Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Uvi­jek se slat­ko na­smi­jem kad se ne­ko po­za­ma­šan prav­da ri­je­či­ma: ‘’Ja sko­ro ni­šta ne je­dem, a sve mi se pri­ma’’! ‘Aj­de što la­žu oko­li­nu, na to smo na­vi­kli, ne­go što upor­no la­žu se­be, mo­žda mno­go vi­še ne­go što ima­ju ki­lo­gra­ma. Uglav­nom, mr­tva tr­ka.
Oni dru­gi što pri­zna­ju da ‘’kr­ka­ju’’ gdje stig­nu mo­žda mi­sle da im se po­la pra­šta i da im se ne vi­di, pa na­sta­vlja­ju istim tem­pom. Ko god da im opro­sti (oko­li­na ili (ne)tač­na va­ga), zdra­vlje si­gur­no ne­će. Kad –tad po­sle­di­ce su ne­mi­nov­ne, a vr­lo če­sto i kob­ne.
U da­na­šnjem vre­me­nu u kom pa­ra­dok­sa ne fa­li, i u ovom slu­ča­ju je­dan je vr­lo pri­su­tan. Na­i­me, ni­kad vi­še ne­go po­sled­njih go­di­na ni­je bi­lo re­kla­mi­ra­nja pre­pa­ra­ta za mr­ša­vlje­nje, ni­kad vi­še ra­znih kap­su­la, ča­je­va i dru­gih ‘’ču­do­tvor­nih’’ na­pi­ta­ka, a ni­kad vi­še go­ja­znih lju­di i dje­ce. Sve pro­iz­vo­đa­če tih đa­ko­ni­ja na­rav­no da za­ni­ma je­di­no pro­fit i ni­šta dru­go. Ne kri­vim ih, jer su se do­sje­ti­li na­či­na ka­ko da ‘’oma­ste br­ke’’. Ako ne­ko mi­sli da je to ne­ko­rekt­no i ne­hu­ma­no, jer je mo­žda ostva­re­no na ‘’tu­đoj mu­ci’’, grd­no se va­ra. Jer onaj ko vo­di ra­ču­na o svo­joj is­hra­ni i o svom zdra­vlju, ap­so­lut­no ne­će ima­ti po­tre­bu za tim pre­pa­ra­ti­ma. Me­đu­tim, ovo je vri­je­me ka­da se neo­pi­si­vo br­zo ži­vi, pa sa­mim tim br­zo i hra­ni, da ne ka­žem ‘’žde­re’’. Br­za hra­na, br­zo go­ji, to je ‘’za­kon’’. Ali, za­kon ko­ji se mo­ra ru­ši­ti.
Ne­dav­no sam bi­la za­pa­nje­na ugle­dav­ši u jed­noj uli­ci red une­do­gled. U pr­vom tre­nut­ku sam po­mi­sli­la da se pro­da­ju kar­te za ne­ku kul­tur­nu ili sport­sku ma­ni­fe­sta­ci­ju, pa se ob­ra­do­vah. Krat­ko je to tra­ja­lo, jer za­pa­zih pu­ne ru­ke plje­ska­vi­ca i ha­la­plji­vih za­lo­ga­ja. Na­rav­no da se ‘’ždra­nje’’ na­sta­vi­lo na uli­ci, a mno­gi ta­ko ‘’opre­mlje­ni’’ uđo­še i u grad­ski pre­voz. Či­sto da i dru­gi­ma ‘’za­mi­ri­še’’.
Mo­ram da na­gla­sim da ni­šta ma­nje ne bi smje­lo da bu­de ka­žnji­vo žva­ka­nje hra­ne na uli­ci, od ba­ca­nja pi­ka­va­ca. Oba pri­mje­ra su ne­kul­tur­na i ne­pri­stoj­na, kao što je ne­kul­tur­no i ne­pri­stoj­no bi­ti de­beo. Uži­va­nje u hra­ni ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa nje­nim enorm­nim ko­li­či­na­ma i br­zi­nom kon­zu­mi­ra­nja. Na­pro­tiv. Sva­ki obrok bi tre­ba­lo da bu­de ri­tu­al, a ne za­tr­pa­va­nje ru­pa. Iz­gu­bi­li smo osje­ćaj i sta­ri do­bri obi­čaj za­jed­nič­kog po­ro­dič­nog ruč­ka, la­ga­nog raz­go­vo­ra, la­ga­nih za­lo­ga­ja. Sve je u ho­du, sve je u po­tre­bi da se što pri­je za­si­ti­mo. Ta­kvim na­či­nom i raz­mi­šlja­nja i is­hra­ne go­ja­znost je ne­mi­nov­na. Jer, ka­da se pro­ši­ri že­lu­dac, on tra­ži sve vi­še i tu ne­ma za­u­sta­vlja­nja. Ne­mam ra­zu­mi­je­va­nja ni za one ko­ji svo­ju ili tu­đu go­ja­znost prav­da­ju ne­kim hor­mon­skim po­re­me­ća­jem, jer ako je i do­šlo do nje­ga, raz­log je opet ne­u­mje­re­nost. Ne­do­sta­tak fi­zič­ke ak­tiv­no­sti je­ste je­dan od raz­lo­ga što se ki­lo­gra­mi ta­lo­že, ali ni­je ključ­ni. Ba­vlje­nje bi­lo ko­jim spor­tom, ili br­zo ho­da­nje, pa i la­ga­na šet­nja sva­ka­ko su po­želj­ni i neo­p­hod­ni, bez ob­zi­ra na tje­le­snu te­ži­nu. Ali ako se po­sle ta­kve jed­ne ak­tiv­no­sti sve du­plo na­dok­na­di pre­pu­nja­va­njem sto­ma­ka, on­da ‘’uza­lud vam trud, svi­ra­či’’.
