Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Mi­slim da ne po­sto­ji oso­ba na Bal­ka­nu, ko­ja je odu­še­vlje­na či­nje­ni­com da je ro­đe­na u ovom pro­sto­ru ko­ji naj­bo­lje opi­su­je po­jam vje­tro­me­ti­ne i vu­ko­je­bi­ne, gdje pa­lan­ka za­pra­vo ide­al­no mje­sto, pa iako smr­di, ta­mo je ba­rem to­plo, ne­će te po­me­sti vje­tar ili po­pla­va. Ne mo­že­mo ni­šta pro­tiv ove ko­smič­ke, zvje­zda­ne uro­te: ro­đe­ni smo tu gdje je je­smo, ni tu, ni ta­mo, ni na is­to­ku, ni na za­pa­du, ni na sje­ve­ru, ni na ju­gu. Pri­rod­no smo se mo­ra­li po­slu­ži­ti lu­kav­šti­na­ma, mi­mi­kri­jom, pri­je­tvor­no­šću ka­ko bi­smo vr­lo če­sto spa­si­li go­lu gu.icu od na­le­ta ne­kog di­vljeg vje­tra s bi­lo ko­je stra­ne, us­put raz­viv­ši kul­tu­ru ko­ja ni­je ni­šta dru­go ne­go po­sle­di­ca sve­ga to­ga. Mi smo na­ro­di s men­ta­li­te­tom ro­bo­va, a to ne zna­či ple­me­ni­tog di­vlja­ka, to pri­je zna­či po­kva­re­nost i pri­je­tvor­nost, ono što mi na­rod­ski zo­ve­mo „sna­la­že­nje“. Naš po­jam „sna­šao se“ u se­bi sa­dr­ži dvi­je isti­ne: da se oso­ba obo­ga­ti­la i da ne pi­ta­mo na ko­ji na­čin... Na­i­me, bi­ti bo­gat iz po­zi­ci­je Bal­kan­ca mo­že se po­sta­ti sa­mo oti­ma­či­nom i pljač­kom, ne ra­dom, jer rad ov­dje ni­kad ni­je bio na ci­je­ni, čak ni ka­da je bio de­kla­ra­tiv­no naj­va­žni­ja stvar na svi­je­tu i kon­sti­tu­tiv­ni ele­ment dru­štva, da­nas bi se re­klo, stub dru­štva. Šta­vi­še, „snaš’o se“ u se­bi pod­ra­zu­mi­je­va i od­re­đe­ni po­nos zbog uspje­šne haj­du­či­je. Ra­dost zbog to­ga što si se do­mo­gao ne­če­ga tu­đe­ga. Po­jam „na­rod“ isto ta­ko ne zna­či na­rod, ne­go zna­či ple­me­na ob­je­di­nje­na oko ma­nje ili vi­še za­jed­nič­kog in­te­re­sa. Bal­kan ne­ma gra­đan­sku kla­su, a ako je i ima, to je ona ko­ja je uvi­jek bi­la u slu­žbi ne­kog dvo­ra... Jed­na kla­sa mir­nih, ne­kre­a­tiv­nih, ne­do­bro­ćud­nih slu­žbe­ni­ka ko­ji, na­rav­no, pr­vom pri­li­kom na­sto­je da do­đu do po­zi­ci­je „sna­šao se“. Sna­la­že­nje je po­se­ban na­čin shva­ta­nja svi­je­ta. To je na­čin ko­ji ne pod­ra­zu­mi­je­va eti­ku ra­da i uspje­ha ko­ji je ga­ran­to­vao si­ro­ma­si­ma stva­ra­nje po­slov­nih im­pe­ri­ja u Ame­ri­ci... Upra­vo su­prot­no, to je na­čin uba­da­nja u ne­ku bo­ga­tu ži­lu, u ne­ki mo­no­pol ko­ji uvi­jek skre­će jav­no na pri­vat­no ko­lo, ali bez da­ljeg raz­vi­ja­nja. Bal­kan, osim ma­le po­ro­dič­ne ka­fa­ne, ne po­zna­je pred­u­zet­ni­štvo. Sto­ga na Bal­ka­nu ne po­sto­ji ni­kad ni­ka­kvo tr­ži­šte. Bal­kan ta­ko­đe ne po­zna­je de­mo­kra­ti­ju, jer je ple­men­ska po­ro­dič­na tra­di­ci­ja bi­la za­štit­ni me­ha­ni­zam od za­vo­je­va­ča i lo­kal­nih dže­ko­va, ona je uvi­jek bi­la na­čin da se po­je­di­nac uhlje­bi, osi­gu­ra, omo­gu­ći svo­je po­sto­ja­nje, ja­sno, bez da­lje vi­zi­je, osim po­na­vlja­nja već vi­đe­no­ga. Za­to je sva­ki auten­tič­ni ge­nij s Bal­ka­na svoj ge­nij raz­vio svu­gdje dru­gdje, ali ne na Bal­ka­nu. Za­to je Te­sla stva­rao u Ame­ri­ci, za­to je Pu­pin dje­lo­vao ta­mo, za­to je Bo­ško­vić, dje­lo­vao da­le­ko od ku­će, čak i u ona vre­me­na, za­to je Jo­ne­sko po­stao Jo­ne­sko u Fran­cu­skoj, a Eli­a­de- Eli­a­de u Ame­ri­ci i