Pro­fe­sor Đu­ro Šu­šnjić, so­ci­o­log re­li­gi­je, u tek­stu “Du­hov­ni su­sret” pi­še o to­me ka­ko su mul­ti­na­ci­o­nal­nost i mul­ti­kon­fe­si­o­nal­nost osnov­na obi­ljež­ja sa­vre­me­nog svi­je­ta i ka­ko ne­ma ve­ćeg gra­da u svi­je­tu u ko­me se ne mo­gu na­ći lju­di raz­li­či­tih vje­ra, na­ci­ja i kul­tu­ra. Iz nji­ho­vih du­hov­nih su­sre­ta, ka­že pro­fe­sor Šu­šnjić, na­sta­li su istin­ski plo­do­vi ljud­skog uma, a iz tje­le­snih do­di­ra naj­ljep­ša li­ca ovog svi­je­ta. Po pro­fe­so­ru Šu­šnji­ću, jed­na kul­tu­ra ne mo­že po­sta­ti svje­sna se­be, to jest svo­ga iden­ti­te­ta, bez od­no­sa sa dru­gim kul­tu­ra­ma, ko­je se od nje raz­li­ku­ju. A od­bi­ti raz­go­vor sa dru­gom kul­tu­rom, ne upo­zna­ti je, zna­či od­bi­ti mo­guć­nost da se obo­ga­ti vla­sti­ta kul­tu­ra, osu­di­ti se­be na du­hov­nu stag­na­ci­ju.
Sva­ko svi­jet oko se­be do­ži­vlja­va dru­ga­či­je. “Oči vi­de ono če­ga je du­ša pu­na”, ka­ko bi re­kao An­drić. Sve ono što se na­la­zi iz­van nas, sa­mo je re­pli­ka na­šeg unu­tra­šnjeg svi­je­ta. Sva­ko ži­vot shva­ta na svoj na­čin, tu­ma­či ga i men­tal­no do­ži­vlja­va dru­ga­či­je. Ono­li­ko ko­li­ko nam je bo­gat unu­tra­šnji svi­jet, to­li­ko nam je stvar­nost sva­ki dan dru­ga­či­ja, čud­no­va­ti­ja, ra­zno­vr­sni­ja, a to­li­ko nam je i dru­gi bli­ži, shva­tlji­vi­ji, ja­sni­ji.
Za­što čo­vjek ogra­ni­ča­va se­be, su­ža­va ži­vot­ne po­gle­de, osi­ro­ma­šu­je svoj duh, za­tva­ra se u sa­mo jed­nu mi­sao, sa­mo jed­nu, svo­ju na­ci­ju, svo­ju kul­tu­ru? Is­toč­njač­ka psi­ho­lo­gi­ja to ob­ja­šnja­va na svoj na­čin. Za­mi­sli­mo, kao ilu­stra­ci­ju, da je duh igla, a mo­žda­na sup­stan­ca jed­na me­ka­na ma­sa is­pred nje. Sva­ka mi­sao ko­ju ima­mo pra­vi se­bi, da ta­ko ka­že­mo, je­dan ka­nal u mo­zgu. Taj ka­nal bi se po­no­vo za­tvo­rio ka­da mu si­va ma­sa ne bi stva­ra­la jed­nu oblo­gu ko­ja ga odr­ža­va. Da ne­ma te ma­se, ne bi bi­lo ni pam­će­nja, po­što pam­će­nje pod­ra­zu­mi­je­va ho­da­nje tim sta­rim ka­na­li­ma. Sva­ka no­va mi­sao ko­ju pri­hva­ti­mo, mo­ra, da ta­ko ka­že­mo, da se­bi na­či­ni je­dan no­vi ka­nal kroz mo­zak. Ljud­ska pri­ro­da vo­li da se kre­će bra­zda­ma ko­je već po­sto­je, za­to što je ta­ko lak­še. Mo­že se pri­mi­je­ti­ti da, ka­da čo­vjek go­vo­ri do­ti­ču­ći se ne­kih ide­ja ko­je