Po­da­tak da su za dvi­je de­ce­ni­je na­ši gra­đa­ni po­sta­li go­ja­zni­ji za čak 65 od­sto i da ve­li­či­na por­ci­je iz­no­si 590 ka­lo­ri­ja za­i­sta je kraj­nje za­bri­nja­va­ju­ći. Pre­ko­mjer­nu tje­le­snu ma­su ima 34,2 od­sto dje­ce do de­set go­di­na. Vi­še­sat­no sje­de­nje is­pred te­le­vi­zo­ra i ra­ču­na­ra je­dan je od glav­nih uzro­ka de­for­mi­te­ta i go­ja­zno­sti kod dje­ce. Re­zul­ta­ti is­tra­ži­va­nja Re­pu­blič­kog za­vo­da za sport o fi­zič­koj spo­sob­no­sti ško­la­ra­ca, po­ka­za­li su da su dje­ča­ci sa­da te­ži za 14 od­sto ne­go pri­je de­ce­ni­ju i po, a dje­voj­či­ce za 11 od­sto. Svjet­ska zdrav­stve­na or­ga­ni­za­ci­ja, na osno­vu is­tra­ži­va­nja spro­ve­de­nog u 53 ze­mlje, upo­zo­ri­la je da će se do 2030. go­di­ne znat­no po­ve­ća­ti broj go­ja­znih.
Po­vi­še­ni krv­ni pri­ti­sak, di­ja­be­tes, pred­sta­vlja­ju ozbilj­ne fak­to­re ri­zi­ka za po­ja­vu in­fark­ta već po­sle 35. go­di­ne. Go­ja­zna dje­ca su go­to­vo si­gu­r­no bu­du­ći pa­ci­jen­ti na kar­di­o­lo­gi­ji, en­do­kri­no­lo­gi­ji, za­tim ima­će mno­go ve­ći ri­zik od di­ja­be­te­sa i dru­gih hro­nič­nih bo­le­sti ko­je pre­ra­no od­no­se ži­vo­te. Broj go­ja­znih upor­no ra­ste u Ame­ri­ci i Evro­pi kao i kod nas. Za­i­sta se mo­ra ima­ti u vi­du da su glav­ni raz­lo­zi na­stan­ka go­ja­zno­sti upra­vo kul­tu­ro­lo­ški. To zna­či- po­gre­šan stav o hra­ni i fi­zič­koj ak­tiv­no­sti. Go­ja­zni mu­škar­ci če­sto ima­ju pro­blem sa po­ten­ci­jom i ste­ri­li­te­tom, a že­ne po­re­me­ća­je men­stru­al­nog ci­klu­sa. Kod go­ja­znih že­na je po­ve­ćen i ri­zik za tu­mo­re doj­ke u ka­sni­jem pe­ri­o­du ži­vo­ta. Sve u sve­mu, ne­ma ni­jed­nog va­lja­nog raz­lo­ga, ko­jim bi se mo­gla oprav­da­ti go­ja­znost. Na­pro­tiv, vr­lo je opa­sna i ha­la­plji­va.
Za­to, mi­sli­te o svom zdra­vlju. Je­di­te ka­da ste glad­ni, a ne ka­da vam je do­sad­no. Hra­ni­te se zdra­vo, mi­sli­te zdra­vo. Bi­će­te mno­go za­do­volj­ni­ji ka­da se po­gle­da­te i u ogle­da­lo i u du­šu. Po­ve­di­te pri­ja­te­lje na je­dan la­gan i pri­ja­tan ru­čak. Ja sam za tim sto­lom. I ja i moj bič. Jer, go­ja­znost je kič.
(Autor je pje­snik)