Piše: Ratko Knežević


Upotreba “prekomjerne sile”, specijalnih policijskih jedinica, prošaranih kriminalcima kojima je Đukanovićev režim već ustupio određene koncesije ili će to, svakako, uraditi, ako mu još bude moglo biti, nije me nimalo iznenadila. Jer, Đukanovićeva Crna Gora je, prije svega, zemlja političkog nasilja. To je, nakon dvadeset i kusur godina mog bavljenja tom geografijom, jer sam rođen tamo, definitivni zaključak. Ovo što se dešava sada na ulicama Podgorice kada jedna armada od hiljadu naoružanih policajaca napada šaku demonstranata i novinara, samo je kulminacija tog dugogodišnjeg nasilja. Nasilje je u nas, u politici, počelo sa Slobodanom Miloševićem, on je bio njen rodonačelnik, no đak koji je ponio tu luču daleko, predaleko, je Milo Đukanović. Valjda je danas svakom živom jasno kako Milo Đukanović nema nikakvu političku, ideološku ili ekonomsku matricu vladanja. On vlada upravo nasiljem hibridnog kriminalno-policijskog aparata kojim direktno sam upravlja (ministri policije i šefovi UDBE tu su samo statisti, vidio sam, svojevremeno, to svojim očima), potpuno van i ovakvih kakvim su, institucija zemlje.
To je, nažalost, jedina matrica koju on poznaje.
Njegovo svojevremeno pozivanje i guranje u bespotrebni na rat, pa višestruke krađe izbora i prekrajanje izborne volje građana, ubijanje i prebijanje političkih protivnika i medijskih oponenata, postrekavanje ilegalnih aktivnosti u trgovini nedozvoljenim robama, korištenje resursa države za lične probitke i interese - sve je to nasilje.
Milo je ”kralj”, kako voli da mu se tepa, ali kralj nasilja. On ne zna drugačije, jer je nesiguran, ranjiv, slab čovjek, i ja to mogu reći slab karakter.
Dok to nasilje traje u Crnoj Gori, a traje od kada je Đukanović preuzeo apsolutnu vlast, skoro dvije decenije, nema napretka ka ostvarenju ideje članstva u Evropskoj uniji. To je danas svakom studentu društvenih nauka valjda jasno, pa i donosiocima odluka u Europi. Ne može se primiti u EU i NATO najkoruptivnija vlast u današnjim europskim granicama. Pouzdano znam da je jedan od uslova za dobijanje pozivnice za NATO, uprkos teškom lobiranju koruptivnih pojedinaca na svim stranama , jer njih svakako ima, okončanje istrage oko prodaje crnogorskog Telekoma, u kojem je, milionsku proviziju, što su američke institucije već utvrdile, uzela ”advokatica, sestra najmoćnijeg političara u zemlji”, citiram zvanični akt američkog Ministarstva pravosuđa. Na crnogorskom je pravosuđu, sada, da to procesuira. Ali, kako domaće tužilaštvo da krene, u postojećoj konstelaciji snaga, na ”najmoćnijeg brata”?
U Evropi, kao i USA, velika je nelagoda da se u isti klub primi Đukanović i njegova familija. Zato, pretpostavljam da će pritisak na Đukanovića rasti, svakim danom sve više, neovisno od trenutnih događaja u Podgorici. On neće, poznajem čovjeka, predati vlast dobrovoljno, i od najmoćnijeg čovjeka u zemlji pretvoriti se u najpoznatijeg zatvorenika Spuža. No, to ga svakako čeka. Treće mogućnosti nema, kaže jedna pravna latinska poslovica. (“Tertium non da­tur”).Nje­go­vo je sta­nje, sta­nje 25 go­di­šnjeg vla­sni­ka jed­ne ma­le dr­ža­ve po­sta­lo ne­dor­ži­vo, ka­ko u ze­mlji, ta­ko i u me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci. Do sa­da ni­kad ”di­zgi­ne” Cr­ne Go­re ni­je smio da­ti ni­kom dru­gom. Kad je to i po­ku­šao, sa po­koj­nim Štu­ra­no­vi­ćem ili Luk­ši­ćem, vra­ćao se br­zo u se­dlo, što zbog po­tjer­ni­ce iz Ba­ri­ja, što zbog is­pli­va­va­nja no­vih skan­da­la u nje­go­vog ko­rup­ci­o­noj ma­ši­ni. Zna­te, on sa­da gle­da šta cr­no­gor­sko tu­ži­la­štvo, is­tre­ni­ra­no od ame­rič­kih ko­le­ga, po­nu­ka­no europ­skim obe­ća­nji­ma, ili pri­mje­rom hr­vat­skog USKOK-a, ra­di u raz­bi­ja­nju bu­dvan­skog kla­na Ma­ro­vić. Nje­go­vog ključ­nog sa­bor­ca do ju­če. Mi­lo je lu­kav, in­te­li­gen­tan čo­vjek. On zna da isto ona­ko ka­ko su Ma­ro­vi­ći bi­li za­po­sje­li Bu­dvu i oko­li­nu, zbog ko­jih se on ipak ni­ka­da la­god­no ni­je osje­ćao na svo­jim ima­nji­ma, onim ho­te­la “Ava­le” i “Kra­lji­či­ne pla­že”, da su ta­ko isto nje­go­vi Đu­ka­no­vi­ći, sa dva-tri ”bu­ra­ze­ra”, za­po­sje­li ci­je­lu Cr­nu Go­ru, i iz­vu­kli iz nje enorm­ne su­me nov­ca. On zna, ako ne bu­de bio na vla­sti, da ga če­ka ista, ako ne i još go­ra sud­bi­na. Za­to se pla­ši sve­ga, pa i de­mon­stra­na­ta na ko­je je kre­nuo ovo­li­kom si­lom. Cr­na Go­ra je ma­la dr­ža­va, još uvi­jek pret­po­li­tič­ko dru­štvo. Zna­te moj po­koj­ni stric, ro­do­na­čel­nik ju­go­slo­ven­ske sta­ti­sti­ke, re­kao mi je jed­nom ”u Sr­bi­ji je i ka­fa­na de­mo­krat­ska in­stu­tu­i­ci­ja”. I za­to Sr­bi­ja pro­mi­je­ni 5 re­ži­ma u pro­šlih 15 go­di­na. U Cr­noj Go­ri ka­fa­na, na­ža­lost, to ni­ka­da ni­je ni bi­la, jer su u toj ka­fa­ni uvi­jek bi­li naj­za­stu­plje­ni­ji žbi­ri ne­ka­da­šnjih ili sa­da­šnjeg ”go­spo­da­ra”. Iz jed­ne se ta­kve ka­fa­ne i upra­vlja ze­mljom.
Cr­na Go­ra, ne la­ži­mo se, to­kom nje­ne isto­ri­je ni­ka­da ni­je ži­vje­la u de­mo­kra­ti­ji. Ovo što se ži­vi pod Đu­ka­no­vi­ćem je hi­brid­na i di­ri­gi­ra­na de­mo­kra­ti­ja, u ko­joj i na­rod i opo­zi­ci­ja asi­sti­ra­ju vo­lji jed­nog čo­vje­ka, jed­ne fa­mi­li­je i jed­ne in­te­re­sne gru­pe. Za­to se u sa­moj ze­mlji ne raz­mi­šlja u ter­mi­ni­ma slo­bo­de, ne zna se ni šta ona da­nas zna­či, ili u ter­mi­ni­ma eko­nom­skih (ne) jed­na­ko­sti. Cr­no­gor­sko dru­štvo još se, na­ža­lost ni­je eman­ci­po­va­lo. Ono je u svo­joj su­šti­ni an­ti­de­mo­krat­sko i an­ti­tr­ži­šno, jer vla­sti ni­ka­da ni­je bi­lo u in­te­re­su ra­di­ti na eman­ci­pa­ci­ji cr­no­gor­skog čo­vje­ka. U ša­li vo­lim re­ći da je Đu­ka­no­vić na­šao naj­bo­lji na­rod za vla­da­nje nji­me, vu­če­nja za nos ci­je­le jed­ne dr­ža­ve. Za­to sva­ko, pa i naj­ma­nje osva­ja­nje ne­kih slo­bo­da, na bi­lo ko­joj rav­ni, do­bro je za Cr­nu Go­ru. Ni­je Euro­pa kra­va­ta Edi­ja Mo­net­ti­ja, naj­no­vi­ji Audi S8, pre­skup sat Fran­ka Mu­le­ra, i do­bro ušu­ška­ne, od pa­ra cr­no­gor­skog na­ro­da, lju­bav­ni­ce u Du­ba­i­ju, Mi­la­nu i Pa­ri­zu, ka­ko to Đu­ka­no­vić sa­mom se­bi to pred­sta­vlja i omo­gu­ća­va, ubi­ra­ju­ći ren­tu stra­ha ko­ju mu da­je po­zi­ci­ja ”go­spo­da­ra”. Ne, Euro­pa, ma­da je i to ”work in pro­gres”, i sa svim svo­jim sla­bo­sti­ma, pret­po­sta­vlja pri­je sve­ga dru­štvo slo­bo­de, u ko­jem bi sva­ko tre­bao ži­vje­ti od svo­ga ra­da, ili do­da­ne vri­jed­no­sti ko­ju da­je dru­štvu. Ka­že pje­snik “če­mu va­kat to­me i vri­je­me”. Va­kat je bio dav­no, no valj­da bor­ce za slo­bo­du po­slu­ži li­je­po vri­je­me u ovu su­bo­tu ko­ja do­la­zi.