Pi­še: Ve­li­ja Mu­rić


Haj­ka, hap­še­nje i de­por­ta­ci­ja iz­bje­glih Bo­šnja­ka, u okvi­ru jed­nog od naj­je­zi­vi­jih dr­žav­nih zlo­či­na ko­je je Cr­na Go­ra ikad vi­dje­la, ne­dje­la po­či­nje­nog nad lju­di­ma ko­ji su po svim me­đu­na­rod­nim, zva­nič­nim i mo­ral­nim, kon­ven­ci­ja­ma za­šti­će­na ka­te­go­ri­ja, ako je vje­ro­va­ti cr­no­gor­skom par­la­men­tu, vla­di i od­go­vor­nom pra­vo­su­đu, ne zah­ti­je­va vi­še mno­go pa­žnje, ali ni po­me­na. Je­di­no što nam je osta­lo na­kon dva­de­set i tri go­di­ne bor­be je ne­slav­ni “re­zul­tat”: či­nje­ni­ca da je Cr­na Go­ra, umje­sto da udo­mi lju­de ko­ji su do­šli da u njoj po­tra­že spas, ga­ze­ći po Mar­ku Mi­lja­no­vom i tra­di­ci­o­nal­nim nor­ma­ma svog na­ro­da i svi­je­ta, bez sud­ske od­lu­ke, ali s dr­žav­nom na­red­bom pre­ko re­so­r­nog mi­ni­star­stva, pot­pu­no u sti­lu Cr­ve­nih Kme­ra, se­lek­tiv­no hap­si­la, ve­zi­va­la, mu­či­la, zlo­sta­vlja­la i na­sil­no pre­da­la u smrt pre­ko osam­de­set lju­di. Isto ta­ko, ne mo­že se ne­gi­ra­ti da dr­ža­va Cr­na Go­ra, pre­ko svo­je vla­de i pra­vo­sud­nih in­sti­tu­ci­ja za dva­de­set i tri go­di­ne ni­je na­šla mo­guć­nost da od­go­vor­ne za zlo­čin iz­ve­de pred li­ce prav­de.
Na­rav­no da ne­mu­štim op­tu­že­njem i ama­ter­ski or­ga­ni­zo­va­nim ma­ra­ton­skim sud­skim pro­ce­si­ma, te ko­nač­no oslo­ba­đa­ju­ćim pre­su­da­ma, ni­je­su da­ti ni­ka­kvi od­go­vo­ri po­ro­di­ca­ma žr­ta­va i jav­no­sti. Ni­je za­do­vo­ljen ni onaj osnov­ni in­stinkt ko­ji nas či­ni lju­di­ma, a to je žeđ za isti­nom i prav­dom. Bez di­le­me u ovom slu­ča­ju ak­ter je bi­la dr­ža­va. To di­rekt­no pro­iz­i­la­zi od jav­nog pri­zna­nja ko­je je dao Mo­mir Bu­la­to­vić, na­zvav­ši ga „dr­žav­nom gre­škom“. A po­što dr­ža­vu ne či­ni sa­mo ze­mlja, već i lju­di, put ka od­go­vor­nom prak­tič­no je tra­si­ran i ne bi mo­rao da bu­de dug. Što se ti­če mo­ti­va, ko­ji god da je bio, isto­rij­ska sli­ka ko­jom je is­cr­ta­no ovih par cr­no­gor­skih de­ce­ni­ja, vi­še je ne­go sa­bla­sna. Da li je raz­log bi­la et­nič­ka mr­žnja ili ne­što dru­go? Mo­žda že­lja da se do­pri­ne­se is­pu­nje­nju sta­ro­za­vjet­nog mi­le­ni­jum­skog pla­na ko­ji je dik­ti­ran iz Be­o­gra­da? Ili ba­nal­na in­fe­ri­or­nost pred za­htje­vi­ma eks­tre­mi­sta iz Srp­ske Re­pu­bli­ke, ko­ja je tih go­di­na svo­jom su­ro­vo­šću za­pre­pa­šta­va­la či­tav svi­jet, ni­šta ma­nje ne­go Islam­ska Dr­ža­va na Bli­skom is­to­ku da­nas.
Kroz ot­kri­va­nje po­či­ni­la­ca i na­red­bo­da­va­ca do­la­zi se i do smi­ra­ja za ma­nji­ne u Cr­noj Go­ri, ko­ji su ta­da u de­por­ta­ci­ji bo­san­skih iz­bje­gli­ca u Ka­ra­dži­će­ve lo­go­re smr­ti vi­dje­li svo­ju mo­gu­ću sud­bi­nu. Po­seb­no bi bi­lo va­žno da se slu­čaj raz­ri­je­ši u vri­je­me ka­da je re­ha­bi­li­ta­ci­ja fa­ši­stič­kih rat­nih zlo­či­na­ca iz Dru­gog svjet­skog ra­ta, po­put Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća, uze­la ma­ha. Tač­no da je tra­ja­lo vi­še de­ce­ni­ja, no ne­će­mo valj­da pri­je vi­dje­ti re­ha­bi­li­ta­ci­ju i Pa­vla Đu­ri­ši­ća, ne­go što će isti­na o de­por­ta­ci­ji iz de­ve­de­se­tih iza­ći na vi­dje­lo?
Ovaj slu­čaj po­se­ban je i po ne­kim dru­gim stva­ri­ma. Za raz­li­ku od dru­gih slič­nih zlo­či­na, oko nje­ga je pra­vlje­no mno­go vi­še te­a­tra ne­go što je to uobi­ča­je­no. La­žno op­tu­ži­va­ni lju­di, sum­nji­vo sro­če­ne op­tu­žni­ce, pre­ba­ci­va­nja lop­te na mar­gi­nal­ne na­vod­ne uče­sni­ke, tri­jum­fal­na op­tu­ži­va­nja sa­vje­snih svje­do­ka, sud­ske od­lu­ke ti­pa “tre­sla se go­ra - ro­dio se miš” - sve su to bi­le igre i za­ma­ja­va­nja ko­ja je tre­ba­lo da stvo­re sli­ku da tu­ži­la­štvo ozbilj­no ra­di na ra­svje­tlja­va­nju zlo­či­na, valj­da ka­ko bi dim­na za­vje­sa od ga­la­me i ha­la­bu­ke sa­kri­la naj­od­go­vor­ni­je. Slič­no je bi­lo i sa slu­ča­jem Ka­lu­đer­ski laz, uz jed­nu ve­li­ku raz­li­ku ko­ja mno­go go­vo­ri o pri­ro­di zlo­či­na. De­por­ta­ci­ja, i sve što se de­ša­va­lo na­kon nje je no­vi­na­ra is­tra­ži­te­lja Še­ki­ja Ra­don­či­ća pre­tvo­ri­la u svo­je­vr­snu cr­no­go­r­sku Le­ni Ri­fen­štal. Kao što je ona sni­mi­la je­dan film ko­ji je bio otvo­ren, hu­man i sport­ski, a po­tom dru­gi, is­pu­njen zlom pro­pa­gan­dom, ta­ko je i Ra­don­čić na­pra­vio je­dan film o isti­ni i je­dan ko­ji bi naj­bo­lje bi­lo oka­rak­te­ri­sa­ti kao iz­vr­nu­tu „Šin­dle­ro­vu li­stu“, u ko­joj su na­ci­sti he­ro­ji, a Oskar Šin­dler je­di­ni zlo­či­nac u pri­či. Če­mu po­tre­ba za to­li­ko ela­bo­ri­ra­nom far­som? Da li je to znak da ne­ma na­de i da je onaj ko­ji sto­ji iza ovog zlo­či­na to­li­ko mo­ćan da ni­ka­da ne­će bi­ti do­seg­nut?
Pa ka­ko on­da da ne bu­de­mo ci­nič­ni u ovom vre­me­nu ka­da se, po ko zna ko­ji put, sa naj­vi­šeg tu­ži­lač­kog tro­na da­je čvr­sto obe­ća­nje, da ne­do­dir­lji­vih ne­će bi­ti, ka­da se oba­ve­za­lo da će na start­nu is­tra­žnu po­zi­ci­ju po­sta­vi­ti sve prav­no još uvi­jek ne­ri­je­še­ne slu­ča­je­ve, uklju­ču­ju­ći de­por­ta­ci­ju, Ka­lu­đer­ski laz, plje­valj­sku Bu­ko­vi­cu?
Ni­je mi na­mje­ra da po­le­mi­šem sa po­gre­šno op­tu­že­ni­ma, čud­nim sud­skim spi­si­ma i pre­su­da­ma ko­je su išle uz njih. Nji­ho­vo „ri­tu­al­no“ žr­tvo­va­nje je ma­kar br­zo raz­ot­kri­ve­no i do­bro kom­pen­zi­ra­no, za raz­li­ku od žr­ta­va de­por­ta­ci­je, ko­ji­ma ni­ko ne mo­že vra­ti­ti ži­vot. Ali, mo­ram po­le­mi­sa­ti sa či­nje­ni­ca­ma ko­je osvje­do­če­no po­tvr­đu­ju da se u ovom slu­ča­ju, na­mjer­no ili zbog od­su­stva stvar­ne ri­je­še­no­sti, ne­što ve­o­ma krup­no i ja­ko skri­va. Da li pra­vo­su­đe ne smi­je, ne umi­je, ne­će ili pak ne ar­ti­ku­li­še slo­bo­du is­tra­ja­va­nja na prav­di i pra­vič­no­sti, za­sad ni­je ja­sno. Za­što se ni­je po­šlo od krun­skog svje­do­ka, Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća, ko­ji in­di­rekt­no čak ni se­be ne abo­li­ra? Nje­go­vo svje­do­če­nje sko­ro da je do­volj­no da po­vu­če i svje­do­če­nja onih dru­gih iz ta­da­šnjeg dr­žav­nog vr­ha, ko­ji se ta­ko­đe ne mo­gu abo­li­ra­ti ne­kog vi­da od­go­vor­no­sti za ovaj zlo­čin. Ni­ko me ne mo­že uvje­ri­ti da de­pe­ša, ko­ju je ta­da oda­slao Ra­do­van Ka­ra­džić, ni­je bi­la na sto­lu ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka vla­de, mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va i sa­rad­ni­ka, te da je ona tek ona­ko “na­iv­no” shva­će­na.
Pu­no se to­ga mo­že pri­ča­ti o isto­rij­skoj in­fe­ri­or­no­sti dr­ža­va pre­ma dr­ža­va­ma, na­ro­da pre­ma na­ro­di­ma, no da li je mo­gu­će da se Cr­na Go­ra osje­ća­la in­fe­ri­or­nom i is­kom­plek­si­ra­nom čak i pred or­ga­ni­za­ci­jom sa­mo jer je ima­la pred­znak „srp­ska“, da im je sva­ki nji­hov za­htjev, pa ma ko­li­ko ču­do­vi­šan bio, mo­rao bi­ti is­pu­njen bez po­go­vo­ra? Jer ka­da se sve sa­be­re i odu­zme, na­ša dr­ža­va se da­la u slu­žbu pi­ja­noj te­ro­ri­stič­koj gru­pi iz su­sjed­ne dr­ža­ve. Ve­ćeg sra­ma go­to­vo da ne mo­že bi­ti.
Ta­da­šnji pred­sjed­nik dr­ža­ve ka­že, da su “to bi­li nor­mal­ni te­ku­ći po­slo­vi, a da se de­si­la dr­žav­na gre­ška”. Ako su “te­ku­ći po­slo­vi” ova­ko sram­ni, ho­će li se ika­da do­bi­ti ma­kar iz­vi­nje­nje za glu­post i in­fe­ri­or­nost ko­ja se zbog lo­jal­no­sti stra­noj eks­tre­mi­stič­koj gru­pi, mje­ri­la sa iz­daj­stvom? Pro­sto je ne­vje­ro­vat­no da se u jed­nom ure­đe­nom si­ste­mu ver­ti­kal­nog i ho­ri­zon­tal­nog dje­lo­va­nja i od­go­vor­no­sti, ko­ji je ure­đen sa ni­voa vla­de, a pre­ko Mi­ni­star­stva unu­tr­šnjih po­slo­va ko­je je di­rekt­no iz­vr­ši­lo ovaj zlo­čin, us­put ga na­zvav­ši „ak­ci­jom“, ne mo­že do­ći do onog ma­log bro­ja naj­od­go­vor­ni­jih za muč­ku smrt to­li­ko lju­di.
No, kao što svi zna­mo, “sram i bru­ka tra­ju do­vi­je­ka”. Da ne vje­ru­jem u prav­du, ne bih se ba­vio ovim po­slom. Uzdam se u či­nje­ni­cu da ovi zlo­či­ni ne za­sta­ri­je­va­ju, ni prav­no ni mo­ral­no. Ali za da­lji op­ti­mi­zam će nam bi­ti po­treb­ni bu­du­ći ve­li­ka­ni na ni­vou dr­ža­ve, ko­ji se bo­re za isti­nu, i u sta­nju su da pri­zna­ju sra­mo­tu iz svo­je pro­šlo­sti, pa ma ko­li­ko po­ni­ža­va­ju­ća bi­la. Mi­ha­i­lo­vić ni­ka­da ne mo­že bi­ti stvar­no re­ha­bi­li­to­van, jer je isti­na o nje­go­vim zlo­dje­li­ma odav­no iza­šla na vi­dje­lo. Sve sud­ske pre­su­de na­kon to­ga su bez­vri­jed­ne. No, one pre­su­de ko­je se bu­du ba­zi­ra­le na isti­ni, a to va­ži i u slu­ča­ju de­por­ta­ci­je, ni­ka­da ni­ko ne­će mo­ći da obo­ri.
(Autor je advo­ka­t i iz­vr­šni di­rek­tor Cr­no­gor­skog
ko­mi­te­ta prav­ni­ka za
za­šti­tu ljud­skih pra­va)