<br /> Zo­vu me ko­le­ge i pi­ta­ju da li sam do­bio po­ru­ku od pred­sjed­ni­ka Advo­kat­ske ko­mo­re ko­ja gla­si ka­ko bi bi­lo po­želj­no da svi advo­ka­ti, u znak po­dr­ške, pri­su­stvu­ju su­đe­nju jed­nom ko­le­gi ko­jeg spe­ci­jal­ni tu­ži­lac Kat­nić ne­što te­re­ti. In­kri­mi­na­ci­ja je iz­vu­če­na iz sa­dr­ža­ja te­le­fon­skog raz­go­vo­ra. U ko­jem taj ko­le­ga vo­di di­ja­log s jed­nom oso­bom.
Ka­žem da ni­je­sam do­bio po­ru­ku. Jer me, ina­če, iz Ko­mo­re ni­ka­da i ne zo­vu. Osim kad me di­sci­plin­ski go­ne, on­da ka­da „uvri­je­dim pre­su­du“. Ali ne i su­di­ju. Ta­da mi se na­va­le na ko­sti. I ni­su je­di­ni, mo­ram da pri­znam.
I ov­dje za­sta­doh u pi­sa­nju. Ne znam ka­ko da na­sta­vim. I pro­sto vam ob­ja­snim za­što se uop­šte la­tih pe­ra.
Ja pi­tam ko­le­ge: a šta će­mo s dru­gim ko­le­gom ko­ji je u tom istom te­le­fon­skom raz­go­vo­ru na­zvan kre­te­nom? Ovo tim pri­je što će na su­đe­nju, na ko­jem pr­vom ko­le­gi tre­ba po­dr­ška, to bi­ti i po­me­nu­to. Što bi da­lje zna­či­lo da svi pri­sut­ni po­dr­ža­va­ju men­tal­ni stav pr­vog ko­le­ge, da nam je dru­gi ko­le­ga kre­ten.
Pa, ni­šta. Ne­će­mo ići, od­go­va­ra­ju.
Idi­te, ka­žem im ja. Slu­šaj­te i raz­mi­šljaj­te. Uklju­či­te ple­me­ni­te advo­kat­ske gla­ve. Pa u se­bi pre­su­di­te. Iona­ko se kre­ten­luk odav­no va­lja po na­ma. I pri­su­stvom ga tre­ba po­tvr­di­ti. Ne bo­li. A bes­plat­no je. Sa­mo tra­ži pri­sta­nak. Ako, ka­zah ja da­lje u da­hu, ima­mo ne­vo­lju, a ne mo­že­mo joj ni­šta, aj­de da od nje na­pra­vi­mo vr­li­nu. Za­to, svi na su­đe­nje. Kao po­dr­ška.

***
U „Zlat­nom ru­nu“ Pe­kić ka­že da je naj­be­zbjed­ni­je ni­šta ne mi­sli­ti. Što ja obič­no i ra­dim. Opa­sno je kad vam uzmu pa­met. Jer po­sto­ji opa­snost da ubu­du­će ni­o­če­mu ne raz­mi­šlja­te, osim o oni­ma ko­ji su vam tu pa­met uze­li.
Ovo upo­zo­re­nje je, sva­ka­ko, vi­šak, kad smo mi Cr­no­gor­ci (ze­le­ni i bi­je­li) u pi­ta­nju. Slo­bo­da je ro­đe­na ov­dje. Po­seb­no men­tal­na. Tu smo pr­vi. Kao u sve­mu.
Evo pri­mje­ra: zna­te li, na­pri­mjer, ne­kog pred­sjed­ni­ka svih su­do­va, ne­ke dr­ža­ve, ko­ji će da sa­op­šti da NA­TO če­ka pre­su­de u bor­bi pro­tiv ko­rup­ci­je i kri­mi­na­la. Ne zna­te, na­rav­no. Što je i oče­ki­va­no. Jer je slo­bo­da, opet da na­gla­sim, ov­dje ro­đe­na. Po­seb­no men­tal­na.
Šta ima u Cr­noj Go­ri da ne­ko dru­gi (gra­đa­ni, pra­vo, prav­da, ošte­će­ni) če­ka­ju pre­su­de? Šta će sud­ski po­stup­ci? Šta će ma­te­ri­jal­no utvr­đi­va­nje isti­ne? Ko smi­je bi­ti oslo­bo­đen? Jer, NA­TO če­ka. Kao ‘’MI­LO­SRD­NI AN­ĐEO’’. Ko­ji zna da se sva­ko zlo­dje­lo mo­ra ka­zni­ti. Osim ako ni­je ko­la­te­ral­na šte­ta na­sta­la gre­škom. Uz po­moć ra­ke­te. U toj gre­šci ima i ubi­je­ne ne­ja­či. Ima i li­ce­mjer­nog iz­vi­nje­nja. Po­ru­še­nih bol­ni­ca. Ne­ma pre­su­da. I njih ni­ko ne če­ka. Ni za smrt dje­ce. Za­to NA­TO če­ka na­še pre­su­de. I do­bi­će ih. Ma ko­li­ko ko­la­te­ral­ne šte­te bi­lo me­đu osu­đe­nim Cr­no­gor­ci­ma. A bi­će ih. Kao ko­la­te­ra­la. Sa­mo što iz­vi­nje­nje ne­će­mo do­če­ka­ti.
***
Zna­te li raz­li­ku iz­me­đu prav­de i pra­va?
Pra­vo uvi­jek sa­dr­ži mo­ral u se­bi.
Za prav­du je mo­ral još po­treb­ni­ji. Ne­ki ci­ni­ci ka­žu da je za nju, po­red mo­ra­la, po­tre­ban i no­vac.
Ma­da, naj­bo­lje je, kad di­je­liš prav­du.
***

Umro je le­gen­dar­ni advo­kat Velj­ko Gu­be­ri­na. U jed­nom smo bi­li isti. U da­nu ro­đe­nja. U 9. sep­tem­bru.
Sre­di­nom 80- ih nu­dio mi je da ra­dim kod nje­ga. Od­bio sam. On­da je pi­sao mom ocu, na­vo­de­ći da bi bi­la šte­ta da se u pro­vin­ci­ji ba­vim po­slom u pra­vo­su­đu. Otac je bio ne­u­mo­ljiv. I ja osta­doh u Ul­ci­nju.
Što je spa­si­lo Gu­be­ri­nu. Ali ni­je mog oca. Od do­bi­ja­nja či­ra na že­lud­cu. Zbog mog van­pra­vo­sud­nog ta­len­ta.(Autor je advo­kat)

Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić