Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić


Ta­man sam bio od­lu­čio, pri­vre­me­no na­rav­no, da ne pi­šem. za list ‘’Dan’’. I ina­če. Čak sam bio ri­je­šen da ne či­tam, ama baš ni­šta, iz dva raz­lo­ga. Je­dan je ka­len­dar­ske, a dru­gi men­tal­ne pri­ro­de. Ili u pre­vo­du lje­to je. A ina­če, ne mo­gu, u po­sled­nje (ili zad­nje) vri­je­me, ama baš ni­šta da za­pam­tim. Iz dva raz­lo­ga. Tri da­na zare­dom či­tam Knu­ta Ham­su­na i nje­gov ro­man „Glad“, a če­tvr­ti dan, kad ho­ću da od­mo­rim i na tren mi­sa­o­no ob­ra­dim ono što sam pro­či­tao od ge­ni­jal­nog Skan­di­nav­ca us­tvr­dim ka­ko ni­če­ga iz sa­dr­ža­ja knji­ge ne mo­gu da se sje­tim.
To je bio znak da je vra­tim me­đu osta­le. Što je ta­ko­đe ko­ri­sno. Knji­ga zna da bu­de i ukra­sni pred­met. Za­to i ne vo­lim kom­pju­te­re i elek­tron­ska pi­sa­nja i či­ta­nja. Ni­šta bo­lje, kao po­sle­di­ca utvr­đe­ne za­bo­rav­no­sti ni­je pri­je ne­ki dan pro­šao ni Sal­man Ru­ždi.
A on­da sam da­nas pro­bao s pu­to­pi­snim i ese­ji­stič­kim šti­vom Gin­te­ra Gra­sa pod na­zi­vom „Plo­do­vi ma­šte i raz­mi­šlja­nja“. I sa­mo što sam kre­nuo, ču­jem sa TV-a po­zna­ti glas. Od­lo­žim knji­gu, ba­cim po­gled i vi­dim mog ze­mlja­ka Mi­la­na Kne­že­vi­ća ka­ko pi­ta mi­ni­stra Pa­ži­na (re­dov­no pra­tim se­ri­jal po­sla­nič­kih pi­ta­nja) ne­što u ve­zi sa pred­me­tom Za­va­la. I ci­ti­ra jed­nu mo­ju iz­ja­vu. A sve se ti­ca­lo mi­ni­stro­vog pu­to­va­nja u Bri­sel. I ta­mo­šnjeg re­fe­ri­sa­nja, ka­ko je na­ja­vio pri­je pu­ta, o pred­me­ti­ma vi­so­ke ko­rup­ci­je u Cr­noj Go­ri, apo­stro­fi­ra­ju­ći „Za­va­lu“.Sje­tio sam se svo­je za­bo­rav­no­sti (što je uspjeh), od­lo­žio Gra­sa i na­pe­to iš­če­ki­vao mi­ni­strov od­go­vor. I čuo ga. Mi­ni­stra, mi­slim. I po­la od­mah za­bo­ra­vio. Što zna­či da sam ba­da­va pod­sje­ćao se­be na za­bo­rav­nost. Ali sam upam­tio ovo: „Bio sam ta­mo (u Bri­se­lu,valj­da) i pri­ča­li smo o pred­me­ti­ma, ali ni­ko ni­je, a naj­ma­nje ja, pre­ju­di­ci­rao o to­me ka­ko pred­me­ti tre­ba da se za­vr­še’’. I po­en­ta. Ka­že mi­ni­star: za­do­vo­ljan sam oba­vlje­nim ZA­DAT­KOM. Ko mu je dao za­da­tak? Ka­kav je bio za­da­tak? U ko­joj funk­ci­ji i za­rad če­ga je za­da­tak? Ne znam. Ali sad vi­dim da je put bio za­dat. I da je mi­ni­star bio na za­dat­ku. I ne­ću o za­dat­ku. Već o to­me da je ne­spor­no ka­ko je pri­čao o Za­va­li. A to je naj­spor­ni­je. Jer, Za­va­la kao pred­met vi­so­ke kri­vič­noprav­ne ko­me­di­je, ti­pi­čan je pri­mjer za­dat­ka. Ko­ji se vr­lo di­sci­pli­no­va­no, a opet tu­pa­vo i bru­tal­no, do­sad is­pu­nja­vao u svim ne­za­vi­snim nam pra­vo­sud­nim in­sti­tu­ci­ja­ma. Od­la­žem olov­ku. Gras ili na­sta­vak pi­sa­nja. Od­lu­ču­jem se za ovo dru­go. Jer ni­je­sam ni ja naj­go­ri. Ma­da, ni­je­sam da­le­ko od ta­kvih. Ali kad sam već dao se­bi za­da­tak, da na­sta­vim.
U stva­ri, ne­ću. Vra­ćam se Gra­su. A da sam na­sta­vio, htio sam da pi­tam Pa­ži­na šta on zna o Za­va­li i o če­mu je mo­gao da pri­ča, a ti­če se tog pred­me­ta? Do­bro, ka­zao bih još, da se ni­sam Gin­te­ru vra­tio, da znam da ne zna ama baš ni­šta. Ne ge­ne­ral­no. Ne­go o ono­me što su fak­ti u pred­me­tu. Sve bih to na­pi­sao. Ali ja se ne pri­dr­ža­vam za­dat­ka. Čak ni kad ga sa­mom se­bi za­dam.
P.S Da se vra­tim, pa­met­ni­je je, knji­zi „Plo­do­vi ma­šte i raz­mi­šlja­nja“. Mo­žda mi po­mog­ne da, raz­mi­šlja­ju­ći, ma­što­vi­to za­klju­čim šta su sa­go­vor­ni­ci u Bri­se­lu mo­gli da pri­ča­ju o ne­če­mu što im je či­nje­nič­no ap­so­lut­no ne­po­zna­to. Pri­tom ne sum­nja­ju­ći da im ma­šte ni­je fa­li­lo.(Autor je advo­kat)