su svi­ma po­zna­te, i kom­bi­nu­ju­ći ih na raz­li­či­te na­či­ne, la­ko ga je pra­ti­ti, za­to što ti ka­na­li već po­sto­je u sva­či­jem mo­zgu i sa­mo im se tre­ba obra­ti­ti. Ali ka­da se po­ja­vi ne­ka no­va ide­ja, po­treb­no je, na­pro­tiv, tra­si­ra­ti no­ve ka­na­le, te ni­je­smo ta­ko sprem­ni da je od­mah ra­zu­mi­je­mo. To je za­to što mo­zak ne­svje­sno od­bi­ja da do­pu­sti no­vim ide­ja­ma da uti­ču na nje­ga. On pru­ža ot­por. Duh po­ku­ša­va da pro­ko­pa no­ve ka­na­le, a mo­zak to ne­će da do­zvo­li. U to­me je taj­na si­ro­ma­štva unu­tra­šnjeg svi­je­ta. Što ma­nje ka­na­la po­sto­ji u mo­zgu, što je igla du­ha na­pra­vi­la ma­nje tih pro­la­za, to će mo­zak bi­ti si­ro­ma­šni­ji i vi­še će se bo­ri­ti pro­tiv no­vih mi­sli. Što je čo­vjek sklo­ni­ji raz­mi­šlja­nju, to će slo­že­ni­ja bi­ti mre­ža ka­na­la u nje­go­vom mo­zgu i on će lak­še pri­ma­ti i ra­zu­mi­je­va­ti no­ve ide­je. To se de­ša­va sa sva­kom no­vom ide­jom – mi stva­ra­mo no­vi uti­sak u mo­zgu, pro­si­je­ca­mo no­ve ka­na­le kroz mo­žda­nu ma­su.
A što je bo­ga­ti­ja mre­ža ka­na­la, to lak­še će­mo ra­zu­mi­je­va­ti dru­ge kul­tu­re, ide­je, lju­de s ko­ji­ma se u od­re­đe­nim stva­ri­ma ne sla­že­mo, a tu raz­li­či­tost će­mo shva­ta­ti kao bo­gat­stvo kre­a­ci­je pa će­mo ti­me, tim do­di­rom sa raz­li­či­tim, vi­še­mi­sle­ćim, i sa­mi se­be obo­ga­ći­va­ti. U su­prot­nom, osta­će­mo „u svom to­ru“, ogra­ni­če­ni, kru­ti, i u mi­šlje­nju i dje­la­nju. Svim sred­stvi­ma će­mo bra­ni­ti svo­je sta­vo­ve uvje­re­ni da su oni je­di­ni is­prav­ni, a to ra­đa pri­mi­ti­vi­zam, agre­siv­nost, usko­gru­dost, a ta­ko sje­di­nje­no vo­di u otvo­re­ni su­kob.
Ta­ko su nas uve­li u rat. Kru­ti, usko­gru­di, jed­no­um­ni, htje­li su jed­no­na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve, dru­ge kul­tu­re su pre­po­zna­va­li sa­mo kroz pu­šča­ne ni­ša­ne. Po­je­di­ni su za­mr­zje­li i drev­ne sport­ske vje­šti­ne, jer su u svom na­zi­vu sa­dr­ža­le ri­je­či ko­je su bi­le sa­dr­ža­ne i u ime­nu za­sta­ve dru­ge na­ci­je, dru­ga­či­je kul­tu­re. Ubi­ja­li su gra­do­ve, ru­ši­li, pa­li­li, pro­tje­ri­va­li lju­de dru­ga­či­jeg po­ri­je­kla, pre­zi­me­na. Svo­je unu­tra­šnje ra­su­lo su pre­ni­je­li na spolj­ni svi­jet, mir u se­bi tra­ži­li pro­iz­vo­de­ći rat­ne stra­ho­te.
