Od svih vr­sta pro­pa­gand­nih teh­ni­ka ko­je pro­fe­sor po­li­tič­ke psi­ho­lo­gi­je Ivan Ši­ber di­je­li na one ko­je va­ri­ra­ju emo­ci­o­nal­nu kom­po­nen­tu sta­va i one ko­je na­gla­ša­va­ju ugro­že­nost i ne­si­gur­nost, ne­ka­ko nam se za do­ma­će pri­li­ke naj­bli­žim i naj­ja­sni­jim či­ni ova dru­ga gru­pa teh­ni­ka, me­đu ko­ji­ma sva­ka­ko pre­vla­da­va­ju po­pu­lar­nost i ma­ni­pu­la­ci­ja kon­for­mi­zmom, od­no­sno čo­vje­ko­vom po­tre­bom da ne bu­de sam.
Ne­či­ja ,,po­pu­lar­nost“ se ko­ri­sti kao me­ha­ni­zam pri­do­bi­ja­nja lju­di, od­no­sno ma­sa ,,za od­re­đe­nu stvar“. Obič­no bi to tre­ba­lo da bu­du no­si­o­ci ne­kog auto­ri­te­ta - na­uč­nog, po­li­tič­kog, umjet­nič­kog (ka­da je u pi­ta­nju, re­ci­mo, po­li­ti­ka) ili, pak, u eko­nom­skoj pro­pa­gan­di ,,fud­ba­ler ko­ji re­kla­mi­ra gel za bri­ja­nje“. Iz­u­ze­ta­ka i iz­le­ta ima i na jed­noj, i na dru­goj stra­ni. Ono što je ov­dje za­ni­mlji­vo je­ste ka­ko po­je­din­ci iz svi­je­ta, na­zo­vi kul­tu­re, iako bi se o to­me mo­glo po­le­mi­sa­ti, uspi­je­va­ju pre­ko pro­pa­gand­nih pro­je­ka­ta da obez­bi­je­de i sop­stve­nu eg­zi­sten­ci­ju na jav­noj sce­ni, a upra­vo to­me smo mo­gli svje­do­či­ti na uli­ca­ma ši­rom Cr­ne Go­re, i na­rav­no, u ov­da­šnjim me­di­ji­ma.
Po­jed­no­sta­vlje­no, iz­u­zet­no je za­ni­mljiv fe­no­men ,,umjet­ni­ka“ – pje­va­ča, glum­ca, kul­tur­nog po­sle­ni­ka ko­ji eg­zi­sti­ra na na­zo­vi kul­tur­noj sce­ni sa­mo od kam­pa­nje do kam­pa­nje, ma če­ga se ona ti­ca­la. Iz­me­đu kam­pa­nja – hi­ber­na­ci­ja. In­te­re­sant­na je i sle­de­ća stvar: šta je ta­kve per­so­ne pre­po­ru­či­lo da ih oda­ši­lja­lac pro­pa­gan­de uop­šte uzme u raz­ma­tra­nje, a ka­mo­li upo­tri­je­bi za ta­ko „sve­tu“ i kraj­nje ozbilj­nu svr­hu?!
Ova (a zna se i ko­ja – bez pro­pa­gan­de, mo­lim!) kam­pa­nja ko­ja buk­ti Cr­nom Go­rom i ga­lo­pom di­že pra­ši­nu na­pro­sto po­sta­vlja za­ni­mlji­ve si­tu­a­ci­je is­pred svo­jih ,,cr­nih ta­ča­ka“ – bil­bor­da: ,,A ko je ovaj/ova?“ - ,,Ne­mam poj­ma bra­te“ - ,,Znam ja! Sje­ćaš se kam­pa­nje za iz­bo­re, isto je bio/bi­la na bil­bord, dru­že!“
Oči­gled­no da su jav­ne lič­no­sti, ko­je slu­že pri­do­bi­ja­nju ma­se, u na­šoj ze­mlji ne­što za­ka­za­le kad je u pi­ta­nju pro­pa­gan­da, a sa­mim tim i teh­ni­ka ko­ja se ti­če ma­ni­pu­la­ci­je kon­for­mi­zmom. Vi­diš zvi­je­zdu ka­ko ti s TV-a po­ru­ču­je: ,,Sva­ko ko ko­ri­sti ovaj pro­iz­vod dr­ži do se­be!“ i, na­rav­no, kon­for­mi­raš se, jer že­liš da bu­deš pri­hva­ćen od sre­di­ne. Ili, ,,gla­saj za to­ga i to­ga, taj će si­gur­no po­bi­je­di­ti, a ti ćeš ta­ko bi­ti na stra­ni po­bjed­ni­ka!“ Iz­bor je kraj­nje li­čan. Me­đu­tim, lju­di za­gle­da­ni u bil­bor­de ak­tu­el­ne kam­pa­nje, vo­đe­ni sa­vr­še­ni­jim sta­di­ju­mom kon­for­mi­zma, ra­do bi se pri­klju­či­li i ,,bi­li na stra­ni po­bjed­ni­ka“, ali ima­ju ma­li pro­blem – ne mo­gu ni­ka­ko da iden­ti­fi­ku­ju ma­hom po­bjed­ni­ke s bil­bor­da! Bio je i ra­ni­je na bil­bor­di­ma i pla­ka­ti­ma, ali ko je i či­me se ba­vi ,,umjet­nik“ - ubij me ako znam!
Na­ga­đa se da je ,,li­ce sa na­slov­ni­ce“ pje­vač/ica, glu­mac/ica, pred­u­zet­nik/ica, ali, za­što žu­ri­ti, sa­če­kaj­mo na­red­ne iz­bo­re i sve će nam se opet raz­ja­sni­ti – do­tad uži­vaj­mo u ne­po­zna­va­nju ,,stva­ra­la­štva“ po­zna­tog ,,oru­đa ko­je go­vo­ri“, par­don, ''oru­đa pro­pa­gan­de“. Ono što je si­gur­no je­ste či­nje­ni­ca da po­me­nu­ti umjet­ni­ci ni­je­su knji­žev­ni­ci. Iako da­nas svi pi­šu, ko­le­ge pi­sci mo­gu da odah­nu! Kao što ka­že dr Pre­drag Kr­stić: ,,Ne vi­dim da je vlast (vi­še) za­in­te­re­so­va­na za pi­sce i nji­ho­ve spi­se. Mo­žda pri­je obr­nu­to. Sve se mo­že ob­ja­vi­ti, či­ni mi se, i pro­ći će jed­na­ko ne­za­pa­že­no. Mo­že­mo ža­li­ti za tim vre­me­ni­ma kad su knji­ge za­bra­nji­va­ne, jer se mi­sli­lo da mo­gu pro­mi­je­ni­ti svi­jet, a pi­sci pro­ga­nja­ni, jer su nu­di­li al­ter­na­ti­vu, ka­da su lju­di od pe­ra ima­li „jav­ni” zna­čaj. A mo­že­mo i na mi­ru pi­sa­ti za one ma­lo­broj­ne ko­ji još či­ta­ju“. Ne bil­bor­de, na­rav­no!
(Autor je po­li­ti­ko­log,
pi­sac i no­vi­nar)

Pi­še: Alek­san­dar Ću­ko­vić