Fran­cu­skoj. To su sa­mo ne­ki pri­mje­ri, a mo­glo bi ih bi­ti bes­kraj­no pu­no. Ima tih pri­mje­ra i ov­dje i sa­da, na­ro­či­to na­kon zad­njih bal­kan­skih ra­to­va, ali ti su lju­di na ovim pro­sto­ri­ma pred­met po­ru­ge, o nji­ma je stvo­ren čak i mit. Bal­kan ne po­zna­je dru­gost i dru­go­ga, on po­zna­je tek su­sjed­no ple­me, čak se i mi­je­ša s nji­me, pa će to lo­kal­no pre­li­va­nje me­đu ple­me­ni­ma, ko­ja su iona­ko sva po­mi­je­ša­na, pro­gla­si­ti su­ži­vo­tom. Bal­kan pre­zi­re sa­mog se­be, iako uvi­jek ba­ha­to pre­zi­re i ono­ga s dru­ge stra­ne, no to je uvi­jek sa­mo iz­raz pre­zi­ra pre­ma se­bi ko­ji je po­sle­di­ca osje­ća­ja ma­nje vri­jed­no­sti. Sto­ga bi­ti Bal­ka­nac ne is­pu­nja­va ni­čim dru­gim ne­go osje­ća­njem ne­la­go­de zbog vla­sti­tog po­ri­je­kla, zbog na­ših uro­đe­nih „ma­na“ ko­je nas či­ne lu­ka­vim i vje­štim ma­ni­pu­la­to­ri­ma... Na­rav­no, ima to i svo­jih do­brih stra­na, no pri­ro­đe­na nam pod­lo­žnost ne do­zvo­lja­va da se iko is­tak­ne, go­to­vo kao usa­đe­ni gen, od­mah po­či­nje dje­lo­va­nje prin­ci­pa „ne ta­la­saj“... Na­i­me, ti­me mo­žeš pri­vu­ći pre­da­to­ra, no­vu na­va­lu onih ko­ji će ti ote­ti ze­mlju, že­ne, dje­cu, no­vac, eg­zi­sten­ci­ju, ko­ji će te po­tje­ra­ti od ku­će u ime ne­ke dru­ge, naj­vje­ro­vat­ni­je tu­đe ide­je i u ime ne­kog za­ko­na ko­ji ćeš for­mal­no mo­žda i pri­zna­ti, ali du­bo­ko u se­bi pre­zi­reš sve te za­ko­ne, jer znaš da ne­ma­ju ve­ze s to­bom... I da su, ako ne ne­pri­ja­telj­ski, on­da si­gur­no ne dje­lu­ju po­zi­tiv­no ni ko­ri­sno, ni­su na op­štu ko­rist ne­go su u ko­rist za­vo­je­va­ča, vla­da­ra, ono­ga ko­ji ima moć, ono­ga ko­ji te pri­ti­šće da pla­ćaš ne­što, a da ti za­uz­vrat ne da­je ni­šta ili tek mr­vi­ce. Bal­kan je pro­klet pro­stor: ne­ma na nje­mu ni pre­vi­še prav­de, ni pre­vi­še do­bro­te, ima pre­li­je­pe pri­ro­de, ko­ju mi u Cr­noj Go­ri na­zva­smo di­vljom, kao da je di­vlji­na li­je­pa. Ne­ma is­kre­ne to­pli­ne, ma­lo je tu ne­če­ga što bi se mo­glo druk­či­je na­zva­ti do okrut­nost, iako sa­mi o se­bi vo­li­mo mi­sli­ti u ka­te­go­ri­ja­ma do­bro­do­šli­ce, go­sto­lju­bi­vo­sti, i bla­go­sti upr­kos vanj­skoj gru­bo­sti. Čak svo­ju uža­snu pat­nju i ne­sre­ću na­zi­va­mo ple­me­ni­tom... Ne, ov­dje iza vanj­ske gru­bo­sti ne­ma ni­ka­kve bla­go­sti. Ov­dje po­sto­ji uglav­nom gru­bost i pro­sta­kluk, po­ne­kad za­vi­je­ni u ce­lo­fan la­žnog bi­ro­krat­skog fra­zi­ra­nja, kao i so­fi­za­ma lo­kal­nih mu­dra­ca ko­ji uglav­nom slu­že kao psi ču­va­ri po­ret­ka. Po­ret­ka ko­ji to ni­je, po­ret­ka ko­ji se vje­ko­vi­ma skri­va iza dru­gih ime­na i na­zi­va, pa ta­ko ni fe­u­da­li­zam ov­dje ni­je fe­u­da­li­zam, ni ka­pi­ta­li­zam ov­dje ni­je ka­pi­ta­li­zam, ni ko­mu­ni­zam -ko­mu­ni­zam, pa ni de­mo­kra­ti­ja- de­mo­kra­ti­ja... Oni su ov­dje sa­mo ime ko­je skri­va čvr­sti, pa­tri­jar­hal­ni ple­men­ski „ko­mu­ni­zam“ , mi­slim na ple­men­sku ko­mu­nu, ov­dje vje­ra ni­je vje­ra, ne­go je na­čel­no ime ko­je ko­li­ko to­li­ko po­ve­zu­je ple­me­na ko­ja su uglav­nom pa­gan­ska.
No, ka­ko sam i ja Bal­ka­nac, mo­gu slo­bod­no re­ći, Ba­klan­ci mi idu na je­tru, kao krv, ali sa­mo ne­ki!