U ra­tu pro­fi­te­ri i pod­stre­ka­či na zlo­čin, u mi­ru pljač­ka­ši. Sve­de­ni sa­mo na če­ti­ri mo­žda­ne vi­ju­ge – vlast, moć, opljač­ka­ti, sla­ga­ti – uni­šti­li su sve če­ga su se do­hva­ti­li. So­li­dar­nost, rad u op­štem in­te­re­su, este­tič­ki, etič­ki ob­li­ci ži­vlje­nja, ople­me­nji­va­nje svih du­hov­nih mo­ći, sve ono što bi tre­ba­lo da je pre­vas­hod­ni cilj vla­sti, nji­ma je stra­no. Nji­hov mo­zak to ne mo­že da pri­hva­ti. Uve­li su sve ono što je su­prot­no vr­hun­skim do­me­ti­ma kul­tu­re – dro­gu, pro­fe­si­o­nal­na ubi­stva, de­ma­go­gi­ju, ne­po­ti­zam, kra­đu i sva­ka­kva ne­po­čin­stva ko­ja im mo­gu po­slu­ži­ti da osta­nu na vla­sti. Vla­sti ko­ja po­put ka­kvog slo­na u sta­klar­skoj rad­nji sva­kim ko­ra­kom ko­ji na­pra­vi zdro­bi ne­ku vri­jed­nost. Po­put onih ne­kro­fi­la su ko­ji­ma, ka­ko u ese­ju “Re­vo­lu­ci­o­nar­ni ka­rak­ter” ka­že From, gu­še­nje, po­ni­šta­va­nje i ra­za­ra­nje ži­vo­ta do­no­si isto ono­li­ko za­do­volj­stva ko­li­ko oso­bi ko­ja vo­li ži­vot pru­ža stva­ra­nje, ši­re­nje i raz­vi­ja­nje ži­vo­ta. U tom ese­ju Erih From ne­kro­fi­li­ju de­fi­ni­še kao lju­bav pre­ma sve­mu što u se­bi ne­ma ži­vo­ta, što je me­ha­nič­ko i što se ras­pa­da. “Ne­kro­fi­li­ja je te­žnja za pre­tva­ra­njem ži­vog u ne­ži­vo, stra­sna sklo­nost za uni­šta­va­njem i za ra­za­ra­njem ra­di ra­za­ra­nja, a njen mo­to je: Ži­vje­la smrt”! Ili, mo­to pri­mi­je­njen na da­na­šnju Cr­nu Go­ru - ži­vio DPS sa svo­jim sa­te­li­ti­ma!
S dru­ge stra­ne, po Fro­mu, re­vo­lu­ci­o­nar­ni ka­rak­ter je onaj ko­ji se iden­ti­fi­ku­je sa čo­vje­čan­stvom. On ta­ko­đe ima du­bo­ko “po­što­va­nje pre­ma ži­vo­tu”, du­bo­ku sklo­nost i lju­bav za ži­vot. Re­vo­lu­ci­o­nar­ni ka­rak­ter ima po­se­ban od­nos i pre­ma mo­ći - za nje­ga moć ni­ka­da ne po­sta­je sve­ta, ona ni­ka­da ne pre­u­zi­ma ulo­gu isti­ne ili mo­ra­la do­bro­te.
Re­vo­lu­ci­o­nar je čo­vjek ko­ji se eman­ci­po­vao od ve­za­no­sti za rod­nu gru­du i krv­ne ve­ze, od maj­ke i oca, od po­seb­ne lo­jal­no­sti dr­ža­vi, kla­si, ra­si, par­ti­ji ili re­li­gi­ji. Re­vo­lu­ci­o­nar­ni ka­rak­ter je hu­ma­ni­sta uto­li­ko što u se­bi osje­ća či­ta­vo čo­vje­čan­stvo i ni­šta ljud­sko ni­je mu stra­no. On vo­li i po­štu­je ži­vot. On je skep­tik i čo­vjek ko­ji ima vje­re.
On je skep­tik, ka­že From, za­to što sum­nja u ide­o­lo­gi­je kao u ono što slu­ži za pri­kri­va­nje ne­po­želj­ne stvar­no­sti. On je čo­vjek od vje­re za­to što vje­ru­je u ono što po­ten­ci­jal­no po­sto­ji, iako još ni­je ro­đe­no. On mo­že re­ći “Ne” i bi­ti ne­po­ko­ran, upra­vo za­to što mo­že re­ći “Da” i po­ko­ra­va­ti se svo­jim pra­vim, vla­sti­tim prin­ci­pi­ma. On ni­je po­lu­svje­stan ne­go pot­pu­no svje­stan lič­ne i dru­štve­ne stvar­no­sti. On je ne­za­vi­san; ono što je­ste du­gu­je vla­sti­tom na­po­ru; on je slo­bo­dan i ni­ko­me ni­je slu­ga.
Ako je isti­na da je sva­ka vlast pro­iz­vod ko­lek­tiv­ne svi­je­sti na­ro­da ko­ji je bi­ra, usko­ro će­mo sa­zna­ti da li je ko­lek­tiv­na svi­jest cr­no­gor­skih gra­đa­na sklo­ni­ja ne­kro­fi­li­ji ili re­vo­lu­ci­o­nar­nom du­hu.

Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić