ta S-300, od ko­je bi, i ta­kve, NA­TO – avi­o­ni za­zi­ra­li.
Cr­na Go­ra tre­ba­lo bi da pre­sta­ne da je naj­ve­ći ko­zme­tič­ki sa­lon na svi­je­tu – da pre­ma­zi­ma vi­še ne skri­va ra­ne na­sta­le od Za­pa­da – da pan­cir-ko­šu­lja i pra­zna S-300 ra­ke­ta ne bu­du sa­mo tu­ri­stič­ke atrak­ci­je, no da pred­stav­ni­ci­ma ci­vi­li­zo­va­nog i hu­ma­nog Za­pa­da, kad nas po­sje­te, po­nu­di­mo da udah­nu ura­ni­jum iz nji­ho­vih ura­ni­jum­skih bom­bi po­su­tih po Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji, ko­je mi sva­ko­dnev­no udi­še­mo. I do­dat­no – da se bar jed­nom po­klo­ne žr­tva­ma od nji­ho­vog bes­po­treb­nog bom­bar­do­va­nja Pod­go­ri­ce, Be­o­gra­da i dru­gih gra­do­va, kad je Dru­gi svjet­ski rat prak­tič­no bio za­vr­šen, u ko­jem smo na nji­ho­voj stra­ni kr­va­ri­li. To da ura­de, umje­sto što su avi­ja­ti­ča­ri­ma ko­ji su nas bom­bar­do­va­li na­pra­vi­li spo­me­nik u Pod­go­ri­ci... Tre­ba­lo bi da zna­ju da mi ni­je­smo he­ro­ji kao oni da pu­ca­mo u spo­me­nik i ba­ca­mo bom­be na pri­ja­te­lje.


Pi­še: An­dri­ja Mar­kuš