Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Ru­ski pi­sac Ivan Bu­nin (1870–1953.), do­bit­nik No­be­lo­ve na­gra­de za knji­žev­nost 1933. go­di­ne, jed­nom je kon­sta­to­vao: ”Ka­ko da se ne za­vi­di na­šem pra­o­cu No­ju? Nje­mu je pao u dio sa­mo je­dan po­top”. Šta je Bu­ni­na, maj­sto­ra po­et­skog i pro­znog iz­ra­za na­tje­ra­lo da iz­re­če ova­ko ne­što? Ko­ji mu je kon­kre­tan do­ga­đaj ili lič­ni do­ži­vljaj bio po­vod da se pri­sje­ti bi­blij­ske le­gen­de o po­to­pu svi­je­ta i pra­ved­nom No­ju? O čo­vje­ku ko­jeg je Stvo­ri­telj bla­go­slo­vio da sa­gra­di bar­ku. Da se sklo­ni u nju sa svo­jom po­ro­di­com i iza­bra­nim ži­vo­ti­nja­ma i bilj­ka­ma. Da sa­če­ka na vr­hu pla­ni­ne Ara­rat da se vo­da po­vu­če. A on­da bi, pre­ma pro­mi­sli Stvo­ri­te­lja, tre­ba­lo da na­sta­ne no­vi, bo­lji i pra­ved­ni­ji svi­jet. Ka­ko je Bu­nin za­klju­čio da ži­vi svi­jet, na­kon pra­ved­nog No­ja, do­ži­vlja­va vi­še od jed­nog “bi­blij­skog po­to­pa”? Ni­je Bu­nin bio pro­rok ili vi­dov­njak. Ali je imao oštro oko, in­te­lek­tu­al­nu ha­ri­zmu i stva­ra­lac­ku ima­gi­na­ci­ju da sve te “po­to­pe” iden­ti­fi­ku­je. Da sa­gle­da ko­li­ke su mo­guć­no­sti za po­ja­vu kli­ca ži­vo­ta na ne­koj no­voj No­je­voj bar­ci. I mo­gu li se pro­ri­je­di­ti sa­vre­me­ni “bi­blij­ski po­to­pi” i iz­bje­ći “ča­so­vi ana­to­mi­je” na or­ga­ni­zmu ži­vih bi­ća na pla­ne­ti? Mo­že li se, u kraj­njem, iz­bje­ći sve iz­vje­sni­ji “kraj isto­ri­je”? Bio je Bu­nin i lič­ni svje­dok mno­gih “po­to­pa”. Ka­ko u nje­go­voj do­mo­vi­ni Ru­si­ji, ta­ko i na glo­bal­nom pla­nu. Svje­dok je dva ve­li­ka ra­ta (Pr­vog i Dru­gog svjet­skog), kao i ru­ske Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, 1917. Kroz nje­go­vu ljud­sku i stva­ra­lač­ku me­mo­ri­ju, pro­de­fi­lo­va­le su i dvi­je naj­mrač­ni­je ide­o­lo­gi­je u isto­ri­ji ljud­skog ro­da: na­ci­zam i fa­ši­zam. Za­pam­tio je i Sta­lji­no­ve čist­ke po­li­tič­kih ne­is­to­mi­šlje­ni­ka, na­ro­či­to one u pr­voj po­lo­vi­ni tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Od po­me­nu­tih do­ga­đa­ja pa do da­nas ni­je se sma­njio broj “bi­blij­skih po­to­pa”. Ni po­ve­ćao broj pra­ved­ni­ka i “No­je­vih bar­ki”. Na­pro­tiv! Svi­jet ubr­za­no gra­bi ka po­no­ru. Na­si­lje je po­sta­lo do­mi­nant­na ide­o­lo­gi­ja čo­vje­ko­va. Ra­to­vi bje­sne bu­kval­no na svim kon­ti­nen­ti­ma. Na kop­nu, mo­ru i u va­zdu­hu. Ra­to­vi ma­njeg i ve­ćeg in­ten­zi­te­ta. Ni­je­su svjet­ski, a plam­te ši­rom svi­je­ta. Te­ku se­o­be mi­li­o­na lju­di od ju­ga pre­ma sje­ve­ru, od is­to­ka pre­ma za­pa­du. Bje­že pred osva­ja­či­ma, pred sil­ni­ci­ma i raz­boj­ni­ci­ma. Pred “mi­lo­srd­nim an­đe­li­ma”. Pred iz­vo­zni­ci­ma “de­mo­kra­ti­je, slo­bo­de i ljud­skih pra­va za sve”. U za­mje­nu za ma­te­ri­jal­na do­bra, ote­ta od sla­bih i ne­ja­kih. U za­mje­nu za tog “je­di­nog bo­ga” ko­me se im­pe­ri­ja zla kla­nja. I mo­li mu se za mi­lost i bla­go­slov. Vr­li­na je u vre­me­nu beš­ča­šća, ka­že knji­žev­nik i aka­de­mik Mi­lo­van Da­noj­lić, sve­ti­telj pri­nu­đen da ži­vi pod istim kro­vom sa raz­boj­ni­ci­ma. Po­kva­re­nja­štvo je do­bi­lo pla­ne­tar­ne raz­mje­re. Da­noj­lić pri­tom skre­će pa­žnju i na mi­šlje­nje ru­skog pi­ja­ni­ste An­dre­ja Ga­vri­lo­va: ”Da­na­šnji svjet­ski upra­vlja­či, s ri­jet­kim iz­u­ze­ci­ma, spa­da­ju u ni­žu vr­stu dvo­no­ža­ca. Do­šlo im pet mi­nu­ta, pa po­ka­zu­ju šta zna­ju i mo­gu”. I Cr­na Go­ra je kroz svo­ju bur­nu i kr­va­vu isto­ri­ju pre­ži­vje­la mno­go “bi­blij­skih po­to­pa”. Iz njih je is­pli­va­va­la za­hva­lju­ju­ći ne­ma­lom bro­ju pra­ved­ni­ka. Is­pi­lje­nih iz nje­ne kr­še­vi­te, ka­me­ni­te, po­sne, ali po­no­sne ko­li­jev­ke. Cr­no­gor­ci- ni­kad po­ko­re­ni, ni­kad u lan­ce ve­za­ni. Cr­na Go­ra i nje­ni po­ni­že­ni gra­đa­ni, i da­nas, ovih da­na i mje­se­ci, po­ku­ša­va­ju da is­pli­va­ju iz jed­nog mut­nog “po­to­pa”. Po­ku­ša­va­ju da pro­na­đu ne­ku no­vu No­je­vu bar­ku. I da “bi­blij­ski po­top”, iza­zvan če­tvr­tvje­kov­nom vla­da­vi­nom De­mo­krat­ske par­ti­je so­ci­ja­li­sta i ‘’go­spo­da­ra’’ Mi­la, usmje­ri u isto­rij­ski bez­dan. Da vra­ti Cr­no­gor­ci­ma ote­to sun­ce slo­bo­de i po­no­vo afir­mi­še vr­li­nu kod cr­no­gor­skog čo­vje­ka. I da u zbir­ku cr­no­gor­skih ka­rak­ter­nih oso­bi­na vra­ti osje­ćaj sti­da kao ne­što naj­ple­me­ni­ti­je i mo­ral­no naj­u­zvi­še­ni­je. Da se ne do­go­di da “ži­vot­na zbi­lja vi­še ne­ma po­tre­be za vr­li­nom, za tim pr­vo­ra­zred­nim ljud­skim svoj­stvom”, ka­ko to re­če aka­de­mik Da­noj